Кроз снове ходиш са очима
плавих звезда и врхови прстију
твојих милују ми машту
Сва си љубав коју срце твори
у мисао ме претвори
док по песку времена
сликамо стихове
Одевена у праскозорје
надилазиш свет оседелих нада
сваки нам стих у зрно песка стаје
светлошћу чудном
звездане очи твоје сјаје…
VII. Како је разноврсно твоје дело.
Тајанствено у очима човека…
(Ода фараона Ехнатона Сунцу)
Скоро ништа се не зна о краљици Кији, првој жени фараона Ехнатона Четвртог, осим да је краљевске лозе, да је била врло мудра, и да је у стварности коју смо звали Ми-сир, а много касније преименовали у Египат (Геи пат), врло, врло з н а ч а ј н о у ч е с т в о в а л а. Умрла је врло млада, на порођају, али је на свет донела будућег фараона -Тутанкамон-а. Ни о њему се не зна много, осим да је на престо постављен врло млад и да је у м р о, такође млад, у деветнаестој години. Његово и м е нам каже да је носио двојно дејство Амон – Атон, да је такнуо тамне скривене т е м е неког моћног човека тог времена, можда из свештеничког или војног сталежа, или… Но, није много важно ко је убио фараона Тутанкамона, јер сви сносимо последице својих дела и сви ћемо на свом Путу гледати, тисућама пута, у своје огледало истине и из њега црпсти истине које ће нас управљати даље кроз светове и векове. Останимо са чињеницама да су у његовом животу, који се, умногоме, испољава кроз име, постојала дејства – мутно, такнуо, макнуо, амон, атон, он макнут, танано, тата, катун, нокат, кана, тумно, тамно, танко, мана, мутант, тама, тукно на мат, та он макнут, такно му на т, такнуо у тамн(о), то мутан анк, ма он туткан, и многа друга. Име нам говори да је Тутанкамон вероватно трован дрогом, да му је слабила снага, потом јасноћа, да је имао тешку повреду, а да је, потом, у мраку убијен ударцем у теме.
И тајинствени ванземаљац фараон ЕхнАТОН, његов отац, Кијин муж, измиче знанственицима целог света, као што је измицао и својим савременицима. Зна се да је имао и жену Нефертити и са њом неколико кћери. Не зна се какве је идеје покренуо у вези религије и какве је реформе замишљао и спроводио. Научници се слажу да је био врло необичан, да је искочио из континуитета владара претходника и да је изненада нестао са историјске сцене. Збуњује чињеница да његов гроб није пронађен, што нашој машти даје велику слободу и замах.
Вечна душа краљице Кије, као и душе фараона Ехнатона и фараона Тутанкамона, као и душа краљице Нефертити, настављају свој величанствени узлет по разноликим божанским световима, вођене заслугама и дубоко усађеном интуицијом и знањем, лет ка новим и новим искуствима која су неопходна свакој души која стреми ка Највишем. Човеку није дата сила да може да види разна утелотворења, своја или туђа, али прочишћењем свести те могућности се донекле отварају, сећања враћају.
Ехнатон и Татанкамон су сада Витези Праисконог Реда, чудесно и успешно помажу другима, и хитају ка нашем узвишеном циљу. Нефертити је врло талентована млада девојка, уметничка душа, и пред њом се отварају велика врата дубоких тајни. Ки-ја је нашла светли пут окићен белим ружама и тајницана, хода кораком чврстим, умереним. Једним делом пута сви смо ишли заједно, а онда су се наши путеви смислено одвојили. Сада сви, кроз ребусе, путујемо сами до велике утоке одакле, за све нас, постоји само ј е д а н пут и ј е д а н циљ.
Степом галоп одјекује,
Црн се перчин над челом вије.
Сабља сјакти од одсјаја Сунца,
У грудима јуначко срце куца.
Козак, ратник, вук из степе,
Од погледа његова још многи стријепе.
На њему је тристо и једна рана љута,
За њим таласа се застава плава, и жута.
Јунак мрки, брка оштрог,
Проноси славу рода Свјатослављевог.
На коњу, у јуришу, брани родну груду,
Његовој борби у спомен, нека ми пјесме буду
Кад волиш тад живиш луд,
са патњом,
и чежњом
и бригом.
Па шта?
Без љубави никуда не води пут,
са љубављу, већ си стиго.
У сумрак једног пролетњег дана, пре много лета, кренуо сам на далек пут, да тражим љубав своју из једног давно минулог живота.
Обишао сам многе земље и градове, у потрази за Оном која, давно негда и некад, у једном ранијем животу, бејаше љубав моја.
Пролажаху месеци и године, смењиваху се годишња доба у бескрајном низу, и ја се, уморан од лутања и трагања, у једно јесење вече, док жуто и румено лишће на ветру лепршаше, вратих у село предака својих, давно напуштеном дому своме.
Заставши, изненада, у сутон румен и зелен, пред вратима врта својега, смотрих под крошњом столетне липе, витку прилику, са нестварним сјајем у очима, како се, под пуним Месецом, на ветру лелуја, повија и њише.
Јеси ли ти свих ових година тражио мене? – чух мио, нежан и лепршав глас.
Тражио сам Ону чије име не знам, а чијег се лика само из једнога давнашњег сна присећам, – прошаптах збуњен, с тугом и сетом у прсима.
Ја сам Она коју си тражио по далеким земљама и градовима. Све ове године ја сам те, у дому твојему, стрпљиво чекала, јер сам знала да ћеш се вратити на крају пута својега, –дрхтавим и једва чујним гласом, прошапта витка прилика, излазећи испод модре столетне крошње, и ја – тек тада, под пуним Месецом – препознах лице Оне коју сам, на прашњавим путима далеких светова, кроз многе минуле године тражио.
слика – Чуварка огњишта – Лоле Аџић
Све се дешава у садашњем тренутку.
У Васељени и Стварању постоји само садашњи тренутак.
И Творац је садашњи тренутак.
Живети садашњи тренутак, то значи: живети у Вечности.
У садашњем тренутку нема старења.
У садашњем тренутку сви смо подједнако и млади и стари.
Садашњи тренутак је, у исти мах, и најмлађи и најстарији.
У садашњем тренутку постоји само живот који је, истовремено, и свагда исти и вазда нов.
И живот и смрт дешавају се једино у садашњем тренутку.
И јуче и сутра су такође само садашњи тренутак.
Све што јесте – јесте само у садашњем тренутку.
Изван садашњег тренутка, нема ни Творца, ни Вечности, ни Стварања, ни Васељене.
И надасве, изван садашњег тренутка ни нас нема.
Ми јесмо једино и увек у садашњем тренутку.
(слепој мајци Љубици)
Сни сном радосним, цвете милорасти,
Походи те срећа као злато чедна
Док влати осмеха по ливади пластиш
Убога је тама дана недогледна
Спи
Сруши се пуста кровињара брига
Спаде тешко блато с точкова таљига
Избледеше слова из свих црних књига
Спавај
И надгледај очима без вида
Син Твој будан сања
Кулу песме зида
Кад кренеш да береш лотосе беле, румене
Знај, да сваки је растао у срцу моме.
Кад кренеш да радујеш се лету орла
Знај, да гнездо сам њему љубављу саградила
Кад кренеш стазом знаном да ходаш
Знај, да сам јутром већ њоме прошла
Да поспем је теби прахом звезданим
Кад кренеш у сећања праискона
Знај, да плам сам донела свети
Њиме бакљу упалила да ти путе светли.
Кад белуцима кренеш воду да поздравиш
Знај, да она већ зна да долазиш и
Радосним капљицама квасиће ти лице.
Кад кренеш да ме у заборав вратиш
Знај, да сам мислила о томе и да те
Будна на вратима, да стигнеш, чекам.
Кад крену са врха планине
Да падају огромне камена кугле
Знај, да сам већ тебе узела у себе
Да мирно досањаш снове.
Кад кренеш да љубиш ме драги
Знај, да сам љубила већ свет цели и
све пољупце сакупила у један,
за тебе врели.
С јутра ветар жели да ти открије тајну.
Немој се враћати у сан.
Мораш тражити оно што стварно желиш.
Немој се враћати у сан.
Људи стално прелазе преко прага
Где се два света додирују:
Јер врата су округла и отворена.
Немој се враћати у сан.
, ,Истина спасења сваког од нас је у самој нашој бити.
Ми бирамо онај пут који сами одредимо.
Јер тај пут који ми одредимо то и јесте наш пут.
И ми се ради спасења крећемо у оном смеру где је светло наше и спољне свести.
Спољње спасење представља и унутрашње спасење.
Ми својом љубављу уједињујемо све око нас, а када околина и спољни свет виде ту љубав онда свет постаје безусловно спашен.
Стога је прави пут спасења – љубав.
И сваки разговор, свако саопштење, свака информација о крају света мора бити усмерена на то, да нема краја света, јер је свет безконачан, и живот је безконачан, безконачан је развој земље и целокупног свемира.
Сама бит безконачног рађа вечност света, вечност живих бића и вечни живот за свакога. “
-фрагмент из књиге Дошљак. Краја света неће бити .. Григорија Грабовоја-
Извор- фејсбук страница Владана Пантелића
