Сећање на Андрића  –  Иво Андрић је умро 13. марта 1975.

***
Такав је живот да човек често мора да се стиди онога што је најлепше у њему и да управо то сакрива од света, па и од оних који су му најближи.
***
Оно што је најлепше на искреној и дубокој љубави, на којој је све лепо, то је да у односу према ономе кога волимо ни једна наша мана не долази до израза. Много шта што је зло у нама ишчезава а оно што је добро устостручи се.
***
Оно што може и бити и не бити увек се, на крају крајева, покори ономе што мора бити.
***
Живети у страху, у кајању, у сталном страху од страха, не моћи ока склопити и не моћи душом данути, и при свему томе радити и смејати се и разговарати, то значи за људе као ја живети и успевати међу светом.
***
Има жена које су неугледне и опоре на очи, као сеоски хлебац, али крију у себи велику и здраву сласт за онога ко се не да збунити спољашњошћу него гледа и осећа дубље и стварније.

 

Пролазила сам стазом што водила је шумом  високог дрвећа  боје злата!

Топли сјај красио је лишће, гране,  стабла…. доле ниже, златне траве влати.

Овим светом  ветар  стално лети, …са њим крошње у заносном

плесу.

Иза шуме, поље ружа златних,  Високе су, тихе…. расту у

тишини.

Додир – благост ум што лечи. Нема трња, бодљи, што  срце

могу да повреде. Са тог поља руже носим,  теби поклони.

Питала сам, да ли нека са мном жели поћи и …..

. пожелеше многе….

Док сам са тог поља враћала се, слике светова што на наш

помало личе, ређале се брзо, као да су хтеле једна другу да

претеку.

Предео један, други, трећи а другачије све ..

Да ли беше сан ил јава не знам тачно рећи. Једино што знам је,

да је неко са мном исте слике гледао.Да ли је неко сликао и

слике ми слао и то не знам,  али да са неким на пут кренух

сигурна сам.

 Можда снови повезују људе, можда јава све то чини.

Можда жеље срцем донесене, запламте у душама  и

лагано кроз друге  светове их

воде.

 

 

Путуј и путуј,

попут Сунчева зрака,

кроз бескрајна и вечна

пространства светова;

буди смирен

посматрач и сведок

свих видљивих и невидљивих

збивања у свету;

поправљај оно што се поправити може,

промени оно што се променити може,

а не жали за оним

што се ни поправити ни променити

не може,

јер ти си вечити путник на пропутовању

с ову и с ону страну

Вечнога Стварања.

Питам Водеан:
Где ти је прошлост?

Питам Небо:
Где ти је будућност?

Пипам Вечност:
Где ти је време?

Питам Простор:
Где су ти међе?

Питам Праизвор:
Где ти је извор?

Пипам Живот:
Где ти је смрт?

 

Питам Себе:
Где ти је сећање?

Питам Тебе:
Где нам је љубав?

 

Све што почива на мржњи,

мржњом ће бити уништено;

све што почива на љубави,

љубављу ће бити сачувано;

колико је милости у нама,

толико је милости и над нама;

какве су нам душе,

таква нам је и судбина.

Родноверју, родна веро,

Ти што створи овог мене,

Да ти пејем родна била,

Мајко земље родне моје,

 

 

 

Род у мени букти, пламни,

Овом песмом душе моје,

Поносни су претци моји,

Јер се враћа култ слободе.

 

 

 

Завет земље, шума, неба,

Громовника и Сварога,

Бога Рода и богиња,

Дао сам већ одавно.

 

 

 

Сећаш ли се оне ноћи,

У колиби преда столом,

Кад си рек’о роду своме,

Чуваћу те мачем мојим.

 

 

 

Сада пијеш, опијаш се,

Род ти је у трећем плану,

Док размишљаш преживети како,

Корен твој гаси се полако.

 

 

 

А љубав твоја не постоји,

Да би је неком дао,

Живиш за ноћ једну,

Душевно си оболео.

 

 

 

Сада труни у тој беди,

Јер си разум већ изгубио,

Само најјачи опстаће.