ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА
У друштву здравих, и сами бивамо здрави; у друштву болесних, и сами бивамо болесни.
С ким год да се дружимо, и сами такви постајемо.
Наше окружење ствара нашу судбину.
Сваки пут у друштву племенитих и мудрих људи бива упола лакши и краћи, и опет: сваки пут у друштву опаких и глупих људи бива двапут тежи и дужи.
Ако на свом путовању кроз живот не можемо да сретнемо оне који су мудрији и бољи од нас, или макар равни нама, онда се не треба дружити ни са онима који су и гори и глупљи од нас.
Ко усамљен путује кроз властито срце, увек стиже до циља, чак и онда када залута на властитом путу.
02
Ноћи пунога Месеца!
Одувек сам уживао у летњим ноћима пунога Месеца.
Тада је све некако тајинствено, чудесно, мистично и онострано, а слика света бива много јаснија, лепша и дубља.
Уистини, свет ми је одувек бивао привлачнији ноћу, него дању кад све врви, таласа, бруји и бучи уоколо!
Ноћ је за стварање, сазерцавање, тиховање и освешћивање.
03
Док ја боравим на селу, Верица и Марко, са својим сарадницима, уређују, обогаћују, оплемењују и улепшавају Србски журнал.
Раде то – нема шта! – и боље, и марљивије, и савесније од мене.
Одлучио сам, стога, да њима, и по повратку са села, препустим – можда, заувек – вођење и уређивање Србског журнала, а ја само да их пратим и надгледам из прикрајка, те да у миру и тишини стварам поезију и пишем лирске записе.
ДА БУДЕМ ТУ, А КАО ДА НИСАМ ТУ!
У Верицу и Марка, као и у све ине наше сараднике, имам поверења – одувек сам и имао!
04
У свакоме ко стоји лицем-у-лице наспрам мене, видим и препознајем себе.
Сви смо жива огледала једни другима.
Сви смо ми богови и богиње једни другима.
Наше се душе најлепше и најдивотније огледају једна у другој.
Душа душу исцељује, и душа душу васкрсава!
