Био у старо време неки сиромашан дечак, без оца и мајке. Остављен сам себи, пође у свет да тражи рада. Обиђе преко десет села, нигде посла. Тек се у десетом засеоку прохте неком богаташу, што је имао посебна чобанина и за говеда и за овце и за свиње, да најми чобанина и својим пчелама. Он рекне дечаку: ако се поуздава да може чувати пет ројева пчела, а да ни једне једине не изгуби, примиће га у службу. Дечак пристане не мислећи много, јер је већ био малаксао од глади и лутања.

Тек кад изађе са својим крилатим стадом на ливаду, увиде у какву је тешку погодбу ступио. За трен ока му се неки ројеви изгубе у шуми, други се загњуре у цветалу траву, трећи одлутају по воћњацима. Једне једине пчеле није видео близу себе. Утеха му је била само што је знао да се пчеле пред вече и без чобанина враћају у своје кошнице, сем ако им се какво зло не догоди. Због тога непредвиђеног зла газда га је и најмио. Али како сачувати толике живе, немирне и још крилате створове са две обичне људске руке.

Видећи га замишљена, ливадски се цветови сажале на малишана и почну га тешити:

Не тужи нам, чобанче!

Ми све пчеле познајемо,

све богазе знамо њине.

Ако која и залута,

ми ћемо је повратити

с крива пута.

И шума му понуди своју помоћ:

Не брини се, чобанине!

Рој се пчела овде хвата,

белој букви око врата,

старом храсту око струка,

бресту око дугих рука,

о рамену младом клену,

и јавору о колену.

Сунце се међутим полако пело на небо, биље је све снажније мирисало, понека пчела би зукнула па се изгубила. Уморан од ходања чобанин је сео крај потока и утонуо у слушање жубора, а и отуд као да загргори утешан глас:

Чобанине, туге доста!

Ја ћу теби дати моста,

ја ћу теби дати брода

где је вода

понајплића,

пронаћи ћеш изгубљеног

пчелинића.

Тако је дечаку свак нудио помоћ, али се он ипак кајао што се примио таква необична посла. Тек пред вече се мало развесели кад се пчеле у гомилама почеше враћати са паше својим кошницама. Сео је на прелаз крај пута и бројао их једну по једну. Кад их је набројао преко неколико хиљада, постале су ређе па је посао лакше ишао. Најзад су се тако проредиле да се на сто тренутака само по једна јављала, док их није сасвим нестало. Дечак у страху срачуна да их се неколико изгубило.

Не смејући без њих газди на очи, пожали се ливади и замоли да му помогне. Истог часа је трава травци, цвет цвету слао поруку:

Нестало је седам пчела,

свих седам из нашег села.

Нек ливадска звоне звонца,

зевалице нека викну

из свег гласа,

нека рекне саси саса,

а броћ броћу,

нек глас оде кроз самоћу.

Чобанин замоли и шуму и поток да му, како су обећали, помогну, и мало је потрајало па су са свих страна стале стизати вести о изгубљеним пчелама. Прво дојави јагорчевина:

Ево једне, опила се

од мириса беле сасе,

па не може да понесе

ведро меда што је збрала

на ливади, пчела мала.

Дечак појури према томе гласу и пронађе пчелицу под сасом па је подигне себи на раме ослушкујући неће ли се још ко јавити. Тад довикну неки водоземац:

Ево једне крај потока,

скутове је оквасила

и рукаве до рамена

кад је хладну воду пила

па не може да се вине

у висине.

Чобанин и њу у трен ока пронађе па је дигне себи на друго раме појуривши према пчели што је звала однекуд из шуме:

Напале ме љуте осе,

љуте осе и стршљени,

хоће мед да узму мени,

да га својој кући носе.

Стигао је у прави час и одбранио је од готована који су је били пресрели код неке шупље букве. Док је гледао њу како весело лети кући, зачује опет пчелиње дозивање:

Чобанине, чобанине,

избави ме, жив ми био,

паук ме је заробио!

Он се осврте неколико пута и спази заробљеницу у пауковој мрежи. Кад је одреши и очисти јој крила од паучине, и њу пусти кући. Остало му је још само три њих да нађе, али му о њима ништа нико није јављао. Тек у зло доба зачује украј пута весело зујање:

Две су пчеле овде селе

да се мало провеселе

са попцима, бумбарима,

с мушицама, обадима,

са потоком и са свима

који хоће да су с њима.

Али чим су га угледале, и оне су пожуриле у кошнице.

Па ипак, није се дечак враћао лака срца на очи газди: једне још није било на броју. Колена су му се одсекла кад га је у дворишту угледао с прутом у рукама, љутита, јер је вероватно већ био приметио да му све пчелиње стадо није стигло. Требало је још стотинак метара до вратница и дечак се колебао да ли да бежи или да храбро стане пред газду, кад му се учини као да се нека пчелица ту, сасвим близу, смеје на свој пчелињи начин. Била је то збиља нека враголанка која се давно и давно сакрила дечаку у капу и тек сад кад је видела каква му невоља прети јавила се:

Подигла се цела врева,

једну пчелу траже,

а на капу пчела села,

неће да се каже.

Дечак брзо скиде капу и, наравно, нађе несташну бубицу негде за рубом. Није имао времена да је прекорева што га је толико мучила, већ појури с њом у двориште. Видевши да је и последња пчела пронађена, газда се одобровољи и задржа дечака у служби.

 

Desanka Maksimović Archives – Page 2 of 2 – Moje dete

Навикни се да видиш сенку иза мене

и нек’ ти руке излазе из срџбе, провидне

као да су творевина морског јутра:

со ти је, љубави, дала пропорције кристала.

 

 

Завист пати, умире, скончава са мојом песмом,

један по један се гасе њени бедни капетани.

Ја кажем љубав, и цео свет се голубовима пуни.

Сваки слог што изговорим доноси пролеће.

 

 

Ти, дакле, срце, вољена, расцветана,

на очима си ми као лишће неба

и гледам те како си на земљи опружена.

 

 

Гледам, сунце ти гроздове на лице пресељава,

гледајући у висине, корак твој препознајем.

Матилде, обожавана, круно царска, добродошла!

 

 

Где Сава девојаштво своје окончава
и свог се имена у браку одриче,
падајућ’ у загрљај вољеног Дунава…
Као плод љубави, један град ту ниче!

 

 

Обojе га нежно, родитељски, грле
и милују га, и хране и поје,
а онда, журно, Црном мору хрле,
кад заврше обавезе, родитељске, своје.

 

 

У подножју Авале, што се небу диже,
све више, да буде облацима ближе,
док зелена одора до воде јој пада…

 

 

Црвени кровови красе њене скуте,
прелазећи Саву, у поља, што жуте
и нешто мало зелених ливада.

 

 

Боеми Београд и славе и хвале,
многе су му жене своју љубав дале…
Прича о њему целим светом кружи.

 

 

У њега се многи, са свих страна, слише.
Tрче у њега, ноге поломише…
Никог не одбија, сваком руку пружи

 

 

и дружи се с њима све до ране зоре,
док му сви, у крилу, редом, не поспију,
пошто се од песме и дружења сморе…
У његовом крилу слатке снове снију.

 

 

Гледам дуго. Стварно, никог не одбија,
па дођох и видех… и остадох и ја!

 

 

Горан Полетан – ПУТЕВИМА СЛАВЕ

 

 

Из Љубави се рађа сва Лепота и Дивота свих видљивих и невидљивих светова.

Све што видимо и све што не видимо, гле! из Љубави је рођено, из Љубави се без престанка рађа.

Све планете, све звезде, сва сунца, сви светови и све васељене – све то извире из Љубави и све, на свршетку свих путовања, увире у Љубав.

Љубав је, уистини, Почетак и Свршетак  – Почетак без почетка и Свршетак без свршетка!

 

 

 

Вече се шуња преко зелених ливада,

хита ка гори и

спушта месечеве сене.

Као  лампиони пале се звезде,

прошарају небо светлошћу

тако да свако нађе свој пут.

А тиха река кањоне ломи,

пратећи свој далеки пут.

Ветар полако запљускује обале

великих планина,

лагано се њише гора

и носи свој чаробан звук.

Месец који будан сања и диви се гори,

слапови који гласно жуборе и опомињу

да су будни чувари горе.

То је лепота дивљине ноћи,

где је спокојан свако и

мирно чека јутро да настави свој пут.

Пре много година живела је, ако је веровати мојој баки, Добра Вила у својој царевини, крај неког језера. Она је од свих вила била најлепша и најмоћнија. Могла је сваког свог непослушног поданика да претвори часом у камен, у цвет, у звер, али је то ретко чинила: много је више волела да им прашта него да их кажњава, и зато је свима била драга. Кад би који од њених поданика био болестан, одмах је слала виле из своје свите да га негују, а неки пут и сама ишла с њима. Када би требало да падне киша у њеној царевини, одлазила је под облаке да је доведе; а кад би требало да сине сунце, ишла би том великом господару свих звезда, да га замоли да сврати у њену царевину. Њој нико није могао ништа одбити.

Једино ју је мрзео суседни цар, Зли Вилењак, ако је веровати мојој баки. Кад год је могао да јој што напакости, он је то без милости чинио. Кад би благи ветар јужњак пошао с пролећа у њену царевину, Зли Вилењак би га силом зауставио у својој земљи, да би у царевини Добре Виле остао што дуже мраз. Ако би каква вила случајно залутала у његову земљу, одмах би заповедио својим поданицима да је убију. Нарочито је вребао оне виле и вилењаке за које је знао да их царица највише воли.

Највећа љубимица Добре Виле била је лепотица Руменка, њена сестричина. Али колико лепа, толико је и поносита била. Млади вилењаци су смели само издалека да јој се диве, иако су је многи толико волели, да би се радо њом оженили.

Други велики љубимац царичин био је вилењак Светлан, њен гласник. Он је увек пратио царицу када је одлазила у походе сунцу. Он једини, поред ње, могао је да дође близу сунца, а да не сагори, и да га гледа у очи, а да не заслепи.

Много је волела Добра Вила и младог вилењака Сиротана. Довела га је на двор кад му је умрла мајка. Сиротан је био врло несташан мали вилењак, пузио је вечито на дрвеће, пентрао уз високе стене, без икаквих лествица се пео на кров двора. Царица се често због тога љутила на њега, али му је на крају увек опраштала.

Царица је уживала да се воза по језеру, на месечини. Узимала је собом и Руменку. Вилењак Бродар их је по сву ноћ возио крај зелених обала тако тихо, да се чинило да чамац не гоне весла, него вуку зраци месечине. Једном су се тако царица и Руменка возиле до краја језера, чак до царства Злог Вилењака. Како је била ноћ, надале су се да их неће опазити: али је он случајно био омркнуо у лову и преноћио са свитом баш у шуми крај језера. Зли Вилењак им, разуме се, није могао ништа на зло учинити, јер су биле у свом царству; а и да је могао, није хтео, јер се одмах заљубио у Руменку онако загледану у небо и обасјану месечином. Зато је већ сутрадан са великом свитом пошао у царевину Добре Виле да проси њену љубимицу, ако је веровати мојој баки. Свити је строго заповедио да се лепо опходи са поданицима царичиним, да се не би Руменка уплашила и да би је некако приволео да се уда за њега.

Кад се кроз царевину прочуло да је Зли Вилењак пошао да проси царичину љубимицу,завладао је велики страх и жалост. Страховали су шта ће бити ако она не пристане да пође за њега, а ни сами нису желели да пристане. На царичином двору још је већа узбуна и страх био. Руменка је, чим је чула зашто Зли Вилењак долази, изјавила да не жели ни да га види, а камоли да се уда за њега, и отишла је да се шета по шуми. Ма колико да је знала шта очекује њену царевину због овога, Добра Вила је одобрила њен поступак; размишљала је само како то да каже Злом Вилењаку.

Видећи га после неколико часака где улази у дворану, устала је мало са свог престола, иако то царице никад не чине, и замолила да седне с десне стране до ње.— Твој гласник, царе, јавио ми је зашто долазиш, рекла му је она, али Руменка је врло млада и неће се удавати још десет година.

Зли Вилињак се овоме није надао, и мада је желео, полазећи у прошевину, да се покаже благ и добар, викну претећи:

— Или ће одмах поћи са мном, или објављујем рат твојој држави!

— Ја сам ти казала њену и своју одлуку, одговори поносито Добра Вила, а ти чини што знаш!

Рекавши ово, царица устаде опет с престола да би му показала да нема с њиме више шта да говори; а он сав гневан, викну своју свиту и као муња излете из дворца, опет претећи ратом.

И тако је и било. Зли Вилењак упаде још истог дана с војском у царевину Добре Виле. Собом је водио град, муње и громове. Сваки вилењак је сем тога имао у недрима по десет отровних змија и бацио их на непријатеља. Кад је царичина војска ово видела, обузео ју је ужас. Разумела је да се са таквим непријатељем не може борити. Зато је послала гласника пред Добру Вилу молећи да их претвори у дрвље и камење, јер је то боље него да падну у руке Злог Вилењака. Добра Вила покуша да охрабри своју војску. Позва у помоћ ветар северац, заповеди свом језеру да се излије из обала, али све то није ништа помогло, Зли Вилењак је надирао и још мало је требало па да опколи дворац. Тад Добра Вила горко заплака па позва Руменку, Светлана, Бродара и Сиротана и упита их:

— Волите ли више да паднете у руке Злог Вилењака или да вас претворим у биљке?

— Чини што знаш само нас њему не дај! — одговорише они падајући на колена.

— Руменка, најлепша моја љубимице буди краљица цвећа, — рече царица спуштајући јој руку на рамеИ из ње се створи дивна црвена ружа, прва на свету.

Царица затим загрли Сиротана па рече:—

Буди вечно млада зелена биљка и пружи се уз дрвеће и стење, као што си и за живота чинио.

И обави се око камена зелен бршљан, први бршљан на свету.

— Буди бели водени цвет, — рече тада царица Бродару, — тако ћеш увек пловити језером као и досад.

И створи се на језеру бели локвањ, први локвањ на свету, и заплови водом као мали чамац.

Најзад се царица окрете свом гласнику па рече:

— Буди цвет који ће вечно гледати у сунце. Твоје су очи навикле да гледају његову светлост.

И постаде сунцокрет, први на свету, и окрете одмах своје велико жуто око према сунцу.

А Зли Вилењак све ближе је долазио двору, те Добра Вила изађе пред своју војску и рече:

— Будите дрвље и камење и у свом зачараном сну сећајте се своје царице. Једног дана ћу вас опет можда повратити у живот из кога сада одлазите.

После овога одлетела је под облаке, одакле ће вероватно опет доћи да скине чини са свога царства, а негде, далеко крај језера остао је врт Добре Виле и у њему прва ружа, први бршљан, сунцокрет и локвањ. А Зли Вилењак немајући више с ким да ратује врати се као покисао у своју земљу, ако је веровати мојој баки.

Bajka o Dobroj Vili i Zlom Vilenjaku | NAJLEPŠE BAJKE SVETA

 

 

 

 

 

 

Не мора човек бити русофил – довољно је само да осећа својим срцем и мисли својом главом – да би схватио, да управо Русија чува Човечанство, чува човечански и божански поредак на Земљи.

Кад кажем Русија, онда мислим на Биће и Дух Русије, мислим на Русију космичке и божанске Вертикале, мислим на Велику Душу Русије, мислим на онострану и мистичну Русију која је изван и понад свега материјалног и појавног у овоме свету.

Русија је давно, још у Доба Хипербореје, у Доба Белих Ура, изабрана, од стране светлосних и божанских бића из Вишњих звезданих и божанских светова, да чува Гају (Мајку Земљу), да чува планетарну Културу и Духовност, да одржава равнотежу између Светла и Таме, Љубави и Мржње, Добра и Зла.

Русија је последња и једина одбрана свеколиких изворних европских тековина и вредности, последња и једина Идеја Свесности, Свести, Самосвести и Самобитности Првобитних Европљана.

Русија је последњи, али и најтврђи, најчвршћи и најстаменији, бедем одбране Првобитне Европе, Европе Културе, Стваралаштва и Духа, Европе Словесности.

Стога, опстанак Русије значи: опстанак Човечанства, опстанак Божанског Поретка на Земљи, опстанак Културе, Духа и Стваралаштва.

Без Русије, Словесно Човечанство нема будућности!

Ово је веома важно, ово је, уистини, битно, да схватимо и освестимо.

 

Дозивам те јутром пре но очи отворим-

Дозивам те док сан пролази испод дуге-

Птица на крову стоји и ћути-

Слуша …замахне крилима и оде…

…Лети…

Ширим и ја крила  – лет

… Где глас мој већ милује ветар-

О душа се излила и

Прелила већ осликану слику…

…Меког предела

Звони глас бојом срца бојен-

На руку, спусти се као лептир…

…Бели камен… пулс  удвојен

Све прозрачно … а душу светли пламен

И дотакнута ћелија свака

Распршује се ,

Полако, без помака иједног

Место догађаја… и близу и далеко!