Док у дугим часима,
за топлих летњих ноћи,
зурим у звездано небо,
наједном,
и некако изненада,
осетим у дубинама своје душе,
како се,
на неки непојмљив начин,
прожимам
са сазвежђима
и звезданим јатима,
с видљивим и невидљивим бићима
из неких далеких
и давно несталих светова,
као и са свеколиком творевином
Творчевом
с ову и с ону страну
Вечнога Тренутка.
Познат у народној традицији свих Словена, овај ритуал орођавања је највећу актуелност сачувао на Балкану. Братимљење, као веза уз посредство Бога, се сматра јачом и светијом него крвно сродство јер има божанску а не људску природу.
Оно настаје из разних побуда, да се обезбеди пријатељаство, због заштите и помоћи Бога, као и да болесници овим магијским чином оздраве. Сам ритуал братимљења је варирао у зависности од ситуације због које се врши али најпознатији је свакако онај у коме два друга која се братиме истим ножем пуштају себи крв, лизну један другом пуштену крв, изљубе се и зарекну на верност. Побратимство се могло склапати не само са људима него и са разним природним и натприродним бићима како би човек себе обезбедио од њихове природе.
Текст: Милош Костић
Литература:
Ш. Кулишић, П. Ж. Петровић, Н. Пантелић – „Српски митолошки речник“, Нолит, Београд, 1970
Светлана. М. Толстая – „Побратимство“, „Словенска митологија – енциклопедијски речник“, Zepter book world, Београд, 2001
Слика: Клятва тёмным огнём – Виктор Корольков
Извор- Српска родноверна жупа „Луг Велеса“
К теби
несуђеној
крвавој утехи
хладним жилама
се успињем
успињем се нејако
У вече презрело
месец се од бола
пресавија на пола а
ветар тешко издише
издише
као да је последња му ноћ
Близу сам оку облачном
великом оку небеском
кошмарим по путањи
лебдим по кончастим линијама
Дрхте мисли
збијају се у слузавом мозгу
од праска се разбијају и
леже мртве
кезом црном уму
Успињем се жилама из грла
нема иштем реч
а стеже и гуши
бол у грудима
док трну руке пружене
и међу прстима зрак наде
али падају
падају
Близу сам оку небеском
великом
спасоносном оку
близу
близу
кошмарим по путањи
само што нисам у њему
Хладним жилама успињем се
крвавој
несуђеној утехи
Немам више воље
Дизати себе из замора од илузије
Која вјечно обећава да бити ће боље.
Немам више хтијења
Да осмјехом дочекујем
Људе што ми намргођени прилазе.
Једина ми је тежња
Напустити стара увјерења
И као Мјесец, огледати се у води.
Обасјава сунце, прозоре душе, нашег песника Мирослава Симовића.
Полећу његови снови ка звездама опет и радост се враћа у срца свих блиских и њему драгих људи.
Полеће орао у небеске висине, да загрли своје добре виле – оне које га пратише на путу између сна и јаве, између живота и смрти, између светла и таме – оне које он дозиваше песмама својим.
Живот Мирославе – је један!
Један је од почетка до свршетка, како би често твој Стриц рекао, а свршетка нема.
Један је у свим световима, са ове и оне стране времена
и његов делић. овде, на Мидгард земљи, је важан- много важан!
И треба га одживети Мирославе у Миру и Слави како и твоје име каже!
,,Твоје звездано небо“,, пробудило се – а за трен- беше заспало! О колико љубави те чека на путу твоме- овде- сада- колико лепота чека да их тек откријеш – колико доброте у људима чека, да је имају, да им покажеш….Корачај Мирославе мирно- и славно- то Род очекује твој!
уредила: Верица Стојиљковић
СЛОБОДАН САМ ЈЕР ЈЕ МОЈА ДУША СЛОБОДНА
Слободан сам, јер душа је моја слободна,
могу бити тамо и где нисам, корачам куд год хоћу,
мој ход се препознаје, то је ход слободног човека.
Слобода је моје право, слободан сам се родио,
слободан желим да живим.
Не дам да ме ураме, да им будем као слика
која ће временом избледети,
коју ће прекрити прашина.
Слободан сам, докле год је моја душа слободна,
Докле год волим, срећан докле год желим,
Патим и чезнем док се не изборим.
Слободан сам знам, док истински осећам.
ИЗГУБЉЕНЕ ДУШЕ
Моји дани, моје ноћи, моји снови
Препуни су јада и боли, откад моје срце,
За тобом жуди, откад моје срце само тебе
воли.
Ходам по ивици живота, по кањонима таме,
тумарам обалама мрака, тражећи бар
сенку твог погледа, твога зрака.
Ја сам само једна од залуталих душа,
у свету несталих срећа и изгубљених
љубави.
Где, гле, изгубљени
лутају као сене,
тражећи пут ка дому свом,
тражећи пут
ка срцу изгубљеном.
О, како бих волео да те сретнем бар!
у предворју среће, да видим твој осмех,
Да ме тргне,
да бар нешто ме покреће.
Ходам по ивици живота, по кањонима таме,
а мисли о теби, не дају ми да се спотакнем
да паднем.
СРЕЋАН САМ
Срећан сам кад је месец пун
и обасја звезде.
Срећан сам, када мојим сновима
твоје слике језде.
Срећан сам када сунце сија и у исто време
летња киша пада.
Срећан сам, јер знам да те лудо волим
као никада до тада.
Срећан сам и када чујем поему хиљаде птица,
јер ме то подсети, колика си моја душа,
колика си моја драга, моја Милица.
Срећан сам и када ветрови дуну,
са севера и са југа.
Срећан сам, јер ми тебе донесу,
a нестане туга.
Срећан сам и кад срећан не умем бити,
срећан сам јер знам,
да ће љубав увек победити.
Нажалост…
Истина је…
паразити нас терају,
да скоро све своје животне одлуке,
доносимо ,,трбухом,, и главом…
… страх- навелико царује…
… само избори, који су донешени, директно срцем,
имају помоћ- Творца…
Моја лична, животна прича и
одлуке које сам донео у свакодневном животу,
су ме много пута увериле у то….
Храбре и одлучне…Бог мора погледати…
свака жртва- на крају, даје плод.
То је увек било…И биће!
Устај сада вучији сине,
почуј повик из даљине.
Душа дрхти од тог зова,
кључа крв старог кова.
Њом ти носиш, наслеђе свето,
сети га се, да не буде отето!
Сети га се, да не буде касно,
сети га се, и живи часно!
Устај сада вучији сине,
вини поглед у висине.
Види моћног претка твог,
Перуна силног, громовног!
Устај сада сунчев сине,
вини поглед у висине.
Види како зора руди,
стари Дажд, дух ти буди.
Осећаш ли претке своје,
видиш ли их како стоје?
Како сјакте, међ’ звездама,
почаствуј их у песмама.
Устај сада вучији сине,
Устај, сазнај, шта ти чине!
Заборави сад лажи те,
заборави мисли зле!
Запамти род свој,
запамти далек пој.
Запамти, он је прави,
певај роде, својој слави!
Слава прецима и потомцима!
Слава била и остала!
Слава старих, слава мудрих,
да нам прија, да нам сија!
Устај сада вучији сине,
устај сада, побратиме!
Слава теби и роду твом!
Слава нама и потомству свом!
Драгану Симовићу, Песнику-Пророку,који битише у свим световима које је изнедрила Вечна Потка. Једино га нема у србским читанкама, које образују потоња покољења.… Ваљда – што Песник у њих не може да стане…
И би битка у Е г о д р а г у
И добише је Витези Праисконог Реда
И рече Аранђел Румених Облака
Један од јунака чијег мача фијук није спио
Док није пала исходишна игла – надвагана
Битке за победу деце бога СРБ-а
Што пре стотину векова донеше Земљи
Светлост, Слово, Слог, Реч и Говор:
Сада нас Мансанмане Остварени
Чека Велики изазов Освете ега-не-ега
Можда још тежи од саме битке –
Шта урадити са побеђенима?
Видим и знам, знам, знам и видим
Да мислимо, осећамо и деламо
Једнотно и исто, једнотно, исто и једнотно:
С а м и л о с т је, самилолост је, коначна победа
ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
Сваки је човек живи мученик у овоме свету.
Ко год је искрен према себи, према својој души, признаће то.
Нећу да лажем ни себе ни вас, већ морам да речем истину, а истина гласи: све ми у овоме свету бејаше само борба и одбрана, мука и невоља.
Додуше, један део мог унутарњег бића који је одувек обитавао у вилењачким сновима и визијама, рекао би, с разлогом, да је овај свет лепота над лепотама, да сам се све време радовао и уживао, да сам живео свој живот са сврхом и смислом, но, то је само прва половина истине, док је друга половина исте те истине нешто сасма другачије, нешто посве опречно и супротно првој половини истине.
Једина ми утеха за све те патње, муке и невоље, које сам трпио од када знам за себе, могу бити знања и сазнања из Вишњих светова која сам примио или стекао боравећи и борећи се у овоме свету.
Без тих знања и сазнања из Вишњих светова мој живот и буквално не би имао никаквог смисла!
Срећа је, а и милост Божја, што сам још у раној младости схватио и освестио, да је рад на себи, рад на чишћењу, јачању и узрастању властите душе, мој први и најбитнији задатак у овоме свету, а да сви други задаци, све друге дужности и сви други послови долазе тек по обављању овог најбитнијег задатка!
(У Великом Гају, 16. гумника 7526.)
Јабука је и симбол живота.
Онa има геометријски облик торуса. Свако живо биће има око себе енергетско поље, које има управо такав облик- облик торуса или јабуке.
Као што је познато и земља има исто такво енергетско поље. (Платонско геометријско тијело које одговара торусу, јесте додекаедер – тијело које затвара 12 петоугаоника. Иначе, када се пресијече јабука попола, њене сјеменке дају слику пентаграма.)
У ствари, то енергетско поље код човјека извире у његовом физичком срцу, и надраста његово физичко тијело у зависности од човјековог духовног напретка. Ово је заправо и мали коментар и додатак на текст Песника о духовном, односно енергетском срцу. То духовно или
енергетско срце може да нарасте и изван граница простора и времена и да тако дјелује и дотиче „на даљину“.
Зато је јабука симбол и духовног живота, односно духовног напретка човјека.
(Татјана Кришков: ОДА РАДОСТИ)
