Растопи своје кораке снене

У овом свијету илузије, магле

Чекам те тамо иза дуге негђе

Гђе ће очи од љубави да цакле.

 

У мирисној сјеници раскошне липе

Чувам за тебе откуцаје срца

Пјесме душа пјева, игра се са валом

На простирци од свиле, уздахом од Сунца.

 

Од морске ћу пјене начинити твој лик

Кад руку ми пружиш  спојит ће нас звијезде

Само ће један одбљесак на небу

Бити знак кад двије душе

У једној се угнијезде.

 

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Морамо и ово да освестимо: србски, руски, пољски, чешки, словачки… све су то варијанте, дијаклети Једног Те Истог Језика Мајке – Ведсрбског Језика илити Језика Белих Богова.

Сви словенски народи (изузимајући лажне Јужне Словене који су, ватиканским генетским инжењерингом, створени на западним балканским просторима) јесу у бити и суштаству Један Род Звездане Расе.

Нације су вештачки створене, да би се изнутра и споља разорио Један Те Исти Звездани Род.

Нације су творевина Ватикана, тог змијског гнезда јудео-кршћанства.

Нико нам толико зла није нанео као Ватикан, као јудео-кршћанство!

02

Време је буђења Рода.

Рода, а не нација!

Национализам је подмукли, потуљени и опаки непријатељ родољубља.

Све док не изиђемо из ватиканских јудео-кршћанских национализама, ми ћемо, без престанка, ратовати између себе до коначног истребљења.

03

Јудео-кршћанин никада не може бити родољуб.

Јудео-кршћанин је увек националиста и подмукли враг Звезданог Рода.

Јудео-кршћанин све подређује Ватикану и идеологији јудео-кршћанства, зато и јесте националиста.

Највише зла словенским народима нанели су управо словенски националисти.

Национализам је неприродан Нашем Родовском Духу.

Погледајте све јужнословенске национализме у окружењу и схватићете, да су они највећи крвници Нашег Звезданог Рода.

Јужнословенски национализми јесу змијски накот Ватикана и јудео-кршћанских калуђера.

 

 

Ој’ Српкињо буд’ орна
Као што си узорна
Кажи нек се разгласи
Шта те тако краси

 

Бело грло и лице
Чарне очи Милице
И ружице усана
Или коса врана

 

Кажи нам наш крине
Да нас жеља сад мине
Кажи нам сад одма’
Кажи нек се зна:

 

Шта ти знам одговорит брале
Кад ме срам твоје силне хвале,
Хвалите онај цвет
Што га воли цео свет
Дична сам само ја
Што сам Српкиња

 

-слика ,,Чуварка,, – Лола Аџић-

Ја сам био у Србији,
Србија је на робији!
Срби седе у кафани
Што пијани, што поклани,
Срби леже покрај друма,
Из глава им ниче шума,
А из сваке српске главе
Теку мутне три Мораве.

 

Српског вођу Карађорђа
Убио је други вођа,
Место где је било клање
Срби зову Радовање.
Убијеном и убици
Дигнути су споменици,
Сад се сваки Србин бије
Са две своје историје.

 

Србин само из ината
Секирчетом млатне брата,
Док на гробље брат се сели
Србин се сав сневесели,
Празно му у родној кући,
Не може се ни с ким тући!
Жао му је брата, свега,
А досада изједе га.
Мучни Србин досети се,
Узме штрањку — обеси се!

 

Све су српске оранице
Саме као удовице.
Нит се оре, нит се жање,
Србије је стално мање!
Лети јато црних птица
Преко српских ораница.
И гробови небом лете,
Пошли Срби да се свете!

 

Из детињства видим слику:
Лисица на дрвљанику.
Прелаз, забран и брвине,
Србија од храстовине.
Дувар пуко са свих страна,
А унутра сама Нана.
Нано моја ти нас спаси,
Не дај ватри да се гаси.

 

Под земљом сам ти видео лице
Србијо, земљо небеснице,
Под земљом теку твоје Бистрице,
Под земљом звоне Грачанице.
Под земљом мач твој и штит се сија,
Под земљом — цела земља Србија.

 

Небеска војска небескога кнеза
Србе и Србију држе у животу,
они су нам стална с небесима веза,
они нас воде кроз сваку голготу.

 

Они су земаљско за небеско дали,
за нас, кроз битку, дали жртву Богу,
и у оба света заувек остали,
да Србима вечно пример дават’ могу,

 

да нема границе између два света,
да је стара слава и данас у јави,
да срамотом вечна направи се штета,
која се не може више да исправи.

 

Косово истиче храброст и издају.
Једно јасно слави, а другом се руга.
Лазар и Обилић пример части дају,
Бранковић издаје и брата и друга…

 

А шта би смо били без Косовског мита,
да нам они нису прави пример дали…!?
Кад времена дођу, тешка, бременита…,
да ли би ко народ поносан опстали!?

 

Бил’ без Обилића и кнеза Лазара,
девет Југовића и других јунака
имали поноса, и вере и дара?
Какви бисмо били без таквих предака?

 

Да ли би имали поново јунака,
који гарантују изнова слободу,
или доброг песника, спортисту, ил’ ђака,
мудре људе који дају наду роду…

 

Кад кажемо Лазар мислимо Косово,
јер он судбу своју за Косово веза.
Он је нашу славу на Косову сков’о,
а оно је славно због славнога кнеза,

 

што одабра Косово за ту битку свету,
која Србе, жртвом, у небеса диже.
Награда за жртву, баш тада принету,
осећам да деци, сад рођеној, стиже.

књига – ПУТЕВИМА СЛАВЕ

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Има, на Мидгарду, велик постотак оних људи који су се још на самом рођењу заклели, да неће нипошто бити бољи!

Такви неће и не желе да буду бољи ни по цену живота!

И међу Србима има доста таквих.

Одувек их је бивало, али, данас их је, канда, највише.

Ти ко зна где и како склепани паразитски срби (мало слово користим са смислом!) дошли су међу расне Србе само с једним јединим разлогом: да би кварили србски просек, те да би свеколико србско духовно и божанско биће вукли надоле, у таму и каљугу.

02

Тешко је самосвојним и самосвесним Белим Србима да вуку, прте и носе те и такве, у рептилиским лабораторијама створене,  бесловесне србе који неће бити бољи ни за еоне!

Кад кренете по Србији, свуда се слуша само неко смеће од музике, и гледају неке телевизијске емисије од којих би сваки словестан човек и утробу своју повратио.

03

Мене уопште не чуде ове паклене врућине у Србији!

Овај народ, овакав какав јесте, то је и заслужио.

Живи Огањ с Неба мора да нас прочисти.

Или да нас прочисти, или да нас сажеже!

Ако се не пренемо, не пробудимо и не освестимо – нестаћемо!

 

 

 

(У Великом Гају, 6. гумника 7526.)

У лед се претвори звезда
Мрачном кабаницом огрнут месец
На небу потоп смрти плима
Сунце са куршумом ко цветом на челу
Цео је свет је на носилима
Час видим гугутку црну час врану белу

 

Ниш са звездом падалицом око врата
Над Тврђавом голуб писмоноша
Туђин га мами зрневљем од олова
Отимају се два гаврана два Милоша
Мртва Лазарева војска језди
Са наше колевке Метохије и Косова
Светле у мраку вешала за звезде

 

У крошњама шљиве од злата браде
Затичем Мораву како гроб свој копа
Свилајнац покров са Ресаве краде
Мртвих су трагови за стопом стопа
Где иде Свет где то иде Јевропа
Колачарке и будимке горе ко свеће
На Нишкој пијаци кантар на ветру звони

 

Уплакано дете улицом хода
Ко црно бачено камење црни гаврани
Ниш надлећу бомбардери авиони
Небо се замрачи зачу се тресак ватра плану
Напустајући Србију на граници рода
Завија ветар праћен трубачима
Гробови узлећу изнад цркве Светог Марка

 

Између два расула тужна свадба иде
Пијани месец младожења из јарка
Даницу звезду сви би да виде
Прогнани јахачи са тужбалицом о рамену
Светле крстови Миљацке пена
Босна у срцу исшупаном у камену
Бехар јабука Требињских капље из вена

 

Кроз затворене границе пролазе сени
Окреће се точак заборава
Нико ни речи да изусти ни стани ни крени
На Сувом планином гробница плава
На Константивом раскршћу јахач чека
Три су пута и шест путоказа
Рубом тавнила на граници века

 

Светли стара од костију стаза
Уз опрез што промичу људи
Поворка низ матицу плови
За њом глас из мрака Алелуја
Глас детињства умиру снови
Црвена Нишава носи је струја
Шуми оморика нариче туја

 

Ко иглице смреке у душу се забадају
Испразне речи иду ветром
Тавним и злим ношене етром
Зна ли ико шта се збива
Хоће ли са Селичевице сићи зора
Рана отворених непреболних прозора
Стихијом препуштени ко древни Ноје

 

У лед се претвори звезда
Падају бомбе шљам небески
Светле крстови из тавнила
На небу потоп смрти плима
Цео Свет цела Светица
Србија је на носилима

У некој земљи, у једном рату,
десетине мртвих у једном сату,
стотину гине у једном дану,
у једној земљи на Балкану.

У једној земљи, где крв се лије,
где нико никог волео није,
где један дечко голобради,
постаде део историје.

Рођен у селу у Јовићима,
не верујем таквих више да има,
тамо где туга нема краја,
у Босни, негде код Маглаја.

У крвавом рату, где смрт не бира,
обавља дечак дужност курира,
стазама козјим од чете до чете,
Споменко Госпић то храбро дете.

Могао је да не буде близу,
да безбрижно шета по Паризу,
да не легне млад у хладну раку,
јуначко срце је у дечаку.

Несрећног марта, несрећног сата,
на Јовиће паде граната,
оста дечак вечним сном да спава,
покрио га је вео заборава.

Није за њим заплакала мати,
није суза потекла ни тати,
сестра дуге косе не расплете,
никог није имало то дете.

Имао је четрнаест лета,
волео је земљу којом шета.
Решио за српство да погине,
нека ти је лака земља сине.

Пупољци таме
са душом ватре
изникли из бесмисла
пркосе владавини сенки

 

Потоње црне руже
лепе у несавршености
цветају тамо где
погребена је пролазност

 

Светлост којом живе
јача је од сјаја
звезда уснулих
пре рађања смрти

 

Трње су одбациле,
спокојне и вечне
у свету који стаје
непомично у око осе

 

ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

Бели Богови су водичи и чувари Белих Срба.

Ниједан пробуђен и освешћен Бели Србин није нигда пропао или нестао.

Пробуђен и освешћен Бели Србин никада не умире; он се само сели из света у свет, из пространства у пространство.

Вечити је звездани путник кроз Време и Простор, кроз овостране и оностране светове Постања и Присуства.

Бели Србин и Бела Србкиња биваће вођени и штићени од Белих Богова, чак и онда када ништа не знају о својим Белим Боговима; само је важно да имају пречисто срце и племениту душу.

Кроз тисућлећа и еоне нестајали су нетрагом сви врази и душмани Белога Србства, па ће нетрагом нестати и ови данашњи!

Бело Србство је Јутарња Звезда на Истоку и Вечерња Звезда на Западу.