Драган Симовић: Вилењакова онострана поетика (2)


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

 

Људи везани за материјални свет бивају тешки као црна земља.

С таквима никада нисам могао ни пола часа да се дружим.

Прозаични су, безлични, досадни, шупљоглави и припрости.

Сва њихова виша тела су закржљала, док им је свест веома сужена, тако да не могу да разумеју ништа од онога што је изван материјалног света.

Када би у овоме свету боравили само овакви људи, дружио бих се радије са животињама, птицама и биљкама, али, с њима – никада!

Срећа је и милост, што у овоме свету постоји она златна мањина – пробуђених, освешћених, самосвојних и самосвесних – с којима сам се једино и дружио у овом животном току, од детињства до дана-дањег.

02

Када би било питање: да ли да умрем од самоће, или само годину дана да се дружим с људима везаним за материјални свет, радије бих изабрао смрт!

Страшније од витешке и ратничке смрти јесте дружење с људима везаним за материјални свет.

Свеједно, да ли су у питању мушкарци или жене!

Људи везани за материјални свет јесу тихе и потуљене убице лепоте, племенитости и узвишености, снова и визија, поезије, уметности и духовности.

(У Великом Гају, 29. гумника 7526.)

 

 

 

У самоћи – Јован Дучић


21078425_722782027915001_4879533093998502565_n

„У самоћи нема мржње: осамити се значи очистити се. Све у самоћи постаје узвишено, највише, најдубље. Ако је човек филозоф, он се предаје самоћи да би знао цену живота, виши смисао о свету, и да би пришао божанству. Само малог човека самоћа направи болесником, она његову душу отрује сумњама и испуни страхом. Има света која се не сме обрнути сам у шуми, а који у страху од самоће залута на отвореном пољу. За самоћу треба бити снажан и духовитији него за највиши свет једног друштва. „

 

Драган Симовић: Вилењакова онострана поетика (1)


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Љубав је Биће.

Љубав је Божанство.

Кажем Божанство, зато што је и Мушко и Женско, истовремено.

Бог и Богиња, у исти мах.

Будући Биће, самосвојно и самобитно, Љубав жели да буде посве слободна.

Љубав не можемо поседовати – Она јесте, Сама по Себи и Сама Собом!

Што је већа Љубав, све већу Слободу и све веће Пространство захтева.

Велику Љубав не можемо сместити у наше мало и тескобно физичко тело.

Велика Љубав захтева наша што виша и што тананија тела.

Великој Љубави некада бива тескобно и у нашем душевном телу, те захтева још виша наша тела: Духовно Тело, Божанско Тело, Тело Свести или Тело Стварања.

Љубав је, истовремено, и Стварање – Биће Стварања.

Љубав ствара светове и васељене.

Љубав Саму Себе ствара, како у нама тако и изван нас.

Кад наслутимо или осетимо Љубав у себи, знајмо да се тада у нашем оностраном и невидљивом срцу настанило Божанство: у мушкарцу Богиња, а у жени Бог.

Не гушимо и не убијајмо Љубав својом себичношћу и саможивошћу!

Љубав не можемо сместити у кавез, не можемо је оковати и заробити, не можемо је одвојити од Извора Живота.

Љубав мора да живи Свој Живот, мора да ствара Свој Свет, мора да буде Само Своја и, надасве, мора да буде повезана са Извором Живота.

Љубав која нас је изненада походила, није наша нити било чија својина – Она је само наш веома драг и мио Гост из Вечности и Бескраја.

Ако оставимо широм отворене прозоре и двери нашега срца, заувек ће остати с нама и у нама, но, ако ли, пак, затворимо двери и прозоре својега срца, да бисмо је приграбили само за себе, одмах ће, нетрагом, побећи од нас у вечна и бескрајна Пространства Слободе.

02

Не само што немамо оно што немамо, већ немамо ни оно што имамо, будући да само умишљамо да имамо.

Ми ништа немамо, па чак ни саме себе!

Ми јесмо.

И зато имамо само оно што јесмо.

Али, када постанемо свесни, да имамо само оно што јесмо, онда нам ни то што јесмо више није битно.

Једино онај ко каже: ЈА ИМАМ САМО ОНО ШТО ЈЕСАМ, може истовремено рећи и: ЈА ИМАМ СВЕ ОНО ШТО НИСАМ.

Јер, већу слободу има онај ко каже: ЈА НИСАМ, од онога који говори: ЈА ЈЕСАМ.

Све оно ШТО ЈЕСАМ то ме у исти мах и спутава, док ме посве слободним чини све оно ШТО НИСАМ.

Драган Симовић: Тамо негде


Тамо негде

 иза свега –

 иза ноћи, иза дана;

 иза ветра и тишине;

иза звезда и сунаца –

видим да се Ново Небо,

 да се Нова Земља рађа –

 из Светлости дивот-вагри

 што бризга из ПраИзвора

над свим тајним световима,

 над свим Божјим

створовима.

 

Тамо негде

иза свега –

с ону страну зла и мржње;

 с ону страну свих обмана;

 свих превара и опсена –

 видим да се Ново Биће,

 да се Нови Човек рађа –

из Љубави од Милине

ОцаМајке Родитеља,

ОцаМајке ПраСветлости

што су Једна Душа Света –

 свих светова, свих векова;

свих небеса и сунаца;

 и свих звежђа

и сазвежђа.

 

Тамо негде

 иза свега –

иза горја и обзорја;

иза зорја праскозорја;

 иза буна и ратова;

иза плача и лелека;

с ону страну свих прогона,

и свих мука овог света –

гле! Нова се СрбИрија,

 Дивот-Земља Свих Србаља,

 из Празнине Божје рађа,

да столује и векује

под звездама

 и сунцима!

 

Коментар Милана Живковића на лирски запис Драгана Симовића „Са светлим бићима из Вишњих светова“


Мит и митови су заштитно одело

противу свих атака и напада паразита …

они су чврста потка снаге и јединства са Творцем ..

ниједно копље ни мач не могу нанети никакво зло

ономе који је “обукао“ то одело …

….временом постајеш живеће митолошко биће….

….давно је то приметио народ и закључио

 “ Није ђаво ушао у њега него је он ушао у ђавла“…

…. ми сами доносимо одлуку ком ћемо се царству приволети ….

….или ћемо у својим одлукама бити храбри и непоколебљиви и

заслужити заштиту Митова и Творца …

….или ћемо својом слабошћу и колебањем

изабрати ништавило где владају ђавли и остали паразити…

…. СВЕ ЈЕ НА НАМА И У НАМА….

 

 

Владан Пантелић: С о з е р ц а њ е н а с т е н и


Са стене на једној стеновитој планини
У Чарној Гори – некад од неког названој Црна
Посматрам Сунце са жељом да в и д и м Свет
Недалеко испред мене врви град у равнини
Около стене међеди тигрови змије покоја срна
Тешко је видети суштину кроз мисли-авет!

 

Говорим себи и теби и свима у себи
Усредсреди мисли путниче у Вечност
Сакупи та зрнца у најмоћну идеју и делуј!

 

Хоћу могу и умем и знам – и још ближе:
У жижу жижа нек жиже све моје жиже!

 

Говорим себи и теби и свима у теби
Стваралачка сфера је Душа-Чистост
Усредсреди се по линијама Знања и веруј!

 

Расчвори се потко грлилице-стезалице душе!
Освести се и оравнај хридино суштине мене-ратника!
Мењам стваралачке слике и да стварам светове жудим
И нова пространства која границе руше
Самооткрива се дубоки смисао и Извор биитка
Са Присуством и Лепотом и Виднином се будим!

 

 

Алекса Шантић:ЗАБОРАВИМО / порука песника народима Балкана/


Заборавимо слике прошлих дана,

Кад нисмо знали да смо племе исто,

Кад је у руци љут јатаган блистô

Попрскан крвљу братовљевих рана.

 

 

Заборавимо да смо бојем дугим

Огњишта своја поткопали сами,

Са своје мржње остали у тами

И своје главе спустили пред другим.

 

 

Заборавимо! Једна нам је мати –

Једно смо стабло а са једне груде,

Па нек нам једна и мисао буде

Што ће нам срцу нове снаге дати.

 

 

Уз тврда рала нек са њива наши’

Ођекне пјесма јака кô вал брзи,

Пјесма мирења коју туђин мрзи

И као сова сунца ње се плаши.

 

 

Посијмо сјеме, а да здраво буде,

И Бог ће свога благослова дати,

И једног дана свијех ће нас звати

Да златном жетвом награди нам труде.

 

 

Гле, свако стабло гранама се брани

Кад дође вјетар да му трга жиле,

Па буд’мо и ми обрана и силе

Земљи отаца што нас хљебом храни.

 

 

У њој су дивне шуме и захлађа,

Њене су ријеке као небо плаве,

Њена су поља пуна сваке траве,

А здрава лоза слатким плодом рађа.

 

 

Живимо за њу! Бог нас њојзи даде,

Па, ако нам је своја мајка драга,

Будимо браћа да будемо снага

И своме добру сазидамо зграде.

 

 

Што да нас вјере на злу мржњу гоне

Кад наша срца једном ватром бију?

Кад наше мајке покрај чеда бдију

Зар једну пјесму не пјевају оне?

 

 

Једног смо стабла огранци и грана,

Па не питајмо ко је вјере које;

Ми ћемо учит јеванђеље своје,

А ви се свога држите корана.

 

 

Заборавимо! Једна нам је мати –

Једна нас земља једним хљебом храни,

Па нека брата брат рођени брани,

И Бог и Алах добра ће нам дати.

 

 (1902.година)

 

 

хаџи Никола Новаковић:НАЛИЧЈЕ ЖИВОТА


Истина горка срце стеже

и у уму ствара вир,

сваким даном све је теже

превазићи стварност и достићи мир

 

 

Заблуде, гордост – болно је јасно,

у души стварају мрак,

ново сунце тражит’ је касно

када се старом ближи залазак

 

 

О животу ко сме да суди,

када тело пређе у земни прах?

Сви смо пред Богом једнако људи,

над бездном исти осећамо страх.

 

 (2012.година)

Драган Симовић: Са светлим бићима из Вишњих светова


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Нико нас не може ни заштити ни одбранити, ако то ми сами не учинимо, а учинићемо сами једино онда када будемо повезани са светлим бићима из Вишњих светова.

Ако не сарађујемо са светлим бићима из Вишњих светова, никакве државе, никакве демократије, никакве институције, никакве војске и полиције неће нас одбранити и заштитити.

Све је у овоме свету привид, омаја и опсена, и свуда су све саме лажи паразита и рептила који преко својих медија стварају лажну слику света.

Давно су паразити и хазаро-рептили поробили свеколики људски род, и они се успаваним, неосвешћеним и бесловесним људским родом поигравају како им воља.

Све приче о слободама и људским правима јесу најобичније преваре и лажи паразита и хазаро-рептила, јер слобода и људских права нигде у савременом свету нема.

Слободе и људска права постоје једино, и искључиво, за њих – паразите и хазаро-рептиле – а за вас су свуда у свету само тамнице, окови и ланци.

Људи су постали или робље или роба – ништа више од тога!

Бели мушкарци су на разне видљиве и невидљиве начине кастрирани, а беле жене ће да се паре са паразитима и рептилима, те да им остављају потомке, такође паразите и рептиле.

Ето, то вам је, на песнички начин представљена, верна слика савременог постмодерног, демократског и неолибералног света!

02

Онима који су повезани и који сарађују са светлим бићима из Вишњих светова, паразити и хазаро-рептили ништа не могу.

Никаквог утицаја немају на њих, и никакве моћи и власти немају над њима!

Зато вам све време и пишем о Србском Миту, о Миту Белих Срба, како бисте сачували и спасили – не само себе, већ и свој род.

Са живим Србским Митом у вама, ви сте звездана, духовна и дејствено-енергетска тврђава коју паразити и хазаро-рептили никада неће успети да освоје.

(Негде у пољима банатским, спрам Вршачког горја, 28. гумника 7526.)

 

15.8. – 8.9. Међудневице


29647ae3a698209479d0472c2f1fa825-300x200-c-default

По православном календару Међудневице су период између 28. гумника (августа) и 21. гроздобера (септембра), односно време између Велике и Мале госпојине. Међутим, ради се вероватно о неком много старијем обичају, односно старијем називу одређеног временског периода, чије је име касније изгубило првобитно значење. Оно што обележава Међудневице је обичај брања разног биља које има лековита својства. То биље називано је „међудневичке траве“ и између осталог то су:
кичица, крља (рицинус), хајдучка трава, царичица, папрачица, угаслица, коњски босиљак, обичан босиљак, цвет од липе, зрео род од корова, дрена, шипка, оскоруше, трна итд.
Царичица се узимала против великих богиња; кичица као лек од обичних богиња; плод шипка, дрена и оскоруше користили су се као лек од срдобоље (дезентерије); страшник се давао деци која се ноћу плаше итд.

О обичају брања међудневичких трава у 19. веку оставио је запис Милош С.Милојевић:
„Тада сви биљари и биљарке, сви видари и видарке иду у шуме, планине и ливаде, те беру разне лековите траве, које тада највише, веле, имају изцијељујуће и излечиве силе. Благо ономе који нађе траве које тражи које тражи, он је осигуран за целу годину са својим и своје породице животом. У те дане кад нађе мед липовац од дивљих пчела, па од овог и још од неких трава кад се направи мелем, тај и живе ране може да извида“.

Такође, постоји веровање да међудневичка јаја могу остати свежа током целе године па се зато остављају за насад, а пилићи који се излегну у овом периоду биће добре носиље.
„Међудневичка јаја жене скупљају и чувају за зиму и верују да она могу трајати годину дана а да се не укваре.“
Саватије М.Грбић, Српски народни обичаји среза бољевачког
Исто тако риба ухваћена на Међудневице има посебне и лековите моћи. О томе сведочи С.М.Грбић:
„А кад је стока болесна онда јој додају суву рибу пастрмку, која је ухваћена уз Међудневицу. Та се трава и риба добро ситне и помешају са трицама, па се тиме крми стока.“
Битно је било завршити све „женске послове“ који су започети на Међудневице:
„Сваки женски рад који се ових дана почне мора се и свршити. Не ваља после Међудневице да остане несвршен рад. Зато свако женско чељаде кад почиње уз Међудневицу какав рад, гледа и удешава како ће га за то време и свршити.“
Цео овај период, окружен велом магије, био је посебан и веома значајан нашим прецима.

Међудневице почињу хришћанским празником Велика госпојина. Народни обичаји које смо описали немају никакве везе са црквеним празником ни са животом светице чији је празник тога дана. Успеније пресвете богородице или Велика госпојина је хришћански празник који је почео да се обележава 528. године по жељи источноримског цара Маврикија. Пошто постоји веровање да су Међудневице стари народни обичај поставља се питање: за који народни празник је могао бити везан почетак овог периода? Најприближнији празник је Преображење. У народу постоји веровање да се на тај дан преображава природа, па се каже:
„Преображење је, преображава се и гора и вода“.
Наиме, PH вредност кишнице изненада се мења – од киселе до неутралне, па под утицајем одређених алги, реке и језера у периоду око овог празника заиста мењају боју. Негде је то мање, негде више приметно, тамо где је промена очигледнија реке могу постати чак и црвенкасте. Људи су некада били ближи природи него ми данас, па су примећивали оно што данас ретко ко примећује, тако да им је дан Преображења природе био одличан оријентир за разне послове.

Међудневице се завршавају 21. гроздобера (септембра) на хришћански празник Мала госпојина. На тај дан (дан раније или касније) је равнодневница. Јесења равнодневница је један од најбитнијих старословенских празника. То је време када се завршавала берба разног воћа и поврћа и почињало се са орањем и сетвом озимих усева. Народ је обележавао крај једног периода и почетак другог, новог, разним свечаностима. Одржавани су многобројни сабори и вашари, а веровало се и да је крај Међудневица одличан период за свадбе и веридбе. Позивани су гости на весеља, одржаване су велике свадбе, можда је и због тога јесења равнодневница позната као Радгостов дан.

Можемо претпоставити да је некада, пре примања хришћанства, постојао период интезивног и селективног брања биљака познат као Међудневице. Биљке су коришћене као лековита средства али и у магијске сврхе. Обичај је остао делимично сачуван до данашњих дана. Такође, верујемо да су почетак и крај овог периода били повезани са старим словенским празницима (Преображење и јесења равнодневница или Радгостов дан), а да су касније везани за новонастале хришћанске празнике.

http://staroslavci.blogspot.rs/2013/01/blog-post_2.html