Драган Симовић: ТАЈНА ЗНАЊА БЕЛИХ СРБА


ЛИРСКИ ЗАПИСИ

 

Марку и Александри

 

(Оливера Лола Аџић: КОЛО БЕЛИХ СРБКИЊА)

 

Наша дела из ранијих живота преливају се у овај живот, ма каква год да су та дела.

Спрам својих дела, визија, мисли и снова из ранијих живота, ми бирамо све у овоме животу.

Буквално све, чак и родитеље.

Упамтите: деца бирају родитеље, а не родитељи децу, како нас томе уче западни позитивисти и материјалисти, који – само да знате! – потајно раде за владаре из сенке!

Интелектуалци су одувек били у служби Великог Инквизитора, то сваки пробуђен и освешћен човек мора да зна.

На самом рођењу детета, са њим стижу и минула дела његове душе.

Али, дела су, истовремено, и дарови и благослови!

Свако дете, на известан начин, благосиља своје родитеље.

Не заборавите: деца благосиљају своје родитеље!

Ако су родитељи, рецимо, живели у сиромаштву пре рођења детета, ако им ништа није ишло од руке до тада, са рођењем детета, све им се наједном преокрене, све им одједном крене набоље.

Постоји тајинствена, мистична и онострана веза између душе детета и душа родитеља.

Све душе које се срећу – срећу се са сврхом и смислом, срећу се по задатку Одозго.

Рећи ћу вам и ово, а ово нећете наћи у књигама овога света, зато што су највредније књиге о тајним оностраним знањима, давно спаљене на ломачи, по налогу Великог Инквизитора, да би се људи држали у тамници незнања.

Видео сам и искусио, да више деца чувају родитеље, него што родитељи чувају децу; да више деца помажу родитеље, него што родитељи помажу децу; да више деца брину о родитељима, него што родитељи брину о деци.

Заиста је тако, али се нама чини да је све обрнуто.

(И то је једна од магијских игара Великог Инквизитора са сврхом истребљења звездане, ведске, хиперборејске расе.)

Све је у овоме свету изокренута пројекција, како говоре древни посвећеници упућени у највећа галактичка и космичка знања.

Овај свет је и иначе, сам по себи, изокренута пројекција.

Песнички речено, овај је свет криво огледало.

Загледани у криво огледало, ми имамо лажну слику света.

Имамо лажне представе, лажна знања, лажна учења, лажне науке.

(Што је горе, то је доле; што је лево, то је десно; што је светло, то је тамно.)

Ви, млади Срби и Србкиње, који намеравате да се жените и удајете, да рађате децу, одустајете од брака унапред, јер немате посла, немате новца, немате кућу или стан; и онда кажете: нећу да се женим или удајем, нећу да рађам децу, јер не желим да ми деца живе у сиромаштву.

Е, видите!

Управо вас је на томе уловио Велики Инквизитор!

Велики Инквизитор је веома, веома лукав – јер је Лукави! – па вас је најпре слудио лажним учењима и знањима, а потом вас је гурнуо у привид и опсену сиромаштва и – ви одустајете од рађања деце!

Тако ви и несвесно радите по наумима Лукавога, јер он баш то и жели – да се што мање рађа расних Срба, што мање расних Европљана, што мање расних Хиперборејаца.

Нећу да вам приповедам даље, јер песник жели да скрати причу.

Рећи ћу вам још исамо ово: да се нисам оженио, да нисам рађао децу, ја не бих опстао у овоме свету.

Не бих опстао, и не бих ништа створио.

Свако ми је дете, на рођењу својему, донело неке дарове, што је мене децније, на мојему животном путу, спасавало од пропасти.

Једно ми је дете вазда припомагало у стваралаштву; друго је налазило послове; а треће ми је дете на поклон донело стан.

Да, букавлно тако!

На самом рођењу, дете ми је донело стан!

Како?

То је тајна!

Знаћете (само ће вам се рећи!), кад се одважите да кренете тим тајинственим оностраним путем кроз сазвежђа Унутарњег Космоса.

Зато вам поручујем: Срби, жените се и удавајте!

Рађајте децу!

И, победићете Великог Инквизитора!

 

Драган Симовић: Онако како нас Бог и Богиња Љубави гледају…


 

 

 

Онако како  нас

Бог и Богиња Љубави гледају,

 тако и ми гледајмо једни друге.

Потражимо оно најлепше,

најплеменитије и најдивотније у себи

 и у ближњима својим,

и нека нас та Лепота и Дивота у нама

води кроз све будуће

животне токове наше.

Љубимо једни друге,

срцем и душом љубимо,

онако како нас

 Бог и Богиња Љубави љубе.

 

Маша Архипова- Аркона: Србијо, Велика Мајко!


Србијо, Велика Мајко!
Ти залечи ране, баци поглед –
Крвавих суза ти погледај свет.
Србијо! Немоћна да се одупреш
Поново устани, одбиј свој пораз
Мртвима дајући покој, барјак – живима!

 

Ево браћо моја испружена рука
На груди суза паде
Ту сенка мртвих повлачи вео
На рањеном срцу Земље.

Србијо!

 

Србијо, сестро моја!
Стојиш на земљи немих гробова
Мртви за тебе су синови твоји.
Србијо! Река, тужних душа,
Вековима, донела је смрт, огањ врели!
Ми поштујемо мртвих прах и живих бол.

Србијо!

 

Група Аркона негује посебан стил: словенски фолк-метал. Комбинујући „тешки“ звук и традиционалне инструменте, Маша Архипова и мрачни момци изводе својеврсне хеви-метал химне старе Русије и на свој начин оживљавају молитве старих Словена. Представљамо две различите песме ове необичне групе.

Група Аркона, која је добила име у част легендарног града-храма у коме се налазило највеће словенско светилиште бога Световида на острву Рујну (данашњи немачки Риген), у овом тренутку је вероватно најпопуларнија хеви-метал група из Русије и недавно је обележила 10-годишњицу постојања.

Певачица златне косе и строгих црта лица, Марија Архипова (која је уједно и лидер групе), обучена је у педантно сашивену аутентичну одећу од крзна и коже са словенским и рунским орнаментима која је украшена амајлијама и талисманима. Она у свом певању користи чист вокал карактеристичан за руске народне песме, ојкање и ламентације, као и рикање  и вриштање   који су карактеристични за скандинавски етно-метал.

 

https://ruskarec.ru/articles/2012/10/04/hevi-metal_sa_rujna_u_slavu_rusije_17233.html

 

Горан Полетан: Косови Свештеници


Косово је вечни олтар бога Коса,
бога мртвих који вечно жртву тражи.
Космат, косу носи, косом пољем коси…
Срби су вечно на његовој стражи.

 

Из свог вечног храма Кос само излази,
кад задатак добије да покупи своје:
Оне што се осиле и, у дивљој снази,
кажу да се бож’јег закона не боје,

 

а он само врши правду Вишњег Бога,
који кроз њег’ закон вечни показује:
добрим награђује свог слугу вернога,
а кажњава ко му се не повинује.

 

Дуго и стрпљиво оштри косу своју,
да се мало лоши у злу порадују,
а кад су сретни, у пуном спокоју,
његове откосе могу да зачују.

 

Срби су Косови вечни свештеници,
што за олтар сматрају сво његово поље,
опстају на њему у вечитој бици,
због њега на Косову бројне богомоље.

 

Стара ратничко-свештеничка каста,
што проноси ватру знања кроз времена,
кроз време и простор, давно некад наста:
остаде до данас неискорењена!

 

Од Индије старе и од Вавилона,
Асирије, Персије…, до данашњих дана,
стара знања чува и преноси она,
кроз све миленије, бројне, сачувана.

 

Књига- Путевима Славе

 

 

хаџи Никола Новаковић: НЕ НАПУШТАЈ СНОВЕ СВОЈЕ


Не напуштај снове своје

ни када јава их прекрије,

када сивило зацарује,

а срећа ретко се осмехује

 

 

Не напуштај снове своје

ни када други живот ти кроје;

Сваком трену додај дугине боје,

ведре мисли нека се роје

 

 

Не напуштај снове своје,

испуњење их очекује;

Надом нек’ ти срце бије,

љубав нека га помилује.

 

 

 

 

 

Драган Симовић: О САМОСВЕСНОЈ И САМОБИТНОЈ СРБСКОЈ ЖЕНИ


 

 

Никад још, у новијој повесници нашој, није било оволико пробуђених и освешћених, самосвојних и самосвесних Срба и Србкиња!

Расно, Ведско Србство, бива – из дана у дан, из час у час – све моћније, све снажније и, све јаче.

Да будем искрен, у овоме времену свих времена, буђење Ведског Србства одвија се, превасходно, преко самосвојних и самобитних Србкиња.

Србска Човечица, Србска Жена – како је давно записано у Летописима Акаше – спасиће и васкрснути, када буду наступила последња времена, Расно Ведско Србство.

И, ту нема ничег чудног!

Сваки србски посвећеник, сваки расни ВедСрбин зна, да је Србска Жена кроз векове спасавала и васкрсавала Србство.

Србкиња је одувек била посвећена и божанска ратница, која је предводила ведска аријевска србска племена у светим ратовима против туђинаца и душмана.

Богиња С(е)рбона јесте родоначалница србских ратничких племена.

Иза мита о Амозонкама крије се истинито Предање о ведсрбским светим ратницама, од којих су стрепели сви наши вековни душмани.

Амазонке су свете ведсрбске аријевске ратнице, праве богиње, како по лепоти и мудрости, тако и по ратничкој неустрашивости.

Туђинска, варварска и дивља племена нижих човеколиких раса, никада нису разумела нас, па су и ово Предање о Србским Ратницама погрешно протумачила.

Али, то су њихове, а не наше опсене!

Важно је да ми, ВедСрби, знамо истинито Предање о Амазонкама.

Србска Жена у свеколиком ВедСрбском Предању има суштаствено и битно место.

Она је у самој жижи ВедСрбског Мита.

У Древних Срба, Жена је у свему била изједначена, и равноправна, са Мушкарцем.

Са појавом јудео-кршћанства (а то је ВедСрбском Бићу посве страна и неприродна религија!) почело је поробљавање Женског Начела и Женског Суштаства.

Ако желимо да останемо и живимо у Истини, онда морамо рећи овако:

онај ко је наумио да уништи Расно Ведско Србство, најпре је отпочео са убијањем Србске Жене, јер Расно Србство почива на Расној Србкињи.

Оно што су започели јудео-кршћани, пре двадесет векова, то су данас преузели мундијалисти, глобалисти, сатанисти, комунисти, либерали и све ине белосветске шудре и парије скривене иза невладиних организација.

И, надасве, ово још да освестимо, и запамтимо:

ВедСрбство не може васкрснути без Посвећене и Самобитне Србкиње!

Ми, ВедСрби, морамо посве да се ослободимо јудео-кршћанских опсена и мађија: на Женском Начелу почива Раса и Род, почива Васцели Свет!

Без Самосвесне Србкиње, нема ни Самосвесног Србства!

 

 

(На уметничкој слици Оливере Лоле Аџић представљена је расна, продуховљена, самосвесна и самобитна Србкиња која просто зрачи ведском и аријевском девичанском лепотом.)

Драган Симовић: Садашњи тренутак вечности


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

 

Седим у врту, зурим у звездано небо, слушам сове и зрикавце…

Живот је одавде до вечности, и натраг.

Све је живот, све је лепота, све је савршенство.

Љубав све повезује и прожима.

Љубав свему даје сврху и смисао.

Љубав је све што видимо и све што не видимо.

Сва бића, све светове, све васељене, сва пространства, гле! љубав повезује и прожима.

Живимо садашњи тренутак вечности, а садашњи тренутак вечности јесте тренутак свих тренутака.

Нема тренутка ни у прошлости ни у будућности који не стаје у садашњи тренутак.

Кад нисмо у садашњем тренутку, тада ни у животу нисмо.

Седим у врту и, зурим у звездано небо.

У мислима и сновима путујем звезданим небом: од звезде до звезде, од сазвежђа до сазвежђа…

Драган Симовић: Вечерња сетна песма


Све песме су већ испеване,

и све приче давно испричане.

Остаје нам само

тишина од века.

Тишина од века,

и шутња –

дубока као море сиње.

Над нама, гле!

дубоко и моћно

плаво небо,

и песма девојачка,

сетна и тиха,

из поља широка,

 с вечери рујне,

 кад шљиве цвату

по присојима.

 

Светлана Рајковић: Свет у коме живим – посвећен живот


Свет у којем живим живот посвећен, живот подарен животу, није сакривен а за многе није ни откривен, јесте баш овај Свет.
Често чујем неке људе како се моле да што пре оду у други живот. Где је то? Знају ли они, где је тај други живот – Свет бољи за њих?
Негда сам, сећам се, и сама ја спомињала тај живот али тада је кроз тело моје текла затрована крв незнања, обмана, лажи…
Посвећен и освешћен живот није негде тамо у непознатом, посвећен живот је до нигде другде него овде.
На готово свакој стопи ове Живе планете, наши Преци су нам оставили трагове,
да су живели, живе и живеће!
Тако је било, тако јесте, тако ће бити!
Није потребно молити се за неки други далеки, лепши живот, за који још само наслућујемо где је, нагађамо, довољно је само донети тај живот овде где јесмо, где постојимо и живети га.
Ми и јесмо овде да би живели живот о коме маштамо, кога чекамо и тражимо тамо негде у непознатом.
Ако тај живот овде не живимо, нећемо га ни тамо негде живети. Овде га усавршавамо и улепшавамо а тамо га само преносимо.
Да би у далека пространства оностраног Света пренели овај живот, морамо га улепшати и узрасти у њему, узрасти до Богова.

IMG-20170814-WA0049

ЛЕГЕНДА О СУНЦОКРЕТУ


Сунцокрет: симбол сунца, лепоте, светлости, ведрине, живота, заједништва, поноса, успеха и дуговечности

У средњем веку, на северу данашње Италије, завладали су сурови обичаји. Нови господари, грофови Биандрате из Новаре, унели су нови, окрутни обичај да свака девојка, уочи венчања, своју љубав најпре мора исказати господару, односно – грофу.

Сељаци су се зато сналазили на најразличитије начине, а најчешће би одустајали од свадбеног весеља, како би од грофова сакрили да удају кћер. Али, у селима је било и издајица, па су вести ипак стизале до дворца.

У једном од села, живела је девојка именом Бела, што на италијанском језику значи Лепотица. Име јој је савршено одговарало – била је прелепа, а уз то и врло храбра. То је било јасно и онима који је нису добро познавали. Чим би угледали њене очи, спазили би да у њима пламти ватра.

Није спуштала поглед чак ни пред господарима, премда је њена породица била сиромашна.

Бела је била служавка, али са свим особинама племкиње. Кад је стасала за удају, родитељи су је обећали добром и вредном младићу из суседног села. Иако ни тај обичај није лако прихватила, Бела је ипак пристала да се уда за младића којег никад пре није видела. Први пут су се видели на дан зарука.

Кад је Бела видела колико је скроман, стидљив и заљубљен, и он је њој постао драг. Ипак, цело је време размишљала о суровом обичају грофова. Породице су одлучиле венчање држати у тајности, али узалуд. Девојка је била исувише лепа да би промакла господару.

И тако је гроф једног  дана покуцао на врата Белине породице Она је послушно и полако кренула за њим. Гроф ју је намеравао одвести у свој дворац, али га је Бела узела за руку и повела према пољу сунцокрета. У једном је тренутку стала и подигла своје велике очи према њему, надајући се да ће је пустити. А тада се догодило нешто чудесно.

Време као да се зауставило; ветрић је престао да пирка, лишће је непомично стајало, птице су утихнуле…

Бела је наставила нетремице да гледа  у грофове очи, а он се потпуно изгубио у њеном погледу. Бела је хитро зграбила грофов мач и запретила му и даље шутећи и гледајући у његове очи.

Тада је схватила да он неће одустати од свог наума, да је њен уплашени младожења неће заштитити, а да она не жели одузети живот никоме.

Одбацила је мач и само се срушила, јер је стало њезино поносито срце. Пала је међу стабљике сунцокрета у цвету. Биљке су се истог часа склопиле око њеног тела. Гроф је гледао у лепотицу, и у неверици скочио на коња и одахао. Тек кад је стигао у дворац, схватио је што се догодило. Заљубио се у Белу на први поглед.

У девојку која је била толико храбра, а уједно и племенита и великодушна да му је поштедела живот.

Тај је догађај однео мир из грофове душе. Као луд, излетео је из замка и почео лутати. Стидео се самог себе, патио и куд год је ишао наређивао је да се секу стабљике сунцокрета како их никад више не би видио. Легенда каже да је гроф наставио лутати до краја живота попут просјака. Кад би негде видео сунцокрет, чинио је све, да ту више никад не нарасте његов жути цвет…

* Ова се легенда дуго сматрала разлогом, што је на неко време, биљка сунцокрет ишчезла из Европе. Сунцокрет је наставио цветати далеко, с оне стране Атлантика, тамо где га гроф Биандрате није могао уништити. Сунцокрет је поново засејан у Европи онда, кад је лоза грофова Биандрате већ нестала.

Главе сунцокрета које нетремице гледају у сунце и данас говоре о храбрости лепотице…

* Сунцокрет је с југозапада Америке, тачније из Перуа и Мексика, стигао у Европу с мисионарима у 16. стољећу. У постојбини је узгајан више од три тисуће година. Индијанци су млели сунцокретово семе и од тога израђивали хлеб. Од семена су цедили и уље. За њих је сунцокрет био симбол светлости и плодности.

Међутим, легенда са севера Италије говори, да је сунцокрет растао у Европи још у 11. стољећу, а онда је нестао на дугих 5 стољећа.

 

Извор: http://www.pjesmicezadjecu.com/legende/legenda-o-suncokretu.html#ixzz4pXfjYqe4

 

Дизајнирајте овакво веб-место уз помоћ WordPress.com
Започни