Боже мој, ту и сада

Када на Земљи завладао је мрак,

Узми моје људске и мајчинске бриге

На привремен починак.

 

 

Предајем Теби и ове ноћи

Тијело од умора, мисли од утега,

Незавршене после

И брига препун нарамак.

 

 

И лијепе снове Ти дајем на вољу,

По њима да везеш сав мој свијет

Свијет благостања, здравља и мира

Мукама сумње незаузет.

 

 

Боже, што твоја сам продужена рука,

Подај ми вољу да не узмичем

И у сванућу дана све моје ми врати, све,

Јер свог се живота не одричем.

 

 

 

Заставо моја, заставо тројна,
Свијено срце народа бојна,
Зар већ у твојим бојама спава
Црвена крвца и крвца плава?
О чему сниваш кад се не њијаш?
Јел те рођено копље проболо,
Те од белине рођене свијаш
Самртни покров на тело голо?
Заставо моја, заставо тројна,
Свијено срце народа бојна,
О чему сниваш?

 

Да ли се сећаш векова давних,
Векова давних, часова славних,
Шарени лептир кад си још била,
По лепом врту српске целине
Пролетајући с цвета на цвет?
У сунцу славе шар ти се крила
Дивно прелива,
А ти почива
На цветној ружи душанске силе
Сисајућ из ње занос и свест.
Славан то беше српски лепирак
И српског врта заношљив мирак,
Слава се наша далеко чула,
Чула је за њу источница була,
Чула је за њу, па се докраде,
Под јаглуком јој лепирак паде,
Занесен славом од врта свог.
Була му крила резати стаде
На шаренгаће за дилбер-каде
Меког сараја падишиног.
Да ли се сећаш још и тих дана,
Те црне траге срамотних рана
Срезаним крилом стидљиво скриваш?
Заставо моја, заставо тројна,
Свијено срце народа бојна,
О чему сниваш?

 

Проблаговала с’ у лаком сану
Суморну зиму народног стида,
Ал’ већ у теби пролеће грану,
Сарајске чини са тебе скида;
Сунце слободе и крстов значе
Млада ће крила да ти озраче.
И ти се прену из тешке коби,
Чауру ропства крилима проби,
Полете сунцу и крсту свету.
Ал’, још у лету,
Стаде те писка, стаде јаук.
Не беху то зраци сунашца златна,
То беше мрежа паука гладна,
Сузама горким бељена, прана,
Народа клана, поисисана,
А усред мреже крсташ паук:
У препреденој големој мрежи,
Српски лепирак – ево га лежи!
Паучином си сапет у крили’,
Гмизави паук по теби мили,
Шеће се по твом срцу стрвену,
Сиса ти плаву крв и црвену,
А ти зар живиш, зар очекиваш?
Заставо моја, заставо тројна,
Свијено срце народа бојна,
О чему сниваш?

 

Ако још има крилатих снова
Испод окова,
Ох, онда сањај облаке црне
Што ће их врели јуже да згрне,
Облаке црне, олује бесне
И муње кресне
И гром и јек;
Вихор да сапон раскине мреже,
Тебе у врте твоје донесе,
Гром да сажеже
Пауку век.
Ил’ ако не мо’ш од среће ружне
Замислит, друже, топлоте јужне,
Бујице лужне, вихоре кружне:
А ти бар усни северне стеге,
Мећаве, цичу, сметове, снеге,
Да круне прште на челу живу,
Корице мрзну о сабљу криву,
На крвав порфир да згрије крв!
А камол’ крвник у плашту сиву,
А камол’ паук, а камол’ црв!
Па нек и твоје срце прехладни,
Тек да те паук не једе гладни,
Тек да ми ниси стрвини стрв!

избор: Шибалић

 

 

 

 

 

Врати се у своју јазбину
Осрамоћени хроми вуче
И тамо спавај
Док се не саледи лавеж
И зарђају псовке и цркну бакље
Свеопште хајке
И док се сви не скљокају
Празних руку у себе
И прегризу себи језик од муке
И силници псоглавци с ножем за увом
И хајкачи са полним удом на рамену
И ловачки змајеви вукождери
Четвороношке пузим пред тобом
И урлам у твоју славу
Као у велика
Зелена твоја времена
И молим ти се стари мој хроми боже
Врати се у своју јазбину

Пут који се може означити

није Вечни Пут: Тао

Име које се може изрећи

није Вечно име.

Без имена, извор је Неба и Земље

Са именом Мајка је свих ствари.

 

 

Стога,

Често, ослобађамо се страсти

да бисмо видели Тајну Живота

Често посматрамо живот са страшћу

да бисмо му видели облике

Ова два вида Живота

(у бити својој) су исто

У спољном свом исходу

постану различита по имену

 

 

Оба се могу назвати Космичком Тајном

а од те тајне још у Дубљој Тајни

врата су многих Мистерија.

 

Лао Це је био велики филозоф, мислилац, едукатор и оснивач Тао – мисаоне школе у древној Кини. Његово право име није Лао Це, али из почасти су мудраца звали стари учитељ. Тачан датум рођења Лао Цеа је непознат. У предањима има пуно разлика о томе али научници стављају његов рођендан између 600 и 300 п.н.е. Лао Це-у се приписује писање „Тао Те Ђинг-а“– штива за Тао-школу, књигe Пута и Врлина. „Дао“, често се пише и као „Тао“ дословно значи „Пут“, „Велика бесконачност“ или „Тајна универзума“/извор-Википедија-

Ноћас сам био дете у Индији

Качио сам се са другом децом за Месец,

Бројао и гуркао мале беле кумулусе,

Гледао лептире велике као папагаји,

Посматрао садуе што се у птице претварају

И водом са термалног извора гасио

Ватру из уста огромног локалног змаја.

Од те воде пробудио сам се потпуно мокар.

Од воде Живота..

-2009.година-

 ИСТЕ ВАТРЕ

ЈОШ ОБЗОРЈЕМ 

ГОРЕ

 

 

Довиђења, драги, довиђења;

ти ми, пријатељу, једном беше све.

Уречен растанак без нашег хтења

обећава и састанак, зар не?

 

Довиђења, драги, без руке, без слова,

немој да ти бол обрве повије –

умрети није ништа на овом свету нова,

ал ни живети баш није новије.

Изгледа да смо сви…

сами са собом….

данас ми је показано

девет планина Србије ,

свака има срце и дух  

Повезане су

од једне до друге…

по два ,,корака,,

чинило се

да праве круг..

.и ту су и

пирамиде…

на једној  врх је светло.

Девет пута два…

 пута  два… пута два……

на једној се ,,сакрих,,,,…

…зове ме

 ,,неко,, ..

али се не одазивам …  

нећу

У белини сам и

бело светло

сам…

јасно….

 

 

 

Када се низведем

у тишину срца,

 тада ми се откривају

 највеће тајне

 овостраних

и оностраних

светова.

Јер,

тишина је,

уистини,

 живи Бог

што у срцу нашему

обитава.

„Превише је ово бола за

ово мало живота…“
Кажи то,

али одмах удахни дубоко,

замисли да седиш поред

океана,

а шкољка у твојој руци

прича причу

о светлости и радости…

 

 

Кад отвориш очи

из њих ће полетети

галебови

 и однети сву тугу…

 

 

Тако ја

кад ме умори бол