Исту причу, сваког дана
доживим. Као, била једна жена
и имала ћерку. И живеле су срећно
у избици топлој,
крај брезика белог
и лишћа свелог
на прегршт.
Срца од студи Севера
јеле им чувале,
пас и зец бели
хладили било од чемера.
Свијале гнездо
сновима њиним
беле голубице.

 

За Олгу Павков, песникињу из Великог Гаја.

Над класјем зрелога жита,

лепрша дашак вечерњи.

Из поља далека у сутон,

подно румена обзорја,

на дашку вечерњем кидана,

допире сетна песма.

После многих минулих лета,

опхрван тугом од века,

стазом која према селу води,

лагано корачам,

подно високих топола.

Сетна песма из даљине,

и жуборење топола у висини,

сливају се, гле,

у дивотан склад сутона!

Застајем,

и зурим,

у огроман,

румен и жут Месец

што над горјем изгрева.

Што ближе знаноме селу,

срце све јаче бије,

и сета у души

све дубља бива.

После многих лета

што минуше,

у селу роднога дома,

ја сам туђинац

на земљи предака својих.

ПЕСНИКОВА НАПОМЕНА

С песникињом Олгом Павков похађао сам основну школу у Великом Гају, од првог до осмог разреда.

По завршетку основне школе, наши се путеви разиђоше, како то, и иначе, свагда и увек бива.

Олгина је лирика топла и сетна, управо онаква каква је и њена песничка душа.

Иако се многих лета нисмо видели, радо се, и са сетом, у тренуцима тиховања, присетим Олге Павков, чије песничке снове и сам вазда сневам.

(Велики Гај у пролеће: снимак из поља начинио Иван Савков.)

Постоји једна противученост над свим васељеним противуречностима, један парадокс над свим космичким парадоксима, а то је Човек Сам Собом.

Наиме, Човек је једино Биће, међу свим савршеним бићима (јер савршено је све што је Творац створио), које је, истовремено, и савршено и недовршено.

Савршен је по Својој Природи, а недовршен по Својој Свесности-Свести, по Свом Стваралачком Духу.

Сва ина бића су у исти мах и савршена и довршена, само је Биће Човек остало недовршено.

Све Човекове патње и душевне боли, све муке и невоље, све свагдање несреће и трагедије происходе, гле! из тога, што је, истовремено, и савршен и недовршен, што Као Биће Сушто није довршен у Свом Савршенству.

Када би Човек у Свом Савршенству још био и довршен, тада би се из смртности узнео у бесмртност, из пролазности у Вечност и, надасве, тада би се сврстао међу Небеске Житеље.

У оно праисконо време, у време тајинства и
девичанства, људи су обитавали и живели у Природи.
Они су се звали Праисконцима, Горштацима,
Правасељенцима.
Живели су сагласно и саобразно са Природом, били су
једно битије и једно суштаство са свим бићима што у
Природи бивствују!
Следили су сунчеву осу, божанску усправницу,
низводећи Небо на Земљу, и узводећи Земљу пут Неба.
Они који су силазили у низине и подизали утврде
и градове, деловали су чудно и уврнуто у очима
Горштака Праисконаца.
У градовима се рађао блуд и порок, у градовима су
људи губили онај праискони, природни, божански
ореол, губили су чедност и честитост, губили су образ
и завет својих великих предака.

Све је ово, као мисао, као осећање и као сневање на
јави, пролазило кроз моје битије, док сам седео на
високој стени, понад слапова и букова Великог Рзава,
на месту за тиховање код Васковића воденице, а на два
часа лаганог хода од Ариља.
Сваки човек има своју реку. Реку својега живота!
Тако је од Праискони бивало.
Рзав је прва моја река, река мојега детињства.

Од те сам реке много научио, на тој сам реци многе
снове и будан одсневао.
Ту сам реку заволео, и та је река мене заволела!

Легао бих на камену плочу тик уз реку, и препустио
се жуборењу воде, воде сјајне и бистре попут суза
горских.
Зурио бих у тајинствено плаветно небо, између модрих
букових крошања, и одмах бих угледао, високо
горе, самотног орла, како лебди и плови, у сунчевом
лучезару.
Од детета сам заволео орлове, а не умем да објасним
зашто!
Од детета сам и вукове заволео, а ни то не умем да
објасним зашто!
Волео сам лети да слушам кликтај орлова, а зими, кад
снези завеју, волео сам да чујем завијање вукова негде
у даљини снежнога горја.
И после многих година, кад год дођем у Ариље, право
на Рзав одем.
Ако се не сретнем са Рзавом, као да и нисам дошао у
Ариље!

Само Ариље, за мене је, од детета, некако било,
истовремено, и тајинствено и чудесно!
Било ми је тајинствено и чудесно само његово име!
А онда сам, наједном, изненада, појмио!
Ариље је уистини Јариље!
Где год, по Србији, само мало загребеш, наићи ћеш на
ВедСрбе, на ПраСрбе!
Ариљци воле свој Рзав, Ариљци се поносе својим
Рзавом!

Сваки Ариљац доживљава Рзав као своју реку, као реку
својега живота.
Дивим се Ариљцима, који су пре десетак година успели
да одбране Рзав!
Да одбране Рзав од оних којима Рзав, којима свеколика
Природа, ништа не значи!
Од оних који и Рзав и свеколику Природу, виде само
као средство за грабеж и пљачку, као профит!
Профит је реч коју са гађењем изговарам!
То је реч коју најчешће користе дебили и паразити, они
који себе сматрају успешним пословним људима!
Највише волим да пешачим уза сам ток Рзава, од ушћа
према извору, и да све време слушам жубор што древну
повесницу беседи; да седим поред водапада, слапова
и букова и да се, уз праисконо тиховање, спустим до
најдубљег суштаства својега бића, до онога места у
суштаству, где Пра Васељена и Ја бивамо једно биће и
једно суштаство!
Има тренутака када не знам, да ли ја сневам да сам
Разав, или, пак, Рзав снева да је моја душа!

Било је то, гле! у једно зор-летње праскозорје,

кад рудине миришу на мајчину душицу

а букове горе на позни липов цвет;

кад реке бејаху зелене

 а небо дубоко, чаробно и плаво,

и кад свет овај биваше

чедан, прозрачан и дивотан.

Седео сам на оштрој стени

високо над слаповима и буковима Рзава,

 чекајући да изгреје пурпурно и румено Сунце

понад висова уснулог Клокоча.

У трену када су први румени зраци Сунца

провиривали кроз малинове сенке горских висова,

 и када је наступила праискона тишина

што није од овога света,

угледао сам у модро-зеленом рзавском виру,

 дубоко пода мном про сеновитог врбака,

прелепу танкоструку и млечнопуту вилу,

златних и сребрних витица

пуштених низа обнажена плећа,

како се извија из воде у прекрасном луку,

и како се тисуће светлуцавих капљица воде

 распршују око ње,

и како,

попут лептирице или птице у лету,

поново из висина,

стрмоглавце,

зарања у зелено-модар вир

који кључа, ври и пенуша

под златним зрацима

излазећег Сунца.

(На рзавским вировима понад Ариља,

у пролеће 7512. године.)

Свако Добро, роде Мој!