ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Сваки би човек, за једног животног тока, требало да засади макар три дрвета!

И то да се преноси с колена на колено: од оца на сина, са деде на унука.

Три већа дрвета (храст, буква, јасен, липа, кестен…) произвешће онолико кисеоника колико једна петочлана породица неће потрошити за педесет година живота.

Сваки онај човек који не засади три дрвета у својему веку –  са становишта Бића Природе – јесте готован, паразит, дембел…

Ако ниси засадио ниједно дрво, ти си онда крао и трошио нечији туђи ваздух, нечији туђи кисеоник и, живот!

Људи који секу дрвета и шуме, а не пошумљавају потом,  јесу највећи паразити и предатори људскога рода.

Таквима би, по Законику Звезданог Рода, требало најскупље наплаћивати ваздух који удишу!

Мој врли пријатељ Иван (Јушковић) Храст из Ниша а пореклом са Радан-планине, засадио је више младих храстова него тисућу Срба.

Где год би се обрео у Србији – на било којој планини, у било којем и чијем селу – засадио би по неки храст: за своје Бело Србство, за свој Звездани Род.

Камо среће, да свако село, да сваки град у Србији има макар једног Ивана Храста!

Мудрованије из Тијаније

*

Јутро у Тијанији сам дочекао потпуно уроњен у Лепоту. Давно, прадавно,

одлучио сам да оперем очне јабучице и очила јасновида, да умирим мисао, да

умирим унутарње урагане, да смерам ка суштини, и созерцавам богостварање.

Сваки човек је ремек дело Божјег стваралаштва, а сва Божја творевина је чиста

Лепота. Лепоту не може да види око љуто, око замазано, око заједљиво, око блудно, око лукаво, око мрзно, око мртво, око раскалашно, око катранасто, око мутно, око удворничко, око зеленашко, око ветропирно, око лисичасто, око камено, око разводњено, око укочено, око лажљиво, око непокорно, око укрштено, око блентаво, око не-око.

Да би видео Лепоту створи испред чела с-веру од сребра, величине тениске лоптице, смањи је и угусти, уведи у хипофизу, додај број-еве, и офарбај у љубичасто, а из очију и из трећег ока пусти сребрне рефлекторе. Боје ће се пред тобом разлити и расцветати. Трооко ћеш видети да је све, баш све, живо, и да све трепери и исијава у 72 милиона нијанси. У овом времену, времена прелаза преко Ватре, морамо бити, изнутра и споља, у ватреној равнотежи. Знаћеш и видећеш да је васцелу Стварницу осликао Син Божији, јер и дошао на овај свет да – боји.

 

* *

Одтијанисао сам Лепоту кроз сложен програм, добијен онострањењем, и поставио

доручак на округли сто од ватроотпорног дрвета, одсеченог на онај пролећњи ватрени дан. Из стаклене тегле, пуне зелене љуте паприке у уљу од рузмарина, узео сам неколико танких комадића, да појачам сопствену ватру. У овом времену, времена прелаза преко Ватре, морамо бити, изнутра и споља, у ватреној равнотежи.

И морамо бити опредељени и ватрени, никако млаки, кукавни, чекалице -кукавице.

После доручка испео сам се узбрдицом, у 144 корака, до прве заравни – Поглед. У јасновиђењу се вратих у време давнашње, када је Аранђел Румених Облака мерио

и измерио Васељену, а потом је окитио ђерданом поетских бисера. Кратак застој на овом месту, где су се упреле силнице, највише око Отвора за оносвет, подстакао ми

је брзан-ум да кренем даље ка врху Орлова, на место ритуала, Вилоколо, које води Мансанман Остварени. Ватра ритуала се још није угасила, јер јој пепео продужава живот. Разгрнух га, пепео треба увек разгртати, и седох на Ватру да досегнем Ватру, и да окалим, блажено снене  и потпуно заспале, изгужване илузије, нарасле у тамним и сивим временима не-свести.

 

 * * *

Враћам се у свој дом, дом мојих предака, да тихујем на снопу подмлађивачке силе. Пут, којим сам се пењао пре једне уре времена, неко је густо посуо белим ружама.

Испред Огледала вечности среће и младости, у положају расцветалог жутог локвања, и у пуној свести, кренуо сам, најпре, реч-ним током, онда кроз портрете

својих многобројних и разнобојних живота. Тражим канонски лик који ми је Творац даровао када ме је стварао. Пролећу разни ликови – млади, средњевремени,

стари. Потом се ређају ратари, Индијанци, косооки, свакакви. Неки од ликова могу добро да преплаше човека. Стога треба бити опрезан и храбар, треба бити посматрач са смислом, трагач за истином, трагач за собом. Пролећу ликови када сам стварао себе, са страхом и сумњом, потом без страха и без сумње. Много ликова памти Огледало, и лако их, и без суђења показује. Ликови, ако их добро осветлимо, мењају свест тренутачно. Они похотни нестају пред равнодушношћу,

а радосни ликови, јер радост је повишено стање свести, добијау нове тачкице у зеницама, тачкице-искрице.

Ево канонског лика, неописиво лепог, по Норми Творца. То је мој лик којем тежим у овом времену  вечности, вечног живота у физичком телу. Сада тачно знам како ћу даље да стварам себе, себе Ствараоца, и сада знам како ћу стварати претке и потомке, планете и нове сунчеве системе, и нове универзуме. Раскрстио сам ноге и устао без спутавајућих веза. Сврховита откаченост ме понукала да скакућем, да се преврћем и ударам по грудима као Тарзанов Ћита, и да певам песме из сидија Звука. Слобода, Лепота и Подмлађивање извиру из вечности и безконачности.

  

 * * * *

Сваког дана и сваког трена

Нек се песма ори на све стране!

Са песмом се започиње дан

А разлога за пев има милион!

 

* * * * *

Наша суштина је Свепесма!

Наш цели живот је Свепесма!

Све што видимо и не видимо

Је песма красновита грловна!

 

 

19. 12. 2013.

 

 

 

Све моје љубави бејаху једна те иста љубав у различитим ликовима и обличјима.

Једна те иста љубав: из века у век, из света у свет, из једног животног тока у други животни ток.

Све моје драгане бејаху једна те иста драгана коју сам вазда изнова тражио и налазио кроз многе животе, кроз многа сазвежђа и звездана јата.

Свака моја девојка, свака моја драгана, свака моја невеста, гле! бејаше једна те иста богиња лепоте и љубави, богиња светлости и живота.

У свакој сам од њих видео и препознао себе, и свака је од њих видела и препознала себе у мојој души, у мојему срцу, у мојему суштаству.

Све оне су својом благородном љубављу стварале и обликовале мене, узносећи ме у највише небесне и  лучезарне висине, где обитавају богиње благовеснице, музе дивотнице и песничке виле.

(У Великом Гају, 19. гумника 7526.)

У овој најтежој Сварога ноћи

вријеме је да се укрсте мачева моћи

да Слава, Срећа, Тара и Жива

пробуде дух Рода што заточен пребива

устани Роде слобода те зове

и предака завјет са печатом Славе

десницу своју ка небу дигни

с муњама Перуна душмане стигни

да Мидгард наш опет звијезда буде

плава и лијепа ко прво постање

да Дух и Љубав на њој живе

суђени се нађу кроз звјездане капије.

Из срца мога кроз гласнице моје

вилин пјесма ратнике зове

за Свијетлост, за Љубав, Истину, Славу

за закон Риту

горе главу.

 

Вријеме је!

 

 

-2016.година-

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

Ако сејемо љубав, љубав ћемо и жњети.

Како у овоме свету, тако и у иним световима.

Јер, љубав је свуда: на свим звездама и сунцима, у свим сазвежђима и звезданим јатима, у свим световима и васељенама.

Шта год да љубимо, ми душу своју љубимо.

Кога год да љубимо, ми душу своју љубимо.

Наша је душа свуда и у свему.

Ако љубимо – душом и срцем љубимо! – тада је наша душа велика као Васељена, као Стварање, као Постање, као Вечност.

Душа која љуби постаје Душа Која Ствара.

Душа Која Ствара постаје Божја Душа.

Нека душа сваког Белог Србина и сваке Беле Србкиње постане Божја Душа!

 

 

 

„Тајна златног пресека – Веза између културе Лепенског вира, Винче и средњовековне српске културе“

 

Предраг Милосављевић упростио Еуклидову конструкцију златног пресека и померио границу свесног познавања златног пресека за око 3.300 година у прошлост, сместивши је у културне тековине народа балканског Подунавља, а не, како се до сада сматрало, у епоху античке грчке. Куће Лепенског вира и египатске пирамиде грађене по истоветној конструкцији

Београђанин Предраг Пеђа Милосављевић је још као дизајнер „свратио“ у свет геометрије и физике и довео у питање константе ових наука које су хиљадама година биле светиња.

Са двадесет година, на првој години студија Факултета примењених уметности успео је да упрости Еуклидову конструкцију златног пресека која се користила око две и по хиљаде година, а само три године касније усавршио је своју претходну поставку, која ће, како тврди, померити границе научног сазнања.

Златни пресек заснован је на томе, да је однос мањег дела геометријске дужи према већем делу, исти као и однос већег дела према целини. Све ствари у природи у својој основи садрже златни пресек, као вид савршене природне поделе, симетрије и равнотеже. Анатомија човека је у потпуности подређена законима златног пресека и односима блиских њему.

На пр. златни пресек код човека одређује се у сразмери, тако да је раздаљина између врха темена и врхова прстију на опруженој руци иста као између стопала и пупка.

Овај најсавршенији начин дељења употребљавали су стари Грци у вајарству, сликарству, архитектури, естетици уопште као и науци. Током времена, а на основу искуства, утврђен је, као један од основних закона природе.

Још су филозофи предсократовци тумачили тајну хармоније златног пресека, али су је објашњавали на свој начин. Касније, своје виђење златног пресека дао је и Еуклид и на основу његове поставке вршена су каснија тумачења.

Тајну за коју се сматрало да је изгубљена „пронашао“ је Милосављевић. Његова истраживања, како доказује, померила су границу свесног познавања златног пресека за око 3300. година у прошлост, сместивши је у културне тековине народа балканског Подунавља, а не, како се до сада сматрало, у епоху античке грчке.

– Реконструисао сам куће Лепенског вира које су старе преко 7800 година, као и слова винчанске азбуке млађа за скоро 1500 година. Слова винчанске културе установио је археолог Милоје М. Васић приликом првих истраживања праисторијске Винче, а које је објавио 1912. године – прича Милосављевић.

Велико изненађење представља новооткривена веза између геометрије кућа Лепенског вира и естетике винчанског писма.

Винчанско писмо и облици кућа засноване су на истоветној геометријској методи, на шта је раније указивао и Радивоје Пешић (професор на Миланском универзитету).

– Познавање златног пресека везивано је за античко доба, али је још египатска култура познавала тајну златног пресека, па савремена схватања теоретичара о томе да су египатске пирамиде грађене без свесне употребе златног пресека падају у воду, тврди Милосављевић и напомиње да Египћани, не само да су знали за златни пресек већ су и пирамиде засноване на потпуно истоветној основи златног пресека која је откривена и у култури Лепенског вира, а која је старија од египатске за преко 3000, а од грчке за око 5000 година. По њему, куће Лепенског вира и египатске пирамиде у основи имају исту конструкцију.

Најзанимљивији део Милосављевићевог истраживања јесте откриће везе између културе Лепенског вира (5800. г. пре н. е.), Винче (4300. г. п. н. е.) и средњовековне српске културе, упркос томе што досадашња историјска сазнања не увиђају никакву везу између становника који су преко 70 векова насељавали подручје данашње Србије.

Необјашњиво је и то да разне цивилизације, које су сматране напреднијим (Грчка, Рим, Византија, Отоманска и Аустро-угарска империја), а које су се смењивале на овим подручјима нису преузеле лепенско и винчанско тумачење златног пресека.

Наиме, Милосављевић је у задужбинама српских средњевековних лоза Немањића, Хребељановића, Лазаревића и Бранковића открио да је коришћен исти геометријски принцип, који је употребљаван 7000 година раније на простору Балканског полуострва.

Манастири Студеница, Манасија, смедеревска тврђава, куће из Лепенског вира и слова винчанског писма на први поглед немају ништа заједничко. Оно што их повезује је примена истог геометријског принципа – златног пресека. Ту разлику или сличност, веровали или не, открио је Милосављевић.

Милосављевић је одбранио докторску дисертацију „Златни пресек и филозофија природе“ на мултидисциплинарним студијама Универзитета у Београду, на смеру Историја и филозофија природних наука и технологија.

Матица Српска је 2015. године приредила изложбу и предавање под називом „Слово ренесансе: античка геометрија у средњовековном српском стваралаштву“, аутора др Предрага Милосављевића.

 

Циљ изложбе је био да, како аутор каже: „укаже на постојање рационалних приступа у примени античке геометрије од стране српских мајстора, али, такође, и утицаја које су античка учења имала на развој науке и естетике у средњевековној Србији“, а сврха: „да се продуби свест о различитим аспектима примене античких знања која су утицала да се средњевековно српско наслеђе позиционира у самим темељима развоја хуманизма и ренесансе у Европи“.

Српско средњевековно стваралаштво, хришћанско и светосавско, према Предрагу Милосављевићу, аутентични је чувар античких грчких и римских знања.

 

Од описа војних направа, „словенског мајстора“ (7. век), преко студеничких цртежа (12. век) и геометрије коју је исказао протомајстор Раде Боровић (14. век), до механичког часовника Мајстора Лазара (14. век) и форме Смедеревског града (15. век), примена посебних геометријских образаца и на њима утемељених естетских приступа на најбољи начин сведочи о очувању античке учености у оквиру средњевековног стваралаштва у Србији. (…) Слични приступи који су у раздобљу између 12. и 15. века били иницирани од стране српских ствараоца (неимара, фрескописаца,…) представљали су око један век касније основу културног препорода западноевропских народа (15-16. век).

Аутор је до изреченог становишта дошао упоредним анализирањем елемената српског средњевековног наслеђа и њему истоветног западног средњевековног наслеђа из периодароманике, готике, ране и високе ренесансе. Идеја која је не само изречена, него и на један добро утемељен и аргументован начин приказана, јесте да се српско средњевековно наслеђе може и да га ја потребно вредновати на основу „продубљивања културолошких приступа и веза заснованих на мултидисциплинарним истраживањима аспеката његових оригиналних основа“, како би се на целовитији начин „сагледала и разумела лична и заједничка улога у будућим приступима заштите и унапређења националног идентитета“.

 

Према томе, било би корисно знати да је Црква Светих апостола Петра и Павла у Расу заснована на примени тзв. Птоломејове методе конструисања правилног петоугла; да се у основи града Рибница, у којем је рођен велики жупан Стефан Немања, налази „Метода V6/4“; да манастирски комплекс Студенице има везе са системом музичке аналогије и структуралним основама додекаедра (питагорејски символ космоса), о чему говори Платон у оквиру дијалога „Тимај“; а да је сама Богородичина црква у вези са Еуклидовим поступком конструисања златног пресека, познатог као Метода II, 11,… Први ренесансни уметник који је на непосредан начин приказао истоветан геометријски образац био је Леонардо да Винчи применивши га приликом компоновања зидне слике „Тајна вечера“ (Santa Maria delle Grazie,Милано, Италија).

 

На мермерној оплати Богородичине цркве (Манастир Студеница) налази се урезан читав низ техничких цртежа (скица) у размери 1:1. Поменути цртежи указују на изузетну геометријску студиозност коју су српски неимари исказали приликом изградње задужбине Стефана Немање. Међу неимарима Студенице налазили су се Мајстор Радован, Мавријан и Сек(ула?). Геометрија уреза указује да је Мајстор Радован био изузетан познавалац статике, али и античких знања чије основе је још током 1. века старе ере описао римски архитекта и теоретичар Марко Витрувије Полио у збирци „Десет књига о архитектури“. Поменута Витрувијева књига остварила је немерљив утицај на каснији развој италијанске ренесансе, али и на специфичност развоја класичне архитектуре у Европи.

 

Више о архитектонским и фрескописним тајнама уписаним у цркву Богородице Љевишке, у манастирске цркве Грачанице, Високих Дечана, Светих Архангела, Раванице, Љубостиње, Каленића, Манасије, преко Душановог законика и градова Ресаве, Смедерева и Београда, можете сазнати у видео-предавању др Предрага Милосављевића:

Приредила: Сања Бајић

Оригинални текст:

ТАЈНА ЗЛАТНОГ ПРЕСЕКА: Веза између културе Лепенског вира …

 

 

Такође и дожињанција, дужионица, дужијанца, дожинки, дажынкі, dożynki, јесте општесловенски назив за обред свршетка жетве који се одвија између краја јула и средине септембра у зависности од краја. Приликом тога дана врши се последња жетва, плету се венци од жита којима се ките жетеоци а посебно се украшава највреднији жеталачки пар. Од последњег снопа жита у откосу прави се посебан венац или би се сплела „божја брада”, о којој је већ било речи. Они би остајали у кући а њихово семе би се користило приликом прве сетве наредне године, тиме се успостављала веза између старог и новог жита и вегетацијски ток се држи непрекинутим. Такође, спрема се хлеб од новог брашна и исказује се захвала на приносу и уроду који је остварен те године, уз припремање велике гозбе. Након тога омладина остаје да се весели уз игру и песму.
Текст: Душан Божић

Литература:
Čeněk Zíbrt – „Obžinky“, Nákladem F. Šimáčka, Praha, 1910
Шпиро Кулишић – „Из старе српске религије”, Српска књижевна задруга, Београд, 1970
Ольга А. Терновская – „Славянксий дожинальный обряд – Терминология и структура”, Автореф. канд. дисс, Наука, Москва, 1977
Бранко Ћупурдија – „Пут ка целовитости дужијанце”, Гласник Етнографског института САНУ, vol. 58, бр. 2, стр. 163-172, 2010

Слика:
J. Racek – „Průvod obžinkový na Táborsku v polovici XIX stol.“

Српска родноверна жупа „Луг Велеса”: Дожињалица

 

 

Онда када занијеме ми усне,

Запјеват ће моје срце

А ту пјесму ће чути

Кћери и Синови Неба.

Моја је кућа горе, са њима,

И постељу једну чувају за мене

Да кад пристигнем

Из овога живота,

Одморим од човјечјих дјела.

 

Но вријеме за одлазак још није.

Још има рада за моја плећа,

Обавеза свуда ићи и бити,

И ненајављена изненађивати.

Још морам пружати руке и душу,

И нешто на боље

Покушати промијенити.