Драган Симовић: УНУТАРЊЕ ПУТОВАЊЕ УДВОЈЕ


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

 

01

За младог почетника на унутарњем духовном путу, битно је да нађе сродну душу – животну сапутницу с којом ће заједно путовати.

То исто важи и за младу почетницу на унутарњем духовном путу!

Лепше је и лакше путовати, развијати се и узрастати УДВОЈЕ!

Кад две душе путују заједно ствара се веће, шире и дубље дејствено, енергетско и духовно поље – Поље Смисла, Поље Свести.

Сродне душе увек постоје негде око нас, само се ваља мало потрудити, да би се сродне душе и пронашле!

Сва времена су иста!

У свим временима, у свим еонима постоје, постојале су и постојаће сродне душе.

Никакве разлике нема између ОВОГ времена, и неких времена прошлих и будућих.

Време је илузија, омаја и опсена!

Постоји само Садашњи Тренутак Вечности.

02

Брак није оно што успавани, необавештени и неосвешћени људи мисле – а боље да ништа не мисле, кад ионако ништа не знају!

Брак је најпотпунија и најузвишенија ДУХОВНА МИСТЕРИЈА, ДУХОВНА АКАДЕМИЈА ПОСВЕЋЕЊА.

Оно што може да постигне појединац у брачној заједници са сродном душом, ни за три инкарнације, ни за три животна тока не би постигао да живи усамљено, изван брачне заједнице!

Тисућлећима и еонима живесмо у тами, у зони сумрака, будући да су од нас била скривена Тајна Знања Звездане Расе.

Лажне су све религије, све школе, све науке, и лажна су сва учења и сва знања, како Истока тако и Запада, у последњих неколико тисућа година.

Монаштво, калуђерство, испосништво – све су то омаје и опсене оних који су живели у Ноћи Сварога.

Ништа монах, инок, испосник и калуђер не постижу у осами и самоћи, у пустињи и испосништву.

То је унутарњи пут илузије и привида.

Битно и суштаствено се постиже једино удвоје, у брачној заједници.

Све религије, у последњих неколико тисућа година, само су још више слуђивале ионако већ слуђен народ.

МИ СМО ПОТПУНИ И ЗАОКРУЖЕНИ, МИ СМО ДУХОВНА И СВАКА ДРУГА ЦЕЛИНА САМО ОНДА КАДА СМО УДВОЈЕ – МУШКО И ЖЕНСКО!

03

Поезија је једина истинска и истинита религија у Златноме Свароговом Добу, у Дану Сварога.

Али, поезија није само религија (можда уопште и није религија!), већ нешто много веће и више од религије – ПОЕЗИЈА ЈЕ ДУХОВНОСТ, УНУТАРЊИ ПУТ ПОСВЕЋЕЊА.

У Златноме Свароговом Добу, у Дану Сварога – поезију ће сви писати!

Поезију ће писати, стварати и живети САМА ЉУБАВ ИЗМЕЂУ МУШКОГ И ЖЕНСКОГ – ЉУБАВ КОЈЕ СЕ РАЂА, НЕГУЈЕ И РАЗВИЈА УДВОЈЕ.

Тисућлећима и еонима Мушко и Женско бејаху раздвојени, расцепани и располућени на два противуречна ентитета, на два супротстављена света у вечитом – тихом, подмуклом и потуљеном рату.

У Дану Сварога, у Златноме Свароговом Добу мора да се васпостави БОЖАНСКИ СКЛАД – ХАРМОНИЈА ИЗМЕЂУ МУШКОГ И ЖЕНСКОГ, јер без тога нема никаквог ни напретка ни узрастања НАШЕГА РОДА.

Драган Симовић: ТАЈНА ЗНАЊА ЗВЕЗДАНЕ РАСЕ


ЛИРИКА ВЕЧНОГ ТРЕНУТКА

 

01

Кад се дете разболи, од било које болести, онда заједно с дететом морају и родитељи да се лече – од исте те болести!

Ово вам чудно звучи, зато што столећима и тисућлећима нисте били у прилици да се сретнете с мудростима Звездане Расе!

(Европски материјализам и позитивизам – у суштини, то је рептилски, предаторски и паразитски материјализам и позитивизам! – посве је поробио и уништио све хиперборејске родове, тако да су они одавно прекинули сваку духовну везу са Звезданом Расом – са Извором Мудрости.)

Болести наше деце, то су наше болести које су у нама настајале, и које су ко зна колико година, у виду менталних и енергетских ларви, развијале се и тињале, притајене и успаване, а онда су наједном, и изненада, подмукло и потуљено, удариле тамо где смо најосетљивији и најрањивији – на нашу децу!

Дешава се – према Звезданој Књизи Белих Срба – да нека болест тиња и мирује у неколико нараштаја, а онда се пројави, рецимо, на четвртом или петом нараштају потомака.

02

Да би деца оздравила, морају и родитељи да се лече!

Никада се деца неће посве излечити (могу се само залечити!) и исцелити, ако се и родитељи не лече заједно с њима.

Све се одвија и дешава у Садашњем Тренутку.

Ако болест својега детета прихватимо као своју болест и као болест својих предака – јер ми не знамо који је од наших предака био пра-узроком болести што је напала наше дете – и усредсредимо се, кроз Свесност и Свест, на Садашњи Тренутак Вечности, тада ћемо сви заједно оздравити – оздравићемо и ми, и наши преци, и наши потомци – у исти мах!

03

Садашњи Тренутак Свесности и Свести све мења!

Ко не схвати, и не освести, КОЛИКО ЈЕ БИТАН И СУШТ САДАШЊИ ТРЕНУТАК ВЕЧНОСТИ, тај никада ништа, у Духовном Свету,  битно и суштаствено неће постићи.

Бог је Бог само у Садашњем Тренутку; Живот је Живот само у Садашњем Тренутку; Стварање је Стварање само у Садашњем Тренутку; Васељена је Васељена само у Садашњем Тренутку.

Ми смо МИ само у Садашњем Тренутку.

Заиста, изван Садашњег Тренутка – ничега нема!

(Велики Гај, 8. житањ 7526.)

Милица Тасић: ЖАР ОЧИЈУ


Небо колута
млечним путем
за мном док
снови трну
на иглама чежње
болно до мене доходе
као пустолова траг
и преко месечева прага
дотиче ме луда нада

Љубави се губе у
магленога срца свету
и шапну тајну
тихо
најтише
заборава ми мога
да волела сам могла
јако
најјаче

Име одзвања,
а не знам ни чије
усне су меке
и топле
најтоплије
у визијама сненим

Примиче се дах
из очију снежних
и ледени вид
баци ме у светлост

Бели се нада мном
бореална
и обухвата ми струк
док у коси бди
замишљен
смрзли цвет
латица покиданих

Све се ближи
и белина поља
и црне сјајне очи
у даљини што зову
из квадрата вечних снова

Очи твоје,
црне као гар,
просијавају а
из пепела очију
занос се изнова
претвара у жар

 

Велика Томић: Због људи


Због људи сам свела
због њих сам косе расплела,
нека се по ветру млате
црне, пусте и искрзате.

 

 

Због људи сам сузама
вештачка језера пунила,
и каменом сивим
око њих зидове градила.

Због људи сам се отиснула
у дивљину и пустош душе,
као медвед сити
у својој рупи, зиму да презими.

Због људи ћу Боже,
када зима прође, уплести косе своје
знам да ме у парку на клупи,
чека Човек са цветом црвене боје.

 

 

 

Бити црн као гавран, а кукати као сиња кукавица


gavran1

 

“Гавран. А. Гура сматра да у групу врана спадају гавран, чавка, гачац, као и сама врана. У многим словенским традицијама легенде описују „гаврана“ писмоношу, весника смрти, проналазача блага и др., односно – птицу са сличним карактеристикама, али која се не именује. Гавран или врана се често јављају и у народним бајкама или баснама, где имају одлике мудре птице која преноси лоше вести, зна неку тајну или чува благо, а понегде бива и смешна због своје хвалисавости (СМ, 2001: гавран и врана). У вези са претходним је и навод А. Ломе о томе да стрвождерска особина и црна боја чине гаврана предзнаком и симболом смрти, несреће, но на другој страни она, удружена са искуственим чињеницама да је гавран најинтелигентнија од свих птица, пружа основ за развој сложенијих митолошких представа (Лома, 2003: 109).
Из народних епских песама које је записао В. Ст. Караџић позната нам је такође улога гаврана као весника смрти и несреће, а преко честе формуле која се јавља на почетку песме: Полећела два врана гаврана. Све ове особине гаврана и врана виде се и у клетвама. Како истиче Л. Ђаповић, у таквим се клетвама проклињаноме жели да му птичурине кљују тело. Тако се проклиње: „Чавће и гаврање те по сливе разнели!“, или „Чавће му мозак искљуцале, очи извадиле!“, „Вране кости да ти разносе!“, „Гаврање те разнели!“ (Ђаповић, 2009: 69). Гавранова глава, као и делови тела, нпр.
нокти или крила, користе се често у разним бајањима (љубавним, против урока и др.) (Мијушковић 1985) и у народној медицини (Гура, 2005: 397). Гавран се сматра творевином ђавола (отуда његова црна боја), који се
и сâм може претворити у гаврана, а и вештица се може препознати по томе што на њеној кући стоји гавран. Чајкановић је, према подацима из збирке Симеона Ј. Ђурића, записао причу о постанку гаврана од сина који се занео у
игри и заборавио да изврши очеву заповест (па после дрско одговорио да није могао доћи раније јер нема крила), те га је болестан отац проклео да добије крила и тело као у врага (Чајкановић, 1927: 461). Постоји и легенда по којој
је, за казну, гавран од беле птице постао црн, и од тада мора да се храни стрвинама (СМ, 2001: гавран и врана). Због грабљивости, гавран се везује за вука, те се сматрало да ако неко пева у шуми и види г., набасаће на вука, или да гра-
ктање г. над стадом најављује вуков напад на стоку (Исто). Гавран и врана се у словенској култури још повезују и са мотивима крви, крађе и смрти, а сматра се да дешавање повезано са сваким од наведених мотива гавран или
врана предсказују тако што га изговоре (за смрт или крвопролиће, у делу Русије сматрају да гавран гаче „крв, крв“) (СМ, 2001: гавран и врана; Гура, 2005: 401), или пак прелете преко куће или села, што илуструје и новији теренски пример из Метохије: Гавран то. (…) Е, он гаче, горе, дол’е гаче,
гаче… Кад ти прође преко обора, преко куће, то саи (истина) имаш лоше ти изађе за нову годину (Милорадовић, 2010: 66). Црна боја и непријатно грактање су најважнија спољашња обележја на основу којих се и гаврану и врани приписују особине злокобних птица (Васева, 1998: 89). Код свих Словена, дакле, гавран или врана предсказују нешто лоше и
сматрају се злослутним птицама (Гура, 2005: 401), па се тако и код становништва на просторима некадашње Југославије срећу следећа веровања везана за гаврана: У Херцеговини се гавран сматра као „вјесник несреће; ако он пане на кућу, онда ће та кућа остати без домаћина или је већ остала, а ако често налијеће изнад куће и гракће онда и то слути несрећи. Кад се у селу појави више гавранова онда ће у том селу бити наскоро људска погибија. У вријеме битке изнад које војске гракне један или више гавранова та ће војска веома погинути у првом сукобу“ (Ђорђевић, 1958: 54). Ако гавран лети гробљу или око гробља, то је рђав знак: слути смрт, неко ће се скоро сахранити (Бершићи) (Филиповић, 1972: 218). Кад гавран „гракће“ у селу, некога ће да закоби: неко ће умрети (у Булачанима (Ердељановић, 1939: 500). У источној Србији се сматра и да је гавран тај који је на сабор у коло донео парче меса и тако предсказао долазак Турака и помор народа (Ђорђе-
вић, 1958: 54). Сматра се да гаврани предсказују и лоше време, тј. кишу. Гавран који на пољу падне на бразду може предсказати изумирање породице или извршавање казне за почињени грех у одређеном колену, одређеном бројањем
бразде на коју је пао гавран (Филиповић, 1972: 218).8
Као помоћ у одагнавању лоших вести које доносе гавран или врана, углавном се изговарају одређене формуле; тако се у Пољској каже: Пу, пу, со теби у очи, нека ти измет у грло скочи, од тебе је, врано, боља Христова воља (Гура, 2005: 402), а у Шумадији, где се верује да гавран доноси смрт
када гракће, говори се: „Ту ти глас, за морем ти част!“ (Ђорђевић, 1958: 54-55) и др. У неким местима у Србији постоји и забрана убијања гаврана, јер се он сматра птицом пророчицом која доноси вести о боју и брани од града. Гавран се каткад истиче и као доносилац добрих вести, па тако у једној песми забележеној код Вука Караџића доноси момку вести о свадби (Карановић 2011); у овом случају је истакнута његова позитивна посредничка улога између овога и онога света, из кога доноси добру вест.“
– Нина В. Аксић, Птице злослутнице у словенским веровањима

Драган Симовић: БИЋЕ ОД СВЕТЛОСТИ


-извод из лирских записа- 

 

Сва бића су рођена од Светлости, и сва јесу Светлост, зато што Живот јесте Светлост.

Сво Биће је Светлост, и све је у Бићу –

Светлост!

Наше су мисли Светлост; наша су осећања Светлост; наше су речи Светлост; и наша крв је Светлост.

Колико се Светлости улива у нас, толико се и Љубави излива из нас.

Што више примамо, све више и дајемо.

Што више дајемо, све више и примамо.

Ако не дајемо ништа, нећемо ни примити ништа!

Наше је Биће Светлост; и наше је Суштаство од Светлости.

Љубав је Истинита Светлост.

Онај кога љубимо, бива озарен Светлошћу, и Светлошћу нам, благодарјем, узвраћа.

Све што шаљемо било коме, то нам се одмах враћа, попут Сунчеве Ждраке што се

од Зрцала одбија.

 Светлост је у нама бесмртна и вечна.

Верица Стојиљковић: Чаробњак


На путу маленом, тамо, према врху планине,

где траг оставља птице песма,

где  шума се плави водом потока,

где месец се заплиће у гнезда орлова а

звезде шапћу приче од искона,

сретох, једног предвечерја, мога Чаробњака!

 

 

Не знадох тада, да почиње,  живота мог нови део!

Само ми у сну, неко рече, да траг пратим сребра и злата и

ослушкујем срце јер га само оно препознати знаде!

 

 

Шетасмо тада, стазама прастарим,

векови пролазише пред нама,

сећања почеше надолазити кад год гледах у те очи драге!

 

 

Предвечерје лагано, зађе у вече и ….   стиже и ноћ.

И глава ветра се подиже и рече да време је за пут! …

Наниза се светова рој, на првом јутарњем зраку

а у светој води  Истера ја открих другачију себе

И љубав се расу и заплави све дубине и висине

од радоснице једне

док пружам руку моме Чаробњаку!

 

 -извод из песме-

 

 

Даница Марковић :ИВАЊСКО ЦВЕЋЕ


Клекнух у пољу широку, пред цветом
Што носи име твоје, увек драго;
Ветрић је својим доносио летом
Мириса шумских једнодушје благо.

 

 

Немадох снаге, да ускинем цвета,
И сагох главу над његовим струком,
А, као вапај подземнога света,
Зајеца ветар помамним фијуком…

 

 

Ветар ме хладни до костију проби
На топлом сунцу ведрог летњег дана.
Ал слику тамну моје мрачне коби
Одагна одјек клика раздрагана:

 

 

То сељанчица, у шарену руху,
С рукама пуним ивањскога цвећа,
Газећи траву и стрњику суху,
Расу се јато дуж реда дрвећа.

 

 

Ветар умуче пред обесном кликом!
Ја пружих руке ка веселој чети.
И склопих очи пред шареном сликом,
Иштући само свеже руковети.

 

 

Сви се кораци управише к мени.
Слише се речи у нејасне звуке.
И као цвркут птичица малени,
Слише се речи у нејасне звуке.

 

 

Сагледах цвећа руке своје пуне!
На узбуркане притиснух га груди!
Клетва се диже,да удес прокуне,
И мрачну клетву што сковаше људи!

 

 

 

Владан Пантелић: Молитвено ојутрење


Јутрос сам пре Жарка Сјајка

Многомоћном – силномоћном

И непроменљивом Одлуком

Повукао вечну златну линију

Вертикалу – сварожницу – творчевицу

И повезао своје најдубље дубине

Са својом највишом висином

 

 

 

Јутрос сам пре Жарка Сјајка

Призвао све своје звезде и планете

И све своје будуће звездане системе

И позвао их на космичку будност

 

 

 

Јутрос сам пре Жарка Сјајка

Стао на Линију свих својих линија

И узео чврсто чврсто срце у своје руке

Отворио га и почео гласно да зборим

 

 

 

На овом свету не изазивају ратове људи

Већ њихове подлости гордости и мржње

Молим све моје видне звезде и планете

Све моје прошле и будуће звездане системе

Да више никада никада никада не ратују

Са другим звездама планетама и људима

Да више никада никада никада не ратују!!!

 

 

Нарастајућа збирка – Поеме Светла и Ваздуха

 

 

 

Коментар Драгане: О језику .. Роде…


Благодарим на овој соколници и силници,
на усмјерењу, очинској подршци, великој добронамјерности…
Што је више људи који слично мисле као ти, разумије се мање је сресан овај животни пут,

и обрнуто, када испити, они зрели, са највећим искушењима крену, а спотакнеш се и нађеш сам у некој рупи,
а људи прескачу преко ње, нико те не види, нити чује, наићи на људе који те виде, чују, још су и добронамјерни, то је велика благодат и част, која нема цијену!
Благословени да сте имењаче мој, један сте од ријетких са вилењачким срцем и душом, која је прошла врло тешке испите, није посустала, и даље сија и помаже свима, па ко чује, ко види…
Велика је Част познавати Вас,
Велика је Част читати Ваше добронамјерне небеске, безвремене мудрости!
Благодарим срцем и душом што ме подржавате, очински љубите, и Боговима, Роду звјезданом шаљете!