Српска ме је мајка родила,
Српским млијеком дојила,
Сву љубав свијета ми поклонила,
И човјека од ме створила.

 

Праштај, мајко, за грешке моје,
Праштај за бисерне сузе твоје,
Што лијевала си кришом да не видим,
Праштај, мајко, доиста се стидим.

 

Знам ја добро све муке твоје,
Знам за ноћи непреспаване које
Ни мени не дадоше починка, ни мира,
Ал’ судбина се, мајко, кроји, а не бира.

 

Дани ће наши славни опет доћи,
Дани јецаја и туге ће проћи.
Слобода се осваја, и бој ћу за њу бити,
Буди поносна јер се нећу крити!

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Док уживаш, дотле и живиш.

Кад престанеш да уживаш, престао си и да живиш, само што, можда, још ниси свестан, да си престао да живиш.

У овом времену свеопштег поробљавања човечанства, реч уживање је забрањена.

Ти не смеш да уживаш, већ мораш да се мучиш и ринташ за паразите и рептиле.

Да се мучиш и ринташ за најбеднију надницу, од јутра до сутра.

Твоја плата ће бити тек толика да би могао да преживаш, и, да следећег дана, и свих будућих дана, теглиш и ринташ за паразите и рептиле који ти никада неће дозволити да будеш слободан, самосвојан и самобитан човек.

На коју год страну да се окренеш, свуда су паразити и рептили и њихове верне, покорне и послушне слуге, што прате и надзиру сваки твој корак, сваку твоју реч, сваку твоју мисао.

Ти не смеш да уживаш ни у чему: ни у лепоти, ни у љубави, ни у шетњи кроз шуму, ни у поезији и уметности, ни у својој жени и деци, већ мораш само да ринташ и теглиш за бедну надницу, од данас до сутра, и да увек будеш послушан и покоран, да шутиш и мучаш као воском заливен.

Можда нисте знали, али планетарно демократско друштво јесте друштво робова у којему паразити и рептили бивају господари чак и ваших душа.

О таквом друштву су сневали неосвешћени и бесловесни Срби свих минулих десетлећа и столећа, без престанка окрећући главе ка обећаном Западу, одакле их је, најзад, њихово толико жељено, крваво и црно, сунце обасјало!

(У Великом Гају, последњег дана месеца гумника, 7526.)

Одаја душа

Круг величанствени

Отпуштене  жеље

Творац    одлучује

 

 

Избор – неизбор

Брзина спајања –  стварања

Бића  Љубави

За које одвајања и смрти нема

 

 

Љубав живи, кроз кругове времена

Крај једнога почетак је другога

Остаде само нит невидљива

Срцу осетна за Творца везана  

 

-А срце..ко чаша празна расута

Љубав  – живот да живи… оде

– Празнина …. празнина

Тишина – Тишина  – Тишина

 

 

И лагано  са Извора вода  опет се слива

Благост и срећа и радост мила –  путују  опет

Суштина –  љубав вечита из Извора

Тече Потоцима Рекама  Морима Океанима

 

 

Росом на цвету 

Кишом  из облака

И сузом  из ока у шкољку што  кану

То семенчица урања у седеф сјајни

Што преде нити и прави клупко

 – Бисер љубавни

 

 

Роде мили,  у Творцу оста

Нит веза у Извору неста

Љубави стварање за тебе

Слободом  у Извору започиње.

 

 

 

1. И видех ја Оца Небеског и говорио сам са њим. И рече Он: сине мој, погледај, ми смо у Храму Небеском, у самом његовом центру, где се све ствара и све постоји.
2. И видех ја одређени простор, који се разликовао од свих простора по томе што је имао истовремено и спољашну и унутрашњу динамику свих честица. И то је било видљиво, иако су брзинске карактеристике честица биле различите, а честице – ја их тако називам – кретале су се у одређеном простору једном брзином, а у другом општем простору другом брзином. Унутар честица вршило се кретање информације и брзина је била друкчија. Чим сам погледао унутрашњост честице – брзинске карактеристике честице и информације унутар ње су се подудариле и одмах се догодило оно што сам ја мишљу унео на нивоу информације.Таква подударања брзинскх карактеристика догађала су се када се светлост подударала са погледом Творца или када би Он унео информацију, што је идентично. Даље је та честица расла и премештала се у простор, у Свет физички, и тамо се реализовао догађај или нека информација макронивоа или микронивоа, зависно од тога шта је било потребно створити или урадити.
3. Погледао сам Оца и Отац рече: сине мој, ми говоримо о небу где постоје звезде, где постоји поларност, негатвни и позитивни правци. Концентрација на одређене секторе неба доводи до обнављања конкретног објекта информације, ма где се он налазио и омогућује веома велику брзину, тренутну брзину стварања и ширења информације, мaтерије, реалности. Што се тиче места одређеног простора који ти је био показан испричаћу ти о томе детаљније.
4. – Сине мој, видиш ли Храм Небески ?

– Да, Оче.

– Да ли ме видиш и разговараш са мном ?

– Да, Оче.

– Ти осмишљаваш и разумеш знања које ја дајем и тачно их преносиш да би науучио људе.

– Да, Оче.

– Ти осмишљаваш и прихваташ све реално у том правцу, као и у другим. Ти учиш, као и сваки човек; као и свако ти се трудиш да схватиш суштину виђеног и да усвојиш правилно основу пута и усмерења. Ја прихватам све одједном и одмах све знам, све утемељујем и стварам према конкретном објекту или објектима како макронивоа, тако и микронивоа.

5. Надаље ја ћу ти испричати о небу и о пространству, које си ти видео и прихавтио.

И дао је Отац време за размишљање.

И захвалих ја Оцу Небеском за знање које Он даје сваком човеку.

И био сам ја са Оцем, и видео сам веома интересантно одређен и стваран простор у простору.

И говорио је Отац: ти видиш Свет, био то Свет јединствен, или Свет унутрашњи или спољашњи. Свет је увек глобалан; и у човеку, и у ћелији, и у цвету. Прихватај Свет увек као велики, у Свету гради и стварај, и прихвати Свет као Свет од мене и Свет мој. Свет у коме ти живиш, као и сваки човек, размишљајући о стабилности и развоју у њему и о месту сусрета са мном. То је Свет, Свет твој, као и свакога ко је у Свету.

И захвалих ја Оцу Небеском за знање које Он даје сваком човеку.

Извор: фејсбук страница Владана Пантелића

 

 

Сам улазим у предворје
поцрвенео ми поглед
у дуплом сам сну

У срцу се љубимо
док нежно грлим крила њена и
сваки свилени конац на њима

Сањам…

У сну ме гледну
са очима прве магле

Нећу се будити!

Крила се цепају на пола
срце јаче лупа док
гласом ме милује
и сваком нотом љуби ме

Волим је

Светлосни прах пада
са очију њених на моје усне

Време нас опомиње
куц
куц – куц
све је брже срце

Црвени
у преткоморама
луди од чежње
скривамо се од часова
што нас јуре

Сам у предворју
чекам је

Равна линија
Нема ме
Нема је

Сан у сну нестаје
Зором заплачем
Волим је сваком сузом

 

 

ВЕЛИКИ ДАО ЈЕ НАДОШАО,

У МАГНОВЕЊУ ЈЕ И ТУ И ТАМО.

СВЕ СТВАРИ ДУГУЈУ ЖИВОТ ЊЕМУ,

А ОН ИМ ЈЕ ОПЕТ НА РАСПОЛОЖЕЊУ.

ОН ДОВЕДЕ ДЕЛО ДО КРАЈА,

АЛИ ГА ИПАК НЕ ПРИСВАЈА.

ОН ОДЕВА И ХРАНИ СВЕ СТВАРИ

А ИПАК ЊИМА НЕ ГОСПОДАРИ.

УПРАВО СТОГА ШТО ЈЕ БЕЗ ГЛАСА,

ИЗГЛЕДА СИТАН И МАЛЕНА СТАСА/

 

 

Нека свако од нас пронађе властити пут, и нека свако следи своју унутарњу звезду.

Нека свако од нас води свети рат са самим собом, и нека свако оствари своје најлепше снове.

Нека је свако од нас срећан, радостан и благословен, чак ако је и противник мој!

Путовао сам и путовао многим и најудаљенијим овостраним и оностраним световима, и свуда сам увек налазио себе, само у различитим обличјима, временима и стањима.

И нигде се не могах сакрити од себе, јер сам самога себе сустопице пратио, ма камо и куд год да пошао.

Могу бити Све и Свја, а могу не бити Нико и Ништа – то ми је сасвим свеједно, у овоме часу и на овоме месту, јер живот нема нити почетка нити свршетка.

 

 

(У Великом Гају, пред поноћ, 30/31. гумника 7526.)

Расула се љубав

Зар не видиш Сунце

Зар не видиш звијезде

Лепршају  свуда на дохват су руке

Спреми се Роде

На новом путу

Богови нас воде

Уткали  су стазе

Посули  их цвијећем

Напаћена  душа у љубав узлијеће

Васкрсава биће

У Свијетлост трепери

Спреми се Роде

И путеви су спремни

У очима ти небо вишње,
Усне попут набујалих вала.
Ех, да тај сам што ти санак чува,
Витез што брани те од зала.

 

Умилним гласом разбуди уснулу
Долину смрти што родина се зове.
Нек’ он вјесник буде наде
У боље дане Србинове.

 

Динарски стас, око струка појас,
Закићен шебојем, и другим цвијећем.
Поносит ход пољима родним,
А ручица њежна свија клас по клас.

 

Погледај ме, засјени,
Позови ме у краљевство твоје.
Отшкрини капије Ирија твога,
И буди ми оно што је само моје.

 

 

 

 

У Краљевим горама затече освајача
ноћ као ова.
Лелујало је биље првог мрака
као танушне крунице мака
и позивала туђинце сова
на мегдан са планинском помрчином.
Вукодлаци, утваре и слепи миши
почели су шуму да плаве
као што су одвајкада,
а пузавице и гомиле тешких клада
пред најездом су дизале уставе.

 

И у та времена незапамћена
за руке су се хватале гране
као и сада
и владао у гори мир истоветан,
пун злокобнога свтлуцања
као да негде прогорева метан.

 

Све је било исто. И – можда –
душа Царевога војсковође
била је као душа
словенскога неког праправожда,
и биће истоветна ноћ планинска
кад нов освајач
опет у коју туђу гору дође.