Сазерцајте и прозрите свет око вас.

Посматрајате га широм отворених унутарњих очију.

И свуда ћете видети тешке чини, црну магију.

Свуда ћете видети поробљене, обесправљене и понижене.

Свуда ћете видети тугу, патњу и боли.

Свуда ћете чути лелек и плач.

Све је у савременом свету у служби тешких чини, све је подређено црној магији.

Али, дословце – све!

Црна магија црних гмазова!

Тај свет који видите – није ваш свет!

Ваш свет је високо понад тог видљивог света.

Ваш свет је, истовремено, како у Језгру Васељене тако и у вашем пречистом срцу.

Ваш свет је у Вечноме Сада.

Њихов свет је омаја, привид и опсена.

Њихов свет, заиста, не постоји у Стварности Творца.

Њихов свет постоји само као илузија и омаја Црнобога.

У свету који је створио Црнобог ничега Стварног и Истинитог нема.

Нема ни Љубави, ни Лепоте, ни Доброте, ни Части, ни Вертикале…

У том свету све је на продају: и образ, и част, и тело, и душа…

Не зна се ко је пониженији, ко јаднији и беднији у томе свету, у свету Црнобога.

У том свету Црнобога, човек и човечица нису Једно Суштаство Двају Бића, нису Склад Неба и Земље, нису Склад Мушког и Женског, но су они два завађена ока у једној глави, две међусобно закрвљене половине једног суштаства у двема плотима.

Прозрите и презрите тај свет, јер то није ваш свет!

Ваш свет је у вама, у вашем пречистом срцу, у вашој лучезарној души.

Ваш свет мора да обасја и озари све ине светове.

Ви сте дужни да створите свој свет!

Ваше Задужење је од Творца.

Вас је Творац задужио да створите свој свет, јер Творац има поверења у вас.

Немојте се шалити са Творцем, немојте прокоцкати поверење које Творац има у вас, зато што поверење Творца није шала.

Творац се не шали, па се ни ви не шалите и не играјте са Творцем.

Ви сте били и пре но што сте били, и бићете и када не будете!

Ноћ- чини ми се није била

ни у мом оку ни у сневањима

тек у ћутњи душе болу

црну и лепљиву као смолу

доказ да је има

ноћних птица – лепет крила

а жена као вила

наготом својом мисли ми твори

да траг торе у роси

слуте ми прсти у њеној коси

док поглед ватре ми збори

сву чежњу бректањем жила.

 

Наши преци живе и узрастају у нама.

У нашим мислима, сновима и визијама.

У зависности од наших мисли, снова и визија, наши преци час умиру, час васкрсавају, а час се опет снова рађају у нама.

Ако ми кажемо: наши су преци били лоши, онда ми изнова мучимо и убијамо своје претке, а убијајући своје претке – убијамо и своје потомке.

Ако, пак, кажемо: наши су преци били добри и племенити, а ми радимо на томе да буду још бољи и племенитији, тада ће наши преци, уистини, почети да се поправљају и да у духу узрастају кроз нас, па самим тим кроз нас и наше претке узрастаће и наши потомци.

Ми смо сви повезани.

Повезани како са прецима тако и са потомцима.

Свеједно у којему свету ко од нас обитава.

Ми у смо у вези и са оним далеким потомцима који ће се родити кроз стотину или тисућу лета!

Јер сва времена, сви векови, сви еони јесу Вечно Сада у Божјему Стварању, у нашему стварању.

Причајте о својим прецима лепо, па ће бити лепо и вашим потомцима.

Све оно што мислите о својим прецима, десиће се вашим потомцима.

Србин који прича ружно о Србству, исписује самога себе из Творчеве Књиге Вечнога Живота.

Боље би било, кажем, да се ни родио није такав Србин – тужни, никоји и ничији Србин!

 

Кажи ми, кажи,
Како да те зовем;
Кажи ми, какво
Име да ти дам, –
Хоћу ли рећи:
„Дико“, или „снаго“,
Или ћу „лане“,
Или „моје благо“;
Хоћу ли „душо“,
Или „моје драго“ –
Кажи ми, какво
Име да ти дам!
Све су то мила
Имена и лепа
Којима Србин
Своме злату тепа;
Ал’ ја бих провео
Читав један век,
Тражећи лепше,
Дичније и слађе,
Милије име,
Што још не чу свет,
Да њим назовем
Мој румени цвет.

 

1. 

   Песниче,

   управо је тако ….

   то је велика истина…

   те спознаје дају мир

   спокој и снагу нашим душама…

   све око нас је маја и опсена…..

   спољне видљиве слике

   само уносе немир и раздор

   у нашим мислима …..

   одвајају нас

   од суштанства…

 

Ово је Истина записана у Летописима Акаше:

Чак и кад би се сви Срби света одрекли себе и својих предака, одрекли Србства, Бело Србство би остало!

Јер, судбина Белог Србства не зависи од Земљом ходајућих Срба, не зависи ни од једног Србина на Мидгарду, већ од Белих Срба у Језгру Васељене, од Оних Белих Срба који еонима владају Нашим Звезданим Јатом.

Бели Србин који дође до ових увида и познања, бива посве смирен у свом срцу, ма шта год се дешавало у свету око нас.

Овај Закон је васпоставио Сварог Свебох на самоме Почелу Свих Почела, у Трену Вечнога Сада, када се рађаше и настајаше Бело Србство.

Када човек ослободи заробљену радост, душа игра и пева.

Зашто се људи плаше радости, плаше среће?

Можда стога што радост и срећа скидају окове и

раскивају рамове, на што смо навикли,

што су нас учили родитељи, вртићи, школе,

Тв, сви и свашта…

Срећа је у промени, промена је једина истина.

Циљана промена, она која стреми високим циљевима,

је живот достојан човека.

Она ослобађа наше безконачне потенцијале.

Стога непрекидно певај и играј!.

Сви бескрајни и вечни светови

што било где постоје,

гле!

у срце наше стају.

А то и јесте чудо,

уистини,

чудо над чудима:

да Највеће

у Најмање стаје,

и да из Најмањег

Највеће се рађа!