ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

(САМО ЗА ПЛЕМСТВО БЕЛОГ СРБСТВА)

 

 

Живот је вечно учење, образовање, оплемењивање и уздизање.

Твој живот има смисла само онда кад се без престанка образујеш, изграђујеш и оплемењујеш, кад си сваког следећег тренутка бољи но што си био минулих тренутака.

Ако се не образујеш, ако не радиш на себи, ако не изграђујеш и развијаш себе у личност, онда си се узалуд родио као човек.

Свет је пун и препун непросвећених, необразованих, неосвешћених и глупих људи који слушају некакво смеће од музике, који гледају некакве ријалитије, парове и сапунице холивудских, шпанских и турских корисних идиота, који се диве глупостима и простаклуку бесловесне руље и светине, али, ти мораш да изградиш и развијеш себе у личност, у господина, у племића, у витеза, и, још мораш да се уздигнеш и узнесеш понад ове жабокречине и мочваре света, да би могао, у даном часу, да се сретнеш са својим боговима и богињама, са својим звезданим прецима и потомцима, са Оцем и Мајком у Светлости Пречистој, те да залужиш Вечан Живот у Вечности.

Ако у твом окружењу и на твом путу не сретнеш никога ко је мудрији од тебе или макар раван теби, немој да се дружиш ни са простацима, већ се усамљен крећи попут носорога или степског вука, и, ако треба, умри у самоћи, но, нипошто немој да се дружиш са бесловесном руљом и светом, јер ће твој живот тада изгубити сваки смисао, и скончаћеш у каљузи света као последња псина луталица.

 

 

 

(Негде у пољима банатским, 2. рујна илити гроздобера 7526.)

Два су пута човековог давања –
Први води преко срца други преко клинца
О човече! Пази како мислиш и дајеш!
Благо оном који чистим срцем даје
Јер свој тврди тунел ка Вишњем
Све више смера и дуби и шири
И сваки пут више угледава и открива
Светло унутарње царство Свевида

 

О човече! Пази како мислиш и дајеш!
Срцем ако дајеш срцем ти се враћа
Обогаћено – умилно и испуњавајуће
Из света Давања света нашег суштаства
Ако дајеш тврдосрцо – преко клинца
Враћа ти се назубљен и изгужван добитак
Баш онако како си мислио и дао
Огледало своје нико варати не може

 

Пази како мислиш и дајеш! О човече!
Ако срцем не дајеш немој ни давати!
Срцем дано у Дужицу се уписује
Затамњено око светлост избељује
Срцем дано у Дужицу се уписује
У тамној ноћи душе лампу упаљује
Срцем дано у Дужицу се уписује
И твоје СрцеВатра отвориће свака врата

 

Родноверје није примитиван повратак у прошлост, то jе наставак светлих времена у коjим су живели наши преци. То је наставак велике и заборављене културе. То је повратак нашим хиперборејским и аријевским коренима. Родноверје је очување традиције и њено преношење потомцима. Родноверје није клањање идолима, као што многи мисле. Родноверје је поштовање и разумевање сила природе, које нас окружују, као што су окруживале наше претке. То је наше јединство са природом, са спознајом да ми нисмо ни господари природе нити смо врхунац стварања како нас уче пустињске религије и теорија еволуције, већ смо део вечног царства природе. Родноверје је поштовање наших корена, Рода, Богова, предака, земље, родитеља, другарства, супружника…

Родноверју нису потребни закони библије, курана и талмуда, као у јудаизму, хришћанству и исламу. Родновер живи и поступа по савести а не како уче семитске религије. Нису нам потребни хладни, камени храмови за поклоњење Боговима.

Природа је наш храм, шума наш олтар, свод су му небеса.

Ми не морамо да верујемо у Богове, јер знамо да постоје. Не молимо и не тражимо опроштај од наших Богова, не клечимо пред њима, већ их славимо. Они нас не сматрају робовима, као у хришћанству. Богови су преци наших предака. Тако да, ми Срби нисмо робови, већ смо деца Богова.

 

Као некаква
штапом подбочена
старица – колиба.

∞

Ријечна струја
односи све осим патака
и врбових грана.

књига-Путевима Славе-

 

Волео бих да смо драга, беле птице изнад мора!

Нас замара чак и блесак угашеног метеора;

У срцима нашим звезда на обзору сиње ноћи

буди драга бол и тугу, који никад неће проћи.

 

Заморни су ти сневачи, љиљани и руже красне,

ах, не сањај, драга моја, метеор што брзо згасне,

нити блесак плаве звезде у вечерњиј првој роси:

Волео бих да смо птице које морска пена носи!

 

Сним острвље, Данаанско, наш завичај валовити

где нас туга и пролазнозст никад неће походити;

Љиљан, ружа, и гнев и бол нестали би за час тили

када бисмо беле птице изнад морске пене били.

 

 

Где год поглед срећу прати

снове, стварност

луча врати.

 

Својим даном

свесна јесам

да све зоре ја сам хтела

као ветар кроз олује

или дуга после кише

увек срца раздраганог

осмех моју душу краси.

 

Волим име које носим

волим децу мога рода

као свако туђе дете

мом је срцу вазда било

Љубав срећа у погледу.

 

Све радости прошлих дана

желим рамом да урамим

Све недаће и несреће садим

већма уз пелцере чуваркуће

мога дома да ме бодре

да очврснем

Јер наш живот увек јесте

мелодија нашег зова.

 

Некад горе међ звездице

Онда зачас над понором.

То је прича живот што се зове

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Наши преци биће наши потомци, баш као што ће и наши потомци једном бити наши преци.

Тако се животни, еволутивни, космички и стваралачки круг нашег присуства и битисања вазда изнова отвара и затвара.

Свако од нас снова и снова тражи и налази своје љубави из ранијих живота, те у сваком наредном животном току изнова трага за једном те истом сродном душом.

Наше драгане из овога живота бејаху нашим драганама и у свим ранијим животима, само што ми тога ретко када бивамо свесни.

Јер, удвојене сродне душе јесу сродне и удвојене још на самом почетку свих почетака, а то значи да су одувек и заувек створене да буду сродне и удвојене, и да се вазда изнова траже и налазе.

Управо у томе и јесте највећа дивота, чаролија и мистерија бесамртне и вечне љубави!

(У Великом Гају, иза поноћи, док зрикавци око мене складно и умилно зричу, 2. рујна илити гроздобера 7526.)

У једној капи огледа се море,

У једном дамару срце,

У једној сањи душа,

У једном човеку народ…

Један будан човек више,

Васцели народ је ближи

Свитању и спасењу.

 

слика: Лола Аџић- Букетић у трави-

Шта бих рекла ти сада после толико прошлих дана, сати?

После толико радости што испуњава  мој живот овде;

После корака  мојих што одзвањаху степеницама,

Док теби сам се на учитељство пела? 

 

Ти – пред вратима, косе разбарушене, чекаш….

Упознавање, ..данас би рели- официјелно.

Погледах ти лице –  помислих у себи,,,

Добро је -за мене –  посебно нешто није.

 

О, колико не познах себе и душу и срце..

Колико не препознах љубав

Што кроз животе  прати…колико…

Први дан, .. други дан… трећи…

 

Помислих,

Да код тебе више немам разлога долазити ..

Кући се спремам..завршена почетна обука.

Месец ми светли по соби све.. ноћ сустигла

 

Долазиш… тихо, .. стамено.

Отвара се душа изненађена треперењем срца.

Отварају се двери мог живота затворене…

И заплових реком без краја.

 

О, колико корака радосних,

Колико руку једне у другу стиснутих чврсто

Као да плашимо се да не побегне од нас двоје ко….

Осмеси даривани непрестано.

 

Откривам лепоте Бога мог драгог и у свему

Заборављам,  да своје покажем све.

О Љубави  без времена …

Долазиш из прошлости, будућности ,,, увек иста.

 

Раздвајања више нема…

Речи су што титрају душом  стално.

Срце пуно тебе на јави,  по дану, по ноћи,

У сну, у визијама   живота  стварање.

 

Могуће да настасмо од различитих твари

И да нисмо са звезде  исте,

Могуће да браће и сестара по мери

Има тек. могуће…могуће, могуће…

 

Ал љубави са њима нема

Ко с тобом што настаје у трену свакоме.

Можда су браћа и сестре по мери толико

да брава су за  кључ  – можда

 

 

 

Ал душа  воли да буде …

Твоја…  а своја

Права  мера жене ове.

Мој…  а свој

Истина непроменљива

У светлу Творца створена.

 

О Лепото не одлази никуда

Не одлази, не одлази,

Остани овде, трен овај

Са мном га живи 

 

Дому заједно идемо

Моме, твоме – ја жена сам- онда

Твоме!

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

 

Благодарећи поезији, ја сам многе своје минуле и будуће животне токове згуснуо у овај животни ток.

Поезија је чудо учинила од мене!

Преко поезије и кроз поезију, дошао сам до знања, мудрости и тајни за којима сам, вероватно, трагао еонима у својим ранијим животним токовима.

Никада, па ни у раној младости, нисам пожелео да моја поезија мења свет, да мења друге људе, већ је за мене писање, стварање и живљење поезије бивало као пијење живе воде, као удисање и издисање ваздуха.

У поезији су згуснуте највеће мудрости и тајне Васељене, сазвежђа и звезданих јата, овостраних и оностраних светова, али људи овога времена нити разумеју нити воле поезију, и зато ће још ко зна колико лутати и тумарати по лавиринтима овога света илузија, омаја и опсена тражећи смисао својега живота и живљења!

Ко не разуме језик поезије, тај не разуме ни језик душе.

Поезија и душа бивају једно, јер деле једну те исту судбину међу звездама и сунцима.