Нећу, не могу и не умем да мрзим.

Никога и ништа.

Мржња би ме убила, и буквално.

Немам снаге за мржњу.

За мржњу треба снага коју ја никада нисам имао.

Нисам створен и рођен да мрзим.

Ако је ово свет мржње, онда сам ја промашио свет!

Када бих мрзио, умро бих за кратко, на пречац.

Умро бих од мржње.

Верујем у чуда!

Верујем у сва могућа, па и највећа чуда.

Од детета сам био такав.

Чуда се вазда дешавају, али само онима који верују у њих.

Ако верујемо у чуда, онда нам се чуда и дешавају, по свим Божјим и космичким законима.

Овај свет је тако суров, да, напросто, морам да верујем у чуда, јер, другачије не бих могао живети и опстати у овоме свету.

Да нисам веровао у чуда, не знам да ли бих поживео и двадесет година у свету!

Не љутим се ни на кога, и никоме ништа не замерам.

Идеализујем све ближње своје, све оне који су ми мили и драги.

Идеализујем их, и у свима њима тражим и налазим савршенство – Лепоту Стварања!

Брсти своје мисли с трновитог жбуна
Сред голетног поља изниклог одавно
Уз обалу реке два везана чуна
И безумље свуда страшно и огавно

 

Брсти своје мисли с трновитог жбуна
Усном која дрхти речју нереченом –
На глави фукаре блиста царска круна
Видљива и оку са најсивљом мреном

 

Брсти своје мисли с трновитог жбуна
Пауновим пером – мастилом плаветним
Напуштен од света пун животних буна
Са душом детета и погледом сетним

 

Брсти своје мисли с трновитог жбуна
Недогледу јасан – времену будућем
Кад обичност мине тад загуди струна
Све ничице падне пред стиха умећем

 

 

 

Да ли је угљен-диоксид узрочник повећања температуре на планети Земљи?

Који су аргументи оних који сумњају у тачност теорије о глобалном загревању?

Када се на интернету потражи било шта у вези глобалног загревања или гасова стаклене баште добија се велики број одредница које је немогуће обухватити, али у ставовима има доста разлике. Сваки аргумент за има и аргумент против. Велики број научника има дилему или отворено одбијање ставова о томе да је СО2 главни кривац, сматрајући то загревање уобичајеном појавом у историји Земље. Ово није само академско него судбоносно питање ововремене цивилизације, неопходно је дилеме разјаснити, а онда деловати, сигурни у оно што треба урадити, јер у решавању овог питања грешке нису дозвољене, а погрешне мере могу скупо да нас коштају.

Проблем са гасовима стаклене баште, био он стваран или умишљен, значајно утиче на наше будуће активности, а тренутно највише на планирање енергетских извора и потреба. Уз многа питања која прате планирање и изградњу нових енергетских капацитета, намеће се и питање везано за емисију гасова стаклене баште, посебно СО2. Обзиром на правац размишљања, постојеће и планиране прописе и посебно на преовлађујућа друштвена усмерења биће у тој области доста тема за дискусију. Много шта је ту неизвесно: поузданост и економичност нових извора енергије, да ли после Фукушиме атомска енергија и даље остаје једна од алтернатива, у којој мери и времену остали извори могу преузети део производње енергије која се сада ослања на фосилна горива, (2007. године 85 % примарне енергије дошло је из фосилних горива). Производња примарне енергије из фосилних горива, пре свега угља, још деценијама ће имати значајан, ако не и доминантан, удео у задовољавању енергетских потреба човечанства. Следи и висока емисија СО2. Шта од тог озлоглашеног гаса можемо очекивати?

ЕУ је прихватила, само она, политику ограничавања емисије „гасова стаклене баште“ (ГХГ/GHG /, посебно СО2. С тим у вези веома је битно где градити нове енергетске објекте. Од тога где се они налазе, произилазе и обавезе плаћања трошкова за емисију СО2. Последице тога осетиће сви грађани Европе, преко трошкова за нова обавезна светлосна тела, таксе за аутомобиле, панеле за вишак од прописане емисије СО2. ЕУ је у оквиру своје политике трговине квотама за емисију СО2 (European Union Emissions Trading Scheme – EUETS) прописала свим авиокомпанијама, које лете на европском небу, таксе за емисију гасовима стаклене баште /ГХГ. Луфтханс је за 2012. годину платила око милијарду евра. Део тих трошкова ће авиокомпаније пренети на цену карата.

Да би се умањили могући неповољни ефекти глобалног загревања, ако су тачна предвиђања PCC-a, емисија СО2 морала би се смањити за 50 %, уз 80 % смањивања емисије у најразвијенијим земљама, што сада изгледа немогућа мисија, јер се САД, Индија, Кина, Бразил, неке друге доминантне и економије у развоју не понашају у складу са најављеном опасношћу. Они чак шта више повећавају употребу фосилног горива, а тиме и емисију СО2.

Табела 1. Емисија СО2 у неким земљама

Држава           Еквивалент емисије СО2 кг/становнику у 2000.г            Ниво за који енергија

                        прелази ниво одрживости

 

Мексико         1.148   2

Француска     1.639   3,3

Немачка         2.678   5,4

САД    5.628   11,73 пута

У ЕУ јавности се представља теорија да је наша цивилизација, повећаном емисијом СО2, главни узрочник климатских промена и катастрофалних временских појава у будућности. Политика коју спроводи ЕУ, у намери да ограничи емисију СО2, без резерве је подржала велика већина средстава јавног информисања као „опште познату“, пласирајући информације које један део стручне јавности оспорава. Оспоравајућа гледишта ретко кад налазе медијски пут до европских житеља, који ће на крају платити највећу цену ако баш није тако како се представља. Ставове који демантују тезу о СО2 као кривца за климатске промене треба бар размотрити пре него што се заузме коначан став по том питању, нарочито ако тај став има утицаја на животе већине. Није добро при заузимању коначног става узимати у разматрање само ставове и мишљења једне стране. У овом раду дају се неки погледи и тумачења који су у супротности са већинским мишљењем, да је СО2 главни узрочник климатских промена, и оно што нас, у вези с тим, евентуално очекује.

Ево неких погледа оних који мисле да СО2 није главни кривац за глобалну промену температуре:

1. У прошлости промене у количини СО2 нису пратиле промене.
2. Температура је бивала приметно нижа или виша, а удео СО2 у атмосфери није увек следио те промене.
3. Водена пара је најефикаснији гас стаклене баште.
4. Узроци загревања атмосфере се не слажу са оним што би очекивали од ГХГ.
5. Антропогени извори СО2 у поређењу са природним су занемарљиви.
6. Температура на Земљи првенствено следи активност Сунца.
7. Резултати примењених модела још увек нису довољно сигурни да би се на основу њих доносиле одлуке са дугорочним дејством

До промене климе је долазило у целој историји Земље. При томе се промене у количини атмосферског СО2 често нису подударале са променама температуре. Како се може тврдити да СО2 подиже температуру? Шта се може закључити на основу историјских података?

Када се посматра реконструкција температуре и промена атмосферског садржаја СО2 за последњих 300–400 хиљада година, урађено на основу узорака леда са станице Восток на Антарктику, запажају се три периода значајног отопљавања. Сваки овај период завршавао се захлађењима познатим као ледена доба. Ови периоди трајали су десетинама хиљада година и доводили су до драматичних промена климе и биодиверзитета на Земљи. Оно што се такође запажа јесте да је свако отопљавање настајало значајно пре пораста концетрације СО2. Мерење изотопског састава аргона у мехурићима ваздуха заробљеним у узорцима леда, у периоду око 240.000 година пре садашњег времена, сугерише да пораст СО2 касни за почетком пораста температуре за 200–800 хиљада година. Ово значи да пораст концентрације СО2 не изазива пораст температуре током деглацијације. Насупрот, пораст температуре океана доводи до пораста атмосферског садржаја СО2. Када је температура на максимуму циклуса, почне да опада, концентрација СО2 наставља да расте током следећих векова. Како СО2 расте, температура пада, што је у супротности са ставом да је СО2 основни покретач климатских промена. Подаци из леда то не показују. Свака страна ово тумачи на свој начин. Присталице тоталног глобалног загревања (ТГЗ) кажу да СО2 не иницира загревање али да га појачава.

Температуре су и у ближој прошлости већ биле приметно ниже или више а удео СО2 то не прати. У 15. и на прелазу 17. у 18. век у Европи је настао период веома хладних зима, са просечном температуром нижом од вишегодишњег просека, а није забележено да је удео СО2 у атмосфери пратио ове промене. У ближој прошлости, на основу резултата мерења може се закључити, температуре су у паду почетком прошлог века, након тога показују раст у периоду од 1920-1940, а затим поново падају или стагнирају све до средине 60–тих година. Промене концентрације СО2, у овом периоду, које би пратиле овакве промене, нису забележне.

Средњевековни пад температуре се поклапа са неуобичајено малом активношћу Сунца, познатом као Маундер–ов минимум (види оригинални текст), са врло ретким појавама пега на Сунцу.

У том периоду Балтичко море се замрзавало као и већина река у Европи, укључујући и познате канале у Холандији. Алпски глечери су се проширили на некада обрадиве површине. Усеви су доносили мање приноса, појавила се глад, а у неким регионима дошло је до смањивања популације. Цео овај период је познат као Мало ледено доба. Све ово је навело поједине истраживаче да сугеришу да треба да размотримо и друге узроке климатских промена, а не само „гасови стаклене баште“ (ГХГ/GHG /ГХГ, а сунчеве активности су једна од тих алтернатива. Основна идеја коју износе соларни физичари је да би активности Сунца могле бити један од важнијих разлога уочених климатских промена повезаних са променом температуре. Истиче се да Маундеров минимум није само од интереса за соларне физичаре у контексту теорије о магнетској активности Сунца, него би могао бити и пут ка одговору о утицају променљивости зрачења Сунца на климу Земље. Ову идеју је прихватио један број истраживача, као и бројни нови докази, да је варијабилност соларне активности један, ако не и основни чинилац запажених климатских промена повезаних са глобалним загревањем.

Доуглас Хоyт у својој књизи (види оригинални текст)  истиче да је велики број пега на Сунцу за време 12. и 13. века учинио Земљу значајно топлијом. Тај период се карактерише високим средњим глобалним температурама. Појединци говоре да су и више него што је забележено данас. То је омогућило Викинзима да населе Гренланд. Ако направимо поређење са тим временом, у прошлом веку током 1960. и 1990. су уочена два најснажнија циклуса Сунца од 1610. па до наших дана. У том периоду се уочава значајни пораст температуре. Закључак Хоyт-а је да је соларна активност у прошлом веку (20) порасла и да одговара осмотреном порасту температуре боље него промене концентрације СО2. Ј. Боттер додаје да њихови резултати потврђују корелацију температуре са дужином соларних циклуса. Кад је Сунце активније и Земља је топлија и обрнуто. Да ли Сунце управља климом наше планете?

ГИСС институт  (види оригинални текст) тврди да Земљин енергетски биланс остаје ван контроле упркос неуобичајено ниској соларној активности. По њима ГХГ остају и даље главни узрочник климатских промена на Земљи, а не промене активности Сунца. Скептици закључују да Сунце, а не СО2 одређују температуру Земље. Њест додаје да „модели које је он користио сугеришу да Сунце утиче на климу више него што говоре извештаји ИПЦЦ-а и процењују да Сунце можда доприноси половини од забележног раста температуре у 20. веку. Утицај Сунца на климу Земље, у смислу промена соларне активности није још довољно разјашњен. Ако недовољно познајемо главне факторе климатских промена, треба бити веома опрезан у извођењу закључака, да је /гасови стаклене баште/ГХГ главни узрочник глобалног загревања. На климатски систем Земље утиче велики број физичких процеса, укључених у релацији океан – копно – атмосфера. Како из огромног броја утицаја можемо издвојити пораст концентрације гасова стаклене баште као искључиви узрок глобалног загревања?

Да би се разумела мерења из последњих десет година, у ширем контексту дуготрајних климатских промена, морају се посматрати промене температуре за неколико деценија. Поређењем нивоа СО2 у атмосфери са одговарајућим температурама за период 1964–2008, постаје јасно да чак и у дужем пероду загревања постоје кратки периоди хлађења. Осматрања вршена широм света говоре да није било раста температуре у последњих 12 година.

Заинтересованост обеју страна за аргументе „за“ и „против“ загревања су очигледни. Посматрано са стручног становништа, метеоролози, климатолози, атмосферски физичари и хемичари, који су „откривање“ антропогеног доприноса глобалном загревању углавном приписали себи у заслугу, заборавили су да треба још некога питати за мишљење. Соларни физичари стално наглашавају могућу важност дужих временских промена соларне константе. Као главни разлог климатских промена, били су неоправдано игнорисани. Нема података о сунчевим пегама пре 1600. и о томе се поуздано не може закључивати, али многи се слажу да је Маундров минимум једно од објашњења за периоде хладније климе.

Случајно, а можда и намерно, се предвиђа да најутицајнији гас стаклене баште није СО2 него водена пара. Водена пара задржава топлотну радијацију стотину пута ефективније него СО2. СО2 је најважнији гас стаклене баште, у делу у коме је антропогеног порекла, али по учинку је много важнија водена пара која доприноси од 76 % до 95 % природном ефекту глобалног загревања. При концентрацији водене паре од око 4 % у ваздуху се просечна температура повећава за 30 ºС (што је отприлике сада ситуација на нашој планети и одговара природно присутном ефекту стаклене баште). Сви остали гасови стаклене баште заједно, доприносе само за још неки степен. Треба поменути учинак засићења. Механизам је најлакше објаснити применом праве стаклене баште. Прозори застакљени стандардним стаклом дају највећи топлотни ефекат, повећање дебљине стакла скоро да нема мерљивог ефекта на постигнути ефекат. Слично вреди и за СО2. Утицај првих 20 ппм СО2 на загревање је већи него свих преосталих 360 ппм. Поређење количине СО2 у прединдустријском периоду и у 2008. години, по тој хипотези би допринео повећању температуре од само 0,1ºС. Ако би актуелни ниво СО2 порастао на 600 ппм, то би допринело додатном порасту температуре од само 0,3 ºС. Многи не верују у ова тумачења, али нико није показао да не важе. Око ове теорије нема усаглашености, као и око неких других теорија. Сагласности нема ни око садржаја СО2 у ваздуху. Приказани резултати се тумаче или оспоравају. Поједина истраживања показују да копнени екосистем и океани имају много већи капацитет да прихвате СО2 него што је процењено и коришћено у моделовању климатских промена.

Интересантан је извештај IPCC-a из 2007. у коме се каже да још нема статистички значајног тренда у брзини пораста СО2 фракције од антропогених извора од када су почела атмосферска мерења СО2 у 1959. Фракција у ваздуху показује малу промену у току овог периода. У извештају се даље наводи да је и процењени ефекат аеросола мањи од очекиваног и да у томе остају велике неизвесности. Не треба увек слепо веровати прорачунима.

По неким научницима, модели могу да буду непоуздани. Савремени модели су развојем рачунарства јако напредовали. Они тешко симулирају природне појаве. Најмоћнији метеоролошки модели могу поуздано предвидети временску ситуацију за највише 7–10 дана. Све више од тога је нагађање. Динамика промене климе се моделује системом нелинеарних парцијалних диференцијалних једначина. Резултат зависи од употребљене методе за налажење решења и улазних параметара. Климатске промене садрже законитости које још недовољно познајемо, не познајемо ни све потребне параметре са довољном тачношћу. Модели третирају океанску воду као дестиловану а у реалности она је пуферски систем за СО2.

 

Прорачуни око копнене емисије СО2 не узимају у обзир урбанизацију, а прибилжно су познати ефекти нестајања шума. Многи резултати моделовања занемарују потребу за високом поузданошћу улазних података. Сва мерења имају одређени степен несигурности, а код тумачења постоје значајне разлике. Различите технике мерења температуре могу дати разлику од 0,05–0,15 ºЦ, што је 10–30 % од забележеног пораста у последњих 10 година. Различите технике обраде података могу произвести разлике у реконструкцији регионалних температурних промена. Температуре пре 1850. углавном се дају на основу реконструкције, по различитим основама. Да ли знамо колико су оне тачне?

Број осматрачких мерних станица смањен је од 1990. за преко 60 %, а вишеструко је порасла неажурност у достављању података са преосталих станица. Ово се нарочито односи на земље бившег Совјетског Савеза и Африке. Игнорише се сазнање да већи број станица не задовољава стандарде.

Наведени проблеми могу значајно утицати на излазне резултате примењених модела. Савремена сателитска мерења превазилазе ове проблеме. Помало је неочекивано да је распон предвиђених промена средње глобалне температуре у 21. веку тако велики од 1,7–6,5 ºЦ (у односу на укупну промену за протеклих 130 година од 0,8 ºЦ).

Поједини научници тврде да модели успешно репродукују трендове глобалне температуре на Земљи од 1900. године. Климатски модели су већ предвидели многе феномене за које данас имамо емпиријске доказе. У извештајима НЕРА ((види оригинални текст) се каже да промена у сунчевој активности може такође имати значајне последице на глобалну и регионалну климу. Тренутно смо у периоду брзих климатских промена. Колико се од тог загревања може приписати антропогеним факторима? О овом се жустро расправља. Расте спознаја да је значајна компонента отопљавања у 20. веку услед емисије гасова стаклене баште.

Расправа о стварним узроцима отопљавања ће се и даље наставити. Иза обе стране стоје снажне интересне групе и што је политика дубоко увучена у ту причу. Модел и статистика неће дати ваљан одговор без бољег упознавања физичких појава које стоје иза уочених промена. Да би се утврдило која је страна у праву, потребно је успоставити научну дебату са толерантним дијалогом. Погрешни закључци, који се уочавају код обе стране, не треба да дисквалификују целу област истраживања. Веома уверљиви аргументи могу се навести у корист тезе да је Сунце покретачка снага климатских промена, али то не значи да се све климатске промене могу објаснити утицајем Сунца и да је антропогени утицај у свему томе неважан. Није јасно колико сваки од ових механизама доприноси уоченом порасту температуре. Клима на Земљи је увек била променљива. Прави трендови промена могу се очекивати само у дугом временском периоду, можда не краћем од 100 година.

Потребно је уложити много труда и рада у целом свету око исправне дефиниције ове веома значајне појаве. Не сме се дозволити да политичка позадина превазиђе науку. Уколико се то деси онда је и опстанак човечанства на планети Земљи под великим упитником. Борба научних мишљења је главни путоказ за одржање човечанства.

Извор: ОТКРИЋА

http://www.prozorivrata.com/da-li-je-ugljen-dioksid-uzrocnik-povecanja-temperature-na-planeti-zemlji/

 

 

 

Свако Добро!

 

 

 

 

 

 

Све је Лепота Стварања у свим световима.

Желим да размишљам, маштам и сневам само о Лепоти Стварања.

Кроз Лепоту Стварања гледам све ближње своје, све оне које су ми драги и мили, све оне које душом и срцем и љубим.

Свако биће, сваки човек, свако дрво, свака биљка, сваки цвет јесте оваплоћење Лепоте Стварања.

Без визија, сневања и маштања о Лепоти Стварања, гле! ја не желим, не могу и не умем да живим.

Мој живот бива са смисла и сврхом само онда када је надахнут, прожет и испуњен Лепотом Стварања.

Заиста, све је Лепота Стварања у свим световима!

Видео сам брата мог,
По крају бескрајном,
Видео сам тада ја,
Шта ради он.

 

У том крају бескрајном,
По крај дрвета седи он,
Поред њега пушка је,
А низ тело крв лије.

 

Дужност своју испунио је,
И свој род осветио је,
Видео сам тада ја,
Да он отишао је.

 

У сред рата оде он,
Оде путем рода свог,
Сетићу се брата мог,
Да погинуо је, за род свој.

 

Славимо те сада сви,
Славимо вас сада ми,
Опанак нас сачува,
Од тог страшног заборава.

 

 

 

Мржњом и злом никада нећемо победити непријатеље своје.

Ако на мржњу узвраћамо мржњом, ако на зло узвраћамо злом, онда је свршено с нама.

Ми, Срби, нисмо рођени да мрзимо, и нисмо створени да чинимо зло.

То није у нашему Бићу и Суштаству, то није наш светлосни запис, то није наше Посланство, то није наша галактичка и космичка Мисија.

Другим народима је дано да мрзе и да чине зло, али нама, Србима – није!

Ми смо у Посланству Првобитне Светлости, ми смо –  Хиперборејци.

 

02

Ми смо раса Белих Вилењака.

Раса Белих Вилењака јесте виша Звездана Раса.

Сварог је наш Праотац, Он је наш Божански Пра Предак.

Мокоша је наша Пра Мајка, наша Пра Ма Тера.

И Сварог и Мокоша имају два начела – божанско и човечанско.

Истовремено: и Бог и Богиња, и Човек и Човечица.

 

-Извод из песме-

Цео један период у месецу гумнику (августу) обележен је разним црквеним празницима тј. свецима који носe епитете нашег Стрибога (Стеван Ветровити, Мирон Ветрогон, Михеј Тиховеј…). Да би обухватили све те празнике, који су вероватно наслеђени из времена пре примања хришћанства, Стрибога славимо више дана (2-8. гумника). Последњи дан ових светковина (8. гумник) је најважнији и славимо га као Стрибогов дан.

Према Несторовој хроници (11. век), кип бога Стрибога био је део кијевског пантеона. Његов кип је стајао уз кипове Перуна, Хорса, Дажбога (Дајбога), Симаргла и Мокоше, што значи да је био веома поштован у то време. Спомиње се и у чувеном епу „Слову о Игоровом походу“ из 1185. године: „Се ветри, Стрибожи внуци веют с моря стрелами“ што значи „Ето ветрови, Стрибогови унуци дувају с мора стрелама“. У староруским текстовима име Стрибога без изузетка се везује за Дајбога (често и Перуна), што пружа основ да се њихова поља деловања схвате као међусобно супротстављена или слична.

Мада је много тога заборављено о Стрибогу, из малог броја споменика сазнајемо да је он био бог ветра и ваздуха. Ово сазнајемо и из његовог имена. Први део имена „Стрибог“, реч „стри“, доводи се у везу са глаголом „струјати“ (у смислу струјања ваздуха). У нашем народу постоји израз „ветар стриже“ (за хладне зимске ветрове) што је такође повезано са Стрибогом. Словени су познавали разне врсте ветрова. Неке су сматрали добрим а неке лошим, у зависности од тога какве су временске прилике доносили. Поветарац се тако сматрао „добрим“, јер је дувао лети и освежавао људе, а њему насупрот стајали су кошава, олуја и бура. Веровало се да неки ветрови могу донети и болести. Такви ветрови били су: полежак, копиљак, нагазни, црвени, бели, модри и жути ветар. Сви ови ветрови специфични су по томе што се крећу по земљи.

По ветровима се могло и гатати. Смер из ког је дувао ветар откривао је нашим прецима ко ће извојевати победу у рату. Такође, да би открили на којој страни света треба да се обраћају боговима, Словени су пратили смер дима обредне ватре. Стрибогу и ветровима, некадa су се приносиле жртве, што показује обичај бацања делова одеће у ватру да би се стишао ветар.

Из корена „стри“ може се извести и реч „струја“ што нам такође говори о Стрибоговој природи. „Струја“ се доводи у везу са водом, па је могуће да је Стрибог био одговоран и за разне падавине. Управљајући ветровима и облацима, у касном летњем периоду доносио је прву кишу, а зими снег. Осим кишоносних облака и пријатног летњег ветра, Стрибог је доносио и олује, буре, вихоре и остале јаке и разорне ветрове који уништавају летину, руше куће, убијају домаће животиње и људе. Праћени одређеним ветровима из пољских пукотина излазе зла пољска и житна бића, и узимају облик вихора. У том облику, у ком се појављују и але, ова бића могу донети непогоду. Стрибог је вероватно управљао и алама, а људи су се борили тако што су бацали ножеве високо према вихору. Исто тако, у вис су бацани разни дарови док дува ветар, како би се Стрибог одобровољио и смирио своје „унуке“.

Свечаности у Стрибогову част организоване су и лети и зими ― лети да би призвали ветар који доноси кишу, а зими да бог ублажи хладне ветрове. Наш народ је веровао да ће онима који не поштују Стрибога ветар однети сено, сламу, кровове кућа и живину, а донети разне болести. Са Стрибогом је повезан зимски Крстовдан (постоји и јесењи), који је означавао дан када се укрштају ветрови. Да овај празник нема никакве везе са хришћанством показује и чињеницa да је Крстовдан падао на зимску краткодневницу, тј. почетак соларне године.

Данас се Стрибогов дан слави 8. августа, за шта постоје добри разлози. Хришћани тада славе Мирона Ветрогона, који је свој атрибут очигледно наследио од Стрибога. То је уједно и почетак периода у коме ветрови све јаче дувају.

Аутор текста УРС „Старославци“

Извор: фејсбук страница –Јачина речи –ведска техникаприповедања и стварања кроз уметност-

 

Да ли је угљен-диоксид узрочник повећања температуре на планети Земљи?

Промене на Земљи

На Земљи се ове промене уочавају на више нивоа. Једна од могућих последица је убрзано померање магнетних полова Земље. Померање полова неизбежно води великим климатским променама, а њихова евентуална инверзија имала би катастрофалне последице. Померање полова је природан процес и догађа се стално. Велике климатске промене дешавале су се у прошлости више пута и оне су део овог природног процеса померања магнетних полова. Садашњи Сибир и Аљаска некада су били део тропског подручја и дубоко испод леда нађене су замрзнуте тропске биљке и мамуи.

Поједине научнике више забрињва феномен наглог замрзавања, што се тамо вероватно и десило. Овакве климатске промене могуће су само наглим померањем магнетних полова када се мења угао нагиба Земље према Сунцу.

У задњих 200 година се повећава брзина померања полова планете земље. Због тога постоји опасност да може доћи до њихове инверзије, што је катастрофални сценарио. Ово мишљење не деле сви научници, и зато се брзина кретања полова стално прати. У задњих 100 година јужни магнетни пут се померио скоро 800 километара у Индијски океан. Значајно убрзање кретања полова је почело 1885. Мерења обављена 2004. године показују да се он тада налазио на 62,5 степени јужно и 138,0 степени источне ширине и сада се налази изван Антарктичког појаса.

Арктички магнетни пол помера се источно ка сибирској магнетној аномалији преко Арктичког океана и он је од 1973. до 1984. путовао више од 120 километара, док је у периоду од 1984. путовао више од 150 километара. После тога убрзање је настављено па је сада око 200 километара годишње. Такво убрзање може довести до инверзије, чак и много брже него што научници очекују. Северни пол се у 20. веку померио за 1.100 км. Од 1970. убрзано је померање од 10 км годишње до 41 км годишње. При садашњој брзини и смеру достићи ће за 50 година Сибир, мада постоје очекивања да скрене са садашњег курса и да се путовање успори. Последњих година је интензивирано истраживање Антарктика, скривеног континента, који има огромну копнену масу, који би у случају драстичних климатских промена изгубио велики део леда. То значи да би се људима отворио нови свет за насељавање, као некада Америка, велике државе света се већ боре за овај део земље и желе га прогласити својим власништвом. О значају присутне нафте и минерала не треба ни говорити. Процењује се да су залихе нафте веће него залихе нафте Саудијске Арабије.

На основу бројних мерења, научници са Ломоносова, су 1998. године сагледали планетофизичку активност на Земљи и дошли до закључка да се иреверзибилне промене већ дешавају. Последице су јако наелектрисани материјал енергетски неуједначен у анизотропном међузвезданом простору који је испрекидан међупланетарним простором нашег Сунчевог система.

Овај енергетски допринос производи хибридне процесе и покреће енергетска стања на свим планетама, као и на Сунцу. Ово има значајан ефекат на Земљу, која се одражава убрзаним кретањем полова, вертикалној и хоризонталној дистрибуцији озона и у повећаној фреквенцији и магнитуди значајних катастрофалних климатских догађаја. Вероватноћа је да се померамо у један брз температурно нестабилан период једнак оном који се десио пре 10.000 година. Ова нестабилност, не тако стара за развој Земље, откривена је ископавањем узорака на Гренланду који су открили да је тада годишња температура порасла за 7 ºС. Плането физичке промене се манифестују експлицитним и имплицитним последицама. У експлицитне спадају учестале поплаве, урагани, периодичне суше и мразеви, јаке олује, епидемије, што се не односи на вештачки створене епидемије као АИДС, птичји грип или свињски гирп, земљотреси, клизишта и изумирање разних врста организама. Сви ови катастрофални догађаји се пажљиво прате, да би се евентуално ухватила законитост ових појава.

У периоду од 1963. до 1993. дошло је до пораста свих катастрофалних догађаја и то за 400%. Много су озбиљније имплицитне манифестације, то су процеси који се одвијају изван људске перцепције. То су трансформације у Земљином магнетном пољу где постоје докази огромних промена које утичу на трансформацију читавог амбијента на Земљи.

Какве су промене у озонском омотачу?

Најинтензивније промене на Земљи ће се одиграти у гасној плазми. У јоносфери могу се очекивати генерисања плазме, у магнетосфери магнетне олује, а у атмосфери циклони. Угљен-диоксид је тежи од ваздуха (молекулска маса је 44, а ваздуха 28) и он зато не може бити загађивач горњих слојева атмосфере и изазивач ефекта стаклене баште. Он се не пење у атмосферу. Садашња повећана његова концентрација у атмосфери је 387 ппм, а његова токсичност настаје тек у концентрацији преко 10.000 ппм. Нема говора о великој концентрацији у атмосфери. Студија објављена у New Scientist,1995, вол 147, износи како постоји вероватноћа наглог хлађења европског и северноамеричког конфликта.

Вероватноћа се повећава када се узме у обзир десетогодишњи недостатак рада северно-атлантске термалне пумпе. Већина научника се слаже да ће ниво морске воде значајно порасти и да ће још већи део копна бити под водом. Озбиљну забринутост представља откривање радикала хидропероксида) који се ствара на висини од 18 км, а разлози његовог настанка су још непознати.

Значајан пораст овог радикала може створити зависност од ове супстанце у преносу озона и процеса његове дистрибуције у ниже делове стратосфере.

Које су последице на биосферу?

Прилагођавањем динамици и режиму дистрибуције озона, изнад непознатог извора стварања радикала хидропероксида, може створити транзицију Земљине атмосфере у нови физичко хемијски процес који ће то да омогући. Ово је веома важно јер неједнакост Земљиних озонских концентрација може бити узрок изненадног раста температуре која може водити повећању брзине кретања ваздушне масе и неправилности њене циркулације. Температурни градијент се тада мења и промене на читавој планети могу створити нова термодинамичка стања за читаве регионе, посебно када хидросфера (океани) почиње да учествује у новој топлотној неравнотежи.

На садашњој равнотежи заснован је читав живи свет који ми познајемо.

Пажљиво се прате сви климатски параметри како би се открило којом брзином се промене одвијају. Падавине су порасле три до четири пута, а маса прашњавог материјала је порасла за фактор 100. Интересантан је раст вегетације на Антарктику. Године 1964. је пронађено око 700 врста растиња, а 1990. је било 17.500 врста.

Вегетација је у порасту на читавој планети, па је неки већ називају Зеленом планетом.

Промене се догађају и у хидросфери. Пораст салинитета у Егејском мору је заустављен, а изливање слане воде из Средоземног базена у Атлантски је ишчезло. Ни за један од ових процеса за сада не постоји задовољавајуће објашњење. Познато је да се испаравље мора повећава у екваторијалном региону, чиме се повећава густина воде, која онда тоне на већу дубину. Примећено је да је у Северном Атлантику дошло до значајног опадања садржине кисеоника, у задњих 30 година, посебно на средњој дубини. Одговарајући (адаптивни) одговори биосфере и људске популације, на све ове промене настанком новог стања на планети, може довести до глобалне ревизије свих биљних и животињских врста на Земљи и стварању нових животних форми.

Ово укључује и изумирање многих врста, стварање нових начина репродукције, одржавања, исхране и другачије редистрибуције на географском простору. Многи пчелари у свету, већ су се суочили са непријатном чињеницом да се пчеле више не понашају организовано као што смо навикли, не скупљају се у кошницу и једноставно нестају.

Познато је да је од 1300. до 1850. постојало „мало ледено доба“ у Европи.

То је био период са необично дугим и јаким зимама. Ово је нарочито дошло до изражаја од 16. до средине 19. века. Минималне температуре су биле око 1650, 1750. и 1850. између ових интервала били су топлији интервали. Период од 1650. до 1720. назива се Маундреов минимум, и то је период изузетног затишја на Сунцу. Тада су Европа и Северна Америка ушле у период дубоког смрзавања. Алпски глечери су се проширили преко плодних њива, леденице са Арктика су се прошириле на југ. Канали у Холандији су се редовно замрзавали, што је данас реткост.

У Лондону је годинама одржаван и ледени фестивал на залеђеној Темзи. Заледила су се многа житна поља и много људи је тада умрло од хладноће.

У периоду од 1885. и 1856. био је активан и велики број вулкана.

„Кад се узму дуги размаци времена – све су истине привремене“, Јован Цвијић.

Једна од најчешћих тема многих скупова и расправа о заштити животне средине је питање климатских промена и последични пораст глобалне температуре. Већином је прихваћено да „гасови стаклене баште“ (ГХГ/GHG /), који настају људском активношћу, узрокују значајно загревање. Прича је позната. Сунце загрева нашу планету, атмосфера пропушта највећи део краткоталасне радијације којом Сунце греје Земљу, а повећана концентрација угљен-диоксида у атмосфери не допушта да вишак топлоте оде са Земље, јер се топлота емитује у области дужих таласа, која ГХГ/GHG апсорбују. Извештајима IPCC (The Intergovermental Panel on Climate Change), главни орган УН који води бригу о глобалном загревању, наводи се да је глобална површинска температура расла за око 0,2 ºС по декади у протеклих 30 година.

Ово су показали прорачуни добијени глобалним климатским моделима, у односу на предвиђену промену концентрације гасова стаклене баште. Истраживање у циљу потврђивања климатских промена и њиховог узрока заснивају свој закључак о антропогеном утицају на основу пораста емисије „гасова стаклене баште“, порасту концентрације аеросола и променама у концентрацији озонског стратосферског слоја.

Према недавној анализи спроведеној у НАСА (NASA-National Aeronautics and Space Administration), Goddard institutu za proučavanje svemira (GISS)), средња глобална температура је порасла за око 0,8 ºС од 1880 (0,3-0,6 ºС/100 год.), од када су почела редовна мерења температуре, а 2/3 тог раста је почев од 1975. године. Да ли је 0,8 ºС пуно или мало, и да ли је баш толико, о томе нема сагласности. У првој половини 20. века забележен је мањи пораст температуре, уз доминацију природних промена у количини енергије која долази са Сунца. Прва деценија 21. века (са десет најтоплијих година од 1880.) је била најтоплија декада, а 2005. и 2010. година биле су прва и друга најтоплија година, док је 2008. била најхладнија година претходне декаде.

Пораст регионалних температура није униформно распоређен ни просторно ни временски. Нпр. област Арктика загрева се двоструко брже од остатака планете. Западни Пацифик је топлији од источног, а југоисток САД хладнији од остатка државе.

Средња глобална температура углавном зависи од количине енергије коју Земља добија са Сунца и колико од тога, као и свако друго загрејано тело, врати у околни простор.

Ако, за ово разматрање изоставимо Миланковићеве циклусе, онда се поменута енергетска равнотежа углавном мало мања у предвиђеним периодима са циклусима Сунца. Количина енергије коју Земља отпушта зависи од састава њене атмосфере. Ако се састав атмосфере не мења, неће се мењати ни њена радијација. Употреба фосилних горива је значајно порасла у другој половини 20. века. Количину нафте утрошену у целој 1950. години сад свет потроши за шест недеља. У последњих двадесет пет година око 73 % антропогеног емитованог СО2 настало је сагоревањем фосилних горива. Тај пораст потрошње довео је до повећања концентрације СО2 у атмосфери од 290 ппм (1880) до око 390 ппм (2010) и то се углавном може приписати људима. Ниво неколико важних гасова стаклене баште порастао је за око 25% од почетка индустријског доба пре око 250 година. Пошто СО2 спада у најважније гасове који апсорбују топлотну (инфрацрвену – ИЦ) радијацију емитовану са Земље, јасно је зашто је овом гасу приписана улога главног кривца за примећени тренд пораста глобалне температуре.

Према неким подацима око 7,5 гигатона (109 тона) угљеника производи 26,5 Гт СО2 који се емитује у атмосферу сваке године. Концентрација СО2 у атмосфери регулише се низом процеса који функционишу у глобалном циклусу угљеника. Размена угљеника између атмосфере и земљине површине регулише се природним процесима као што су фотосинтеза и растварање у океанима. Ти природни процеси могу преузети око 56 % антропогено емитованог угљеника а остатак остаје у атмосфери око 43 %. Позитиван салдо у емисији доводи до сталног пораста концентрације „гасова стаклене баште“  и пре свега СО2.

При својој уверености да су „гасови стаклене баште“  највећи узрочници климатских промена остаје чињеница да неки природни фактори такође утичу на променљивост климе. Узимајући у обзир ту природну променљивост, тешко је одредити степен промена коју узрокује човек својим активностима. Компјутерски модели коришћени за тај прорачун (неки оспоравају њихову поузданост), дају као резултат пораст средње глобалне температуре, што последично може утицати на климатске промене на Земљи.

Процене засноване на томе генерално упућују на загревање наше планете током протеклог века и сугеришу да је антропогена емисија СО2, највероватније, важан покретачки фактор ове појаве. У студији из 2002. америчког Националног савета за истраживање (National Research Council) се наглашава „Чињеница је да температуре расту“. Промене осмотрене током последњих неколико деценија су највероватније настале под утицајем човекових активности, али ми не можемо одбацити да је неки значајан део тих промена рефлексија природних промена. Постоји неизвесност у томе како се климатски систем прилагођава и реагује на емисију „гасова стаклене баште“/ГХГ. Напредак у неизвесности за предвиђање будућих климатских промена захтева боље схватање и разумевање нагомилавања ГХГ у атмосфери и понашање климатског система важног у вези са тим.

Неки истраживачи, прихватајући да концентрација „гасова стаклене баште“  расте и да то може бити основни узрочник запажених промена климе, истичу да постоје и други могући узроци. Они у њих укључују промене у активностима Сунца, осцилације површинске температуре океана и промене у концентрацији аеросола. Све поменуто, по њима, може узроковати мали пораст или смањивање температуре. Ел Нино и Ла Нина су управо пример како океани могу утицати на глобалну температуру. Они представљају абнормално топлу или хладну површинску температуру јужног Пацифика, која је узрокована променама океанских струја. Глобалне температуре опадају са настанком Ла Нине, што се догађа када се хладна дубинска вода од обала Перуа шири западно у екваторијални Пацифик. Ла Нина успорава глобално загревање јер хлади океанску воду. Сматра се да је посебно јак Ел Нино циклус у 1999. години допринео неуобичајено високим температурама које су обележиле ту годину. Јамес Хансен директор ГИСС-а, истиче да је значајна промена температуре, из године у годину, узрокована тропским Ел Нино и Ла Нино циклусима. Већина научника процењује да ови феномени могу довести до осцилација у глобалној температури за око 0,2 ºС. Други извори наводе да осцилације соларног зрачења могу изазвати промене глобалне температуре веће од 0,1ºС (што је око 50 % уочених промена).

Постоје истраживачи који ово задње доводе у сумњу. Неки историјски подаци нису у складу са претходно изнетим ставом. Да ли емитовани аеросоли имају улогу? Остаје отворено питање. Аеросоли вероватно смањују ефекат  „гасова стаклене баште“/ ГХГ за око 50 % и то се узима са доста сумње. Утицај аеросола на климу остаје међу најнеизвеснијим факторима у предвиђању климатских промена. Остаје већинска доктрина да се Земља убрзано загрева и да је највећи кривац за то, један – СО2, настао сагоревањем фосилних горива.

Постоји знатан број научника који ово не узимају здраво за готово. Да ли између пораста концентрације СО2 и уоченог пораста температуре постоји непосредна веза. У Америци је направљена анкета у којој је 69 % грађана уверено да неки научници фалсификују резултате о глобалном загревању, насупрот 22 % оних који мисле да се приказује права истина. У петицији коју је потписало 31.478 америчких научних радника, укључујући 9.029 са ПхД PhD/ титулама, тврди се да нема уверљивих доказа да СО2 и други гасови стаклене баште могу изазвати катастрофалне климатске промене у будућности и тражи се од америчке владе да не потписује Кyото протокол. Неке друге студије (Броокингс Институте), које је објавио Лос Ангелес Тимес, показују да су неки становници Америке променили мишљење. По њима 62 % Американаца верује да се климатске промене дешавају кривицом људи. Ангус Реид Публиц Опинион, међународна агенција са седиштем у Ванкуверу закључује да испитивања спроведена 2012, да 43 % Британаца, 49 % Американаца и 52 % Канађана сматра да је „глобално загревање чињеница и да је углавном узрокована емисијом из возила и индустријских постројења“. Претходно наведена агенција тврди да велики број становника ових држава мисли да је глобално загревање теорија која није доказана. Све ово личи на манипулацију јавним мњењем и наручене анкете, што није веровање без основа, ако се зна да се на берзама већ увелико тргује квотама за емисију СО2. Насупрот овоме већина Европљана мисли да је глобално загревање озбиљан и актуелан проблем.

Извор: ОТКРИЋА

http://www.prozorivrata.com/da-li-je-ugljen-dioksid-uzrocnik-povecanja-temperature-na-planeti-zemlji/

 

 

 

Очајничка битка… Крв… Оружја звека…
Покличи… Плутони… Урнебесна јека…
У топовском огњу брда и планине
разривене пламте. Над хладне трупине
побијених коња, мртвих витезова
док, с криком, долећу јата гавранова,
и крваво сунце док заходу бежи,
тамо, на редуту, међ’ хрпом мртваца,
с образом на пушци, један јунак лежи.
Погођен у срце зрном из шрапнела,
лежи блед, осмехнут, крвава одела,
а војничко писмо још непрочитано
једним му крајичком вири из шињела.

 

—
„Мило моје дете“, – пише сину мати –
„пиши нам, да л’ борбе непрестанце трају.
Овамо се чује да ће рат престати,
и да ћете, опет, доћи родном крају.
Ја на тебе, тужна, мислим непрестано,
и Господа молим, и јутро и вече,
да се вратиш мајци, материна храно,
и да ми те писмо у здрављу затече.
Оца више немаш, дете моје слатко.
ономад, на пречац, у повратку с поља
на путу је пао… Болов’о је кратко…
Јуче је погребен… Шта ћеш… Божја воља.
Берба ће почети чим Крстовдан мине.
Виноград нам пон’о к’о никад до сада.
Ти ћеш дотле стићи. Док не дођеш, сине,
нећемо га брати… Нека!… Има када..

 

Извод из песме ,,Војничко писмо,,