О ПЕСНИЧКИМ СНОВИМА И ЈАСНОВИЂЕЊИМА

 

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Освешћен, самосвојан и самобитан Бели Србин није религиозан.

Он је надрелигиозан.

Он је с ону страну свих религија и идеологија, с ону страну свих илузија и опсена овога света.

Он не припада ни људској ни човечанској раси, већ Раси Вилењака.

Он је Човек-Вилењак.

Раса Вилењака јесте Раса Полубогова.

Свеједно да ли је Бели Србин песник или ретник – он је Човек-Вилењак.

Он стреми ка Раси Белих Богова.

До Расе Белих Богова он ће, зацело, и стићи пошто буде ваљано обавио све земаљске дужности и задатке у овом животном току.

По одласку са овога света, Бели Србин изравно прелази у Златни Сварогов Ириј, и никада се више не враћа на Мидгард-Земљу, сем у изузетним случајевима, када од Белих Богова бива изаслат зарад неких значајних и великих дела за Бело Србство на Мидгарду.

Бићу и суштаству Белог Србина страна је свака религиозност.

Онај ко снева о Свету Белих Богова, о Свету Творчевих Сутвораца, бива понад свих религија, илузија, вера, идеологија, подела, опсена и омаја овога света људи поробљеног ума и духа.

 

 

(Негде у Србском Банату, 20. гумника 7526.)

Добих ружу из рајскога врта њена
Кап росе, као на длану чувану
Хиљаде латица по мени још падају
Не било која, мени најдража жена
На врата, као кад најдржи гости бану
Хиљаду пољубаца да ти дан улепшају

 

Хвала љубави, срце моје нек те греје
Исто толико, па још и твоји да буду лепи
Чуваћу оно што остави, рану али слатку
Лик драги што зна искрено да се насмеје
Длан на образу мом, као лек ме окрепи
Успомену тако дивну и тако кратку

 

Остао сам да те чекам, али нисам сам
Она је ту, у мени, тиња као жар
Кад се облаци развеју, звезда укаже, плануће
Ниси заборавила, рођен сам на данашњи дан
Ти си моја најдража честитка, најдражи дар
Још да те очи угледају, свануће…

20.08.2017 у 16,33 часова

Вековима је деда Сварог посматрао из своје небеске Сварге то плаво, бесконачно и досадно пространство које је било без икаквог живота. Тада је он својим магичним прстима створио Земљу и на њој посадио Рајско дрво. То дрво је расло по целом свету и било је први знак живота на Земљи.
Кора дрвета је била златна, цело стабло је било од злата као и плодови. Слатки мириси дрвета су привукли цвркут свих врста птица као и зујање вредних пчела, а из корена су текли мед и млеко са дванаест извора.

У самом срцу Рајског дрвета био је сакривен живот и оно највредније, бесмртност.

Под то дрво пристигоше и разне звери.

Од њега насташе први људи који су себе називали племеном дрвета.
Данас је обичај у Украјини да се при рођењу детета посади дрво или уради вез на пешкиру са мотивима дрвета или цвета, као одраз нечег Божанског. Дрво симболизује плодност а народна пословица каже: “Где је корен, ту ће расти и грана“. Корен као подземни део дрвета представља свет мртвих, свет предака. Тај свет се зове Нав, а стабло дрвета представља свет живих и назива се Јав, док разгранати део дрвета представља свет богова и будућност људи, који живе по закону истине и тај свет се зове Прав.

Галина Лозко-Приредио текст за објављивање на српском језику:
Марко Ковачевић-Илустрације: Виктор Крижановски

Извор: интернет страница – СВЕВЛАД

 

Вреди ли борба шротив осећања… глава уморна пита – и  говори моје срце и говори моја душа – и осетим , да кад срце прича о Неком,   испуњава се  милошћу и срећом а душа задовољна  … ћути!

Тачно је оно што народ каже…..“крушка под крушку, јабука под јабуку“,,…… не може шљивин калем на нешљивино дрво-   сретну се дрво и дрво –исто – ја сам као Неко а Неко је као ја- то више љубав и није –  ово је од љубави више – а како се зове, Песниче,  не знам да ти кажем! То је, као да ти је одсечен тела део,  па хода негде  – није са тобом- и ти тражиш да на своје место  врати се недостајући део!

Колика  плима ме љубави полива читаво вече,, не могу ти рећи-

јер у свакој слици,  речи,  звуку  је слика и реч и звук  гласа Неког!

Уместо мање или бар исто – ја љубим све више, и  не знам има ли овоме краја и  јесам ли у свесности ја.

А опет  знам да јесам  и  да само искрено према себи, и Творцу живим.

Љубав моја  расте и јача и већ је изгледа у зрелој доби- како се оваква љубав убити може?  Не –  Творац  не дозвољава наш.

Мислим да ме светли љубав Творца,  кроз Неког право,  и  иште Творац да љубим све више –  као да жели да види колико то бити може – колико дубоко, високо, широко и дуго  све то може бити – и

Творац  воли  због љубави ове сваким треном све више.

И излази из мене сила нека нежна  што борити се не зна и не жели, но само љубити зна – а – ја – не борим се против тога више –  нека иде ,.. нека кажу да је и срамота, … нека каже ко  год шта – важно да сила иде  где жели,  где је друга сила зове –

она изгледа зна где иде и што – можда ми, не треба ни да се питамо,  него треба само да је пустимо- можда паметнија је она……јер тако је стамена и сигурна  да пред њом овај мозак само ћути , .. нем постаје,  мисли му не долазе –  и  нека – шта ће  мисли  и чему,  кад постоји нешто,  што само зна,  сва знања …од постања!

Лепота је свет који она боји и сви су у њој мили и драги,  и тама више и није тама,  но зора и над њом руди!  Одувек знам из неких дубина, да само Љубав нас спасити може  – Љубав што црта  светова Лепоте  и  Радошћу путеве краси, Руменом мирисе боји, камен уз камен, огањ уз огањ, вода у води, река …. што тече из срца право од извора извору води!

 

 

 

 

Песник је увек усамљен у свету људи.

Ма шта чинио или не чинио, он ће вазда и заувек остати усамљен у свету људи, јер свету људи и не припада.

Песниково јато није у свету људи, већ у свету муза, вила и вилењака.

У свету људи, гле! песник живи као орао самотњак.

Никада нисте ведели, нити ћете икада видети, јато орлова!

Видећете или усамљеног орла или пар орлова – мужјака и женку.

Орловско јато постоји само у вечности, само по вертикали, само у оностраним и духовним пространствима.

Орлови се не крећу хоризонтално, но само вертикално – по поткама и завојницама бескраја и вечности.

Такав је и песник.

Ма колико се песник трудио, да се приближи и ороди с људима, он међу људима никада неће наћи своје јато.

Људи га никада неће прихвати као својега, никада с њим неће бити присни, никада према њему неће бити искрени.

Једино што ће песник доживети од људи, то је поруга и подсмех.

Ово сваки песник осећа и зна још у раној младости, и стога смирено прихвата и освешћује свој песнички усуд.

(У Великом Гају, 20. гумника 7526.)

ИМА НЕШТО СВЕЈЕДНАКО САВРШЕНО.

ПРЕ НО ШТО СУ НЕБО И ЗЕМЉА РОЂЕНИ,

ВЕЋ БИЛО ЈЕ ТУ: ТАКО СПОЈЕНО, И САМОТНО.

МИРУЈЕ У ОСАМИ СВОЈОЈ, НЕПРОМЕНЉИВО.

ОКРЕНЕ ЈЕДАН КРУГ, А НЕ НАУДИ СЕБИ.

МОЖЕ СЕ НАЗВАТИ МАЈКОМ СВЕТА.

НЕ ЗНАМ МУ ИМЕ.

ЗОВЕМ ГА ДАО.

СА МУКОМ МУ НАДЕВАЈУЋИ ИМЕ

НАЗВАО САМ ГА ВЕЛИКО.

ВЕЛИКО: ШТО ЗНАЧИ УВЕК У ПОКРЕТУ.

УВЕК У ПОКРЕТУ ЗНАЧИ СЕЖЕ У НЕДОГЛЕД.

СЕЖЕ У НЕДОГЛЕД ЗНАЧИ УВЕК СЕ ВРАЋА.

ЗАТО ЈЕ ВЕЛИКИ ДАО,

НЕБО ЈЕ ВЕЛИКО,

ЗЕМЉА ЈЕ ВЕЛИКА,

И ЧОВЕК ЈЕ ВЕЛИКИ.

У ВАСИОНИ ПОСТОЈЕ ЧЕТИРИ ВЕЛИКА,

А ЈЕДАН ОД ЊИХ ЈЕ ЧОВЕК.

ЧОВЕК СЕ УГЛЕДА НА ЗЕМЉУ.

ЗЕМЉА СЕ УГЛЕДА НА НЕБО.

НЕБО СЕ УГЛЕДА НА ДАО.

ДАО СЕ УГЛЕДА НА САМОГ СЕБЕ.

-избор . Владан Пантелић-

Граница земљишног поседа одређеног насеља и имања у њему, назива се међа. Када није било могуће утврдити природну границу помоћу река, планина, долова или стабала, постављао би се камен међаш. Постављање овог граничника пратио је низ обредних радњи, а самом полагању присуствовале би све стране које су њиме омеђане. Након тога међаш се сматрао светињом. Избегавало се било какво његово скрнављење, па чак и само додиривање. Исто тако око њега би обилазиле и обредне поворке. Тако да је практична улога међаша била додатно прожета светошћу. Тиме што се налазио на граници бивао је у стању неодређености, прожет божанским и оностраним.

Текст: Душан Божић

Литература:
Душан Бандић – „Народна религија Срба у 100 појмова“, Нолит, Београд, 1991
Бранислав Русић – „Старији обичаји код одређивања земљишних међа и око пољских радова у Кичевији“, Гласник етнографског музеја у Београду XIX , 1956, стр.1-26.

Фотографија:
Мартин Мартинов

Извор: Српска родноверна жупа „Луг Велеса“

 

 

 

 

Не Србин по рођењу,
(бар колико је знао),
него по убеђењу…
У строј је часних стао!

 

Реши се за частан чин,
какав је тешко срести,
за њега бити Србин
било је стање свести.

 

Часнога часни вуку,
к’о хуље нечаснога…
Срби му пружише руку
и прихватише га к’о свога.

 

Орао, с орловима…
А шта друго да ради?
Шта с лешинарима има,
oнај ко их се гади…!?

 

књига „ Путевима Славе“

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Трећи светски рат је већ окончан.

У том рату победници су Бели Богови.

Бели Богови са Белим Србима и Белим Русима.

На вишњим ступњевима Стварања и Присуства већ је објављена победа Белих, али до нижњих ступњева још није стигла вест.

Ускоро ће и до Мидгарда стићи.

Бели Богови са Белим Србима и Белим Русима увек су и до сада побеђивали, али ова победа је коначна.

После ове коначне победе Белих, Мидгард се узноси на вишње ступњеве Присуства и Стварања, а Човечанство улази у Еру Белих Срба и Белих Руса.

У Еру Стварања са Творцем и Белим Боговима, у Еру Сварога Тросунчаног.

Наш Пут навише се убрзава.

Све ћемо брже и брже узрастати у Духу Стварања, у Духу Савршене Љубави са Белим Боговима.

Из утробе Мидгард-Земље рађа се Плава Звезда.

Са Плавом Звездом, гле! и ми се изнова рађамо у Плавој Светлости.

Трећи светски рат је већ окончан!

Бели са Белима владаће Мидгардом на многе еоне.

(У Великом Гају, 19. гумника 7526.)