Владан Пантелић: Мудрица на мудрицу Направише песмицу


Песму посвећујем брату Миленку и сестрићу Ивану као рођендански поклон.

 

 

 Знам да постоје претходни животи

(Нисам сигуран да постоји садашњи)

На вратима за Мидгард био сам ратник

Мушко и женско – зависе од огртача

Који – журећи у овосвет – узима личност

Узех мушки огртач заједно са мачем!

 

 

Лепота је узрок и последица стварања

Док су задовољства  – посебно захвалност

Фини чистачи за проблематична осећања

А срећа је радно стање  човека на Путу

Дођох срећан са тоболцем  златних свера!

 

 

Јутрос пођох да берем руже и камење

Да се исцевљавам из заглавља живота

Моје уље креће и иде и гори из стомака

Док из моје галерије истиче чиста вода

То су знаци за акције које ме дуго чекају!

 

 

Суастико-свастикални део мога бића

Упућује ме у родну Тијанију и пита-

Ти који одлазиш у Тијанију па се враћаш

Да ли си исти човек или си неко други?

Повезујем се теменом са Централом:

Н И Т И   Ј Е   О Н – НИТИ САМ ЈА!!!

 

 

 

 

 

 

Горан Полетан: Они су сејали јунаштва семе


 

Они су сејали јунаштва семе,
чије ће плодове поколења жњати.
Знали су да треба проћи неко време,
пре но што семе плодове ће дати,

 

ал’ они крв су спремно посејали,
и животе своје, у земљу Србаља
и слатко су их за унуке дали,
да покажу како умирати ваља,

 

за нешто што ће слатког плода дати,
за времена будућа и за вечност расе,
јер ми одлазимо, род мора опстати…
Слатко је умрети да се Српство спасе!

 

Да Милоша није било Обилића
и других, пре њега, што су живот дали,
не би смо имали славног Синђелића,
ни мајора Тепића не бисмо имали…,

 

јер прво неко мора пример дати,
баш такав да цели свет му се задиви,
који из предања не може нестати,
који ће у роду довека да живи,

 

па ће такав пример, засејано семе,
давати плода и кроз миленије…
Обилића памтимо и у ово време…
Успомена на њега још ишчезла није!

Драган Симовић: ТЕЛО СЛАВЕ


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Једно од наших виших, животних и духовних тела, зове се ТЕЛО СЛАВЕ.

Сва наша виша, а поготову она највиша, животна и духовна тела, ми сами, из својега бића и суштаства, стварамо и развијамо.

Тако бива и са ТЕЛОМ СЛАВЕ.

Преко ТЕЛА СЛАВЕ бивамо трајно повезани са Светом Богова и Звезданих Предака.

Својим надахнутим и родољубивим песмама, у књизи под насловом ПУТЕВИМА СЛАВЕ, Горан Полетан и себе и нас, у духу и свести, проводи кроз највиша пространства СРБСКЕ БОГИЊЕ СЛАВЕ.

Поезија Горана Полетана, даровитог и самосвојног ведсрбског песника, окрепљује, снажи, јача и, надасве, вазноси у ПРОСТРАНСТВА СЛАВЕ, србски колективни дух, србску колективну свест и самосвест.

Његова свеколика поезија, уистини, буди и освешћује успавано и зачамало Србство Хоризонтале, усмеравајући га, преко Богиње Славе, на Србство Сварогове Вертикале, на Славно Небеско Србство које никада не умире.

Песништво је исто што и јунаштво у Светом Предању Белих Срба.

Највећи јунаци бејаху, истовремено, и велики песници, баш као што и највећи песници, у исти мах, биваху и велики ратници на пољима Духа, Свести и Славе.

Владан Пантелић: Погледајте филм, замислите се, и мењајте, мењајте!!!


Нико нас није учио

Нико нас није учио шта је права сврха живота, и нико нас није учио како треба истински живети. Ни родитељи, ни васпитачи у вртићу, ни учитељи у основној школи, нити професори у средњој школи, на факултету или на докторским студијама и специјализацијама. Сви су се трудили, много тога што је добро су нам пренели, но то није довољно, јер ни они нису знали. То је јасно јер нас све учење није довело до стања мира и непрекидне среће. Због тога је живот људи на Мидгарду борба, мука, вртило у круг, по обрасцу – живимо од данас до сутра, пунимо желудац да варење буде најзначајнији унутарњи процес, води нас судбина слепица- доманићевка, завршавамо неке школе, запошљавамо се и зарађујемо цркацицу, женимо се или удајемо, гајимо децу, кашљуцамо, хранимо се и лечимо полуотровима или отровима, старимо, и на крају цапнемо! Све време наша веза са животом је била трула пантљика која се могла прекинути у сваком трену, због тога стрепимо, и она се у неком тренутку прекидала.

То је живот у незнању. И то је живот без најдубље сврхе, без вере или са мајуцкином вером у Бога, без знања о Богу, и без директне везе са Богом. Религије су посебна прича – велика заводљивица вртилица. Поставимо сврху да буде велика константа ма шта и ма где радили – иста ујутру и увече сваког дана, сваког месеца, сваке године, васцелог живота, вечног стваралачког живота. То нам једино може омогућити врховно знање – Наука о Богу и живот и садејство са Богом у сваком тренутку. Размишљајте на тему Стварање. Удубите се. Видећете да идеја долази из велике дубине у нашем бићу, из битка. Онда нека сила води нашу руку ако радимо посао руком, или ако пишемо, сликамо, масирамо, милујемо. Бог је са нама увек и одувек! Претворимо то у свесно знање и деловање… Наша свест ће се мењати, вечне ћелије ће преузети посао у нашем телу, схватићемо шта је заједништво – Једнота, једност са свим -минералима, биљкама, животињама, духовима, демонима, туђинцима, анђелима, људима, полубоговима и боговима, схватити суштину Стварања, схватити разлику између пребивати и бити, и бити са Јединим Богом Творцем.

 

 

Анђелко Заблаћански: Ноћ са песником


Сећање сврати
с јатом птица селица
пред полазак.

 

Мисао клоне
уплашена као срна
у ноћи лова.

 

Ни сна – ни јаве
у видокругу орла
црно јагње.

 

Зора се стиди
над пољем гракћу вране
у мојој глави.

 

А пој славуја
заборављен на папиру
свитање брише.

 

Пастирче – бајка


У давна времена, живео је близу мора неки дечак који је напасао неколико крава, коза и оваца. Једног раног поподнева, док је врело сунце пекло, угледа дечак три лепе девојке како спавају на пропланку. То беху виле. Биле су веома лепе и личиле су једна на другу. Мирно су лежале и изгледале уснуле. Дечак није ни помислио да би то могле бити виле. Веровао је да су девојке које су се умориле шетајући по сунцу, па су прилегле.

– Сунце ће их опећи, – помисли, – штета да прегоре тако лепа лица. Морам да их заштитим.

Онда се попе на оближњу липу, одломи неколико лиснатих грана и направи хлад изнад девојака. Оне се убрзо пробудише и устадоше. Стадоше се чудити и запиткивати једна другу ко их је заштитио од жаркога сунца. Оне су знале да је то учинио дечак, али су се распитивале само зато да виде хоће ли се он јавити. Али се пастирче не јави него чак покуша побећи јер није могло да гледа у виле. Њихова коса сијала је као суво злато. Међутим, виле се у трен ока створише крај њега тако да није могао побећи. Упиташе га шта жели да му дају зато што их је сачувао од припека. Дечак није смео ништа да тражи. Оне му понудише кесу новаца која је имала такву моћ да се никад не празни, али пастирче није марило. У ствари, мали није честито знао шта је новац и има ли какве вредности. А да се само игра њиме и да га гледа, није хтео. Чинило му се да његове овце и козе, до којих му беше стало више него до ичега другога, много више вреде него златници. Виле су то схватиле, па рекоше:

– Када увече потераш стоку кући, чућеш за собом звоњаву разних звона и клепетуша из онога правца где је море. Али ти се никако не осврћи за звуком све док не стигнеш кући.

Тако објаснише виле дечаку и нестадоше. А пастир тек тада увиде да то нису биле девојке него праве виле.

Сунце је полако тонуло у море када дечак потера дому оно мало стоке. Што се више приближавао својој кући, иза леђа је допирала до њега све јача звоњава. Дечак је слушао те звуке и у једном часу заборавио шта су му виле саветовале. Када је већ био на пола пута, он се из радозналости окренуо да види ко за њим тера толику стоку чије клепетуше звоне.

Имао је шта да види: небројене овце, козе и краве излазиле су из мора и ишле за његовим малим стадом. Али у тренутку када је погледао, стока је престала да излази. Само оно што се већ беше прикључило пастировом стаду остаде на стази и крену за њим. Да се мали пастир није био осврнуо, имао би неизмерно много стоке. Али њему је и ово било довољно, па је још и своје сиромашне суседе обдарио стадом које је на тако чудан начин добио од захвалних и добрих вила.

Извор: интернет страница- Најлепше бајке света –

 

Горан Полетан: Хаику


Ријека даје
празну боцу обали, па је
узима натраг.

∞

Изгубљену
лутку ријека љуљушка
– да је утјеши.

∞

Комарци се радују
заласку сунца. Њима се
нико не радује.

– књига – ПУТЕВИМА СЛАВЕ

ОБИЛАЖЕЊЕ


tumblr_mgb8d0O9Dz1rxrstso1_500

“кружно, опкољавање (circumvenire) у народном животу има неколико верских функција. Кућа се обилази да би се магијски везало за њу. Доведену невесту скину с коња пред улазним вратима, па ручни девер објаше коња трипут око куће, да би младенце заштитио од набачених чини; свекрва прихвати невесту код огњишта, опаше је својим појасом, обиђу трипут око огњишта и тако је уведе у домаћи култ. Приликом поступаонице дете се води трипут око куће. У Подрињу, изјутра на Божић, гола нероткиња обиђе око куће, да би постала гравидна. У Братоножићима, на Божић изјутра, домаћин обилази око куће и гласно тражи од Бога све што зажели, а чељад у кући понавља његове речи. У селима Босанске Крајине купљено говече трипут се проведе око куће да би за њу било „као венчано“ (везано). На Бадње вече домаћица обиђе кућу, да јој кокошке носе јаја у своја гнезда. Уместо куће, понегде се обилази домаће огњиште или сто. Први божићни полазник трипут обиђе огњиште, а домаћа чељад трипут обилазе око постављеног ручка на Божић па онда седну да ручају. Младенци приликом венчања трипут обилазе око стола у цркви; тим чином су се венчали (везали). У босанским селима обилази се око болесника да би оздравио. Мајка обилази око болесног детета и лупа у металне предмете да би из детета истерала болест. Пред залазак сунца одведе се болесно дете под крушку жутицу (која има жут плод), обиђе се трипут око њена стабла и говори: „Сунце за горицу, крупа (болест) у жутицу!“ — па се детињом главом туцне о стабло крушке. У Црној Гори болесник, са запаљеном свећом, обиђе врбу и легне под њу да би оздравио. У селу Бућићима, код Травника, болесници на коленима обилазе гроб неког веома побожног фратра. Болесни коњ води се око гроба, негде око гробља, да би оздравио, а у косовским селима се стока гони око црквине да би се заштитила од епидемије. Магијско обилажење има заштитну улогу сличну магијском кругу. Уочи Ђурђевдана и Спасовдана сточари обилазе торове са стоком да би се
заштитили од чињарица. На Божић изјутра обилазе се кошнице са пчелама да не би бежали ројеви. Уз Младу недељу (седмицу) обилази се њива са пшеницом противу снети (кукоља). Крстоноше обилазе око култног дрвета. Појединачно магијско обилажење прешло је у општи обичај. У Босни пред појаву епидемије изаберу се три младића и три девојке, који за три ноћи по трипут обиђу село, да би га заштитили од болести. После обреда младићи и девојке сматрају се као браћа и сестре.“ – Српски митолошки речник (Аутори, Ш. КУЛИШИЋ · П. Ж. ПЕТРОВИЋ · Н. ПАНТЕЛИЋ)

Владимир Шибалић: ВИШЕСЛАВ


Од Перуна дар да влада доби,
Да брани нејач од азијских хорди.
Завјет нам од њег’ оста свети:
– Брани своје од душмана клети’!

 

Кнез бијаше од српскога рода,
У њег’ бјеше сва дика народа,
Храбро је пред Бугаре стао,
У крвавом боју их савладао.

 

Огњем бранише част свога Рода,
Од свег’ му најдража била је слобода.
Српска се младеж сада куне:
Слава ти, Вишеславе, и теби Перуне!

 

Вјекови су прошли откад њега нема,
Али њега памте ова покољења,
Вођ био је, и кнез наших племена,
Бисер у повијести Старих Словена.

 

 

Драган Симовић: Нема духовног узрастања без одрицања


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Себичан и саможив човек ништа нема.

Њему ни Створитељ ни Васељена не дозвољавају да ишта има.

И ако нешто стекне, брзо губи.

А све што је и стекао, то је привид и опсена.

Што више граби, све ће мање имати.

Грамзив, себичан и саможив човек јесте највећи паразит у Васељени.

Са становишта Васељене и бића из Вишњих светова, себичност је противна свим Законима Стварања и Љубави.

02

Све имамо тек онда кад се свега одрекнемо, кад ништа не својатамо и не присвајамо.

Како човек узраста и стари, тако мора свега полако и поступно да се одриче.

Завршница одрицања јесте одрицање од земаљског тела и  живота на Земљи.

Да бисмо добили живот у Вечности, морамо да се одрекнемо живота у Времену и Пролазности.

Пут навише ка Извору Живота подразумева и одрицање.

Нема духовног узрастања без одрицања.

Зашто бисмо ишта грабили и отимали у овоме свету, кад већ имамо Васељену, имамо све овостране и оностране светове?!