Неки од вас пожелеше, да им нешто испричам о Тајанственом Странцу с којим се пре три године сретох на Дунаву-Истеру, и који ми исприча дивотну и бајковиту причу коју ја потом преточих у лирске записе под насловом ВИЛИНСКА ЉУБАВ У ТРИ ЖИВОТНА ТОКА.
Тај сусрет се догодио 14. коложега-ледног-јануара 7522. године, у врбовом шумарку на левој обали Дунава-Истера.
Дан је био топао, сунчан и прозрачан.
Бела и плаветна светлост исијаваше и бљескаше одасвуда, што од Сунца а што од снега којега бејаше свуда уоколо.
Док сам ја седео на пању и тиховао, однекуд је у рибарском чамцу пристигао један средовечан, космат и брадат човек, моје висине и мојега стаса.
Имао је оштре црте лица, орловски нос, крупне и дубоке бадемасте очи.
Пришао је к мени, смирено и опуштено, уз широк и детиње чедан осмех.
Будући да уоколо има доста посечених дрвета, сео је на пањ наспрам мене, поздрављајући ме меканим, баршунастим гласом са горштачким, херцеговачким нагласком.
Одмах је заподенуо причу о вилама и вилењацима, о белим и плавим дунавским вилама, као да је већ однекуд знао, да ме такве приче веома занимају.
Испричао ми је у даху све оно што сам ја потом, по повратку, у дому своме и записао.
Док ми је Тајанствени Странац причао причу о ВИЛИНСКОЈ ЉУБАВИ У ТРИ ЖИВОТНА ТОКА, ја сам имао чудан и дивотан осећај, имао сам осећај као да негде лебдим између двају упоредних светова, имао сам осећај да гледам живе слике, да гледам филм који се изравно рађа из приче, из сваке речи.
Када је испричао причу до краја, опет се уз осмех поздравио са мном, питавши ме за име и, у исти мах, рекавши ми своје име, које сам ја – што је веома чудно – убрзо заборавио.
А име сам заборавио, зато што сам још дуго, и после његовог одласка, био под снажним утисцима његове приче.
Када је, после неколико дана, мој врли пријатељ, пуковник Богосав Боги Стојменовић, прочитао ову причу, рекао ми је, да је и он чуо за једног тајанственог и чудног човека-вилењака, који попут пустиника, борави у некаквој кућици у крошњама једне усамљене столетне тополе, негде на Дунаву-Истеру, између Беле стене и Ђердапа, те да ћемо, нас двојица, једном поћи да га потражимо.
Још ми додаде Боги, да тај тајанствени странац и вилењак, зна многе тајне о дунавским вилама и вилењацима, да се, штавише, повремено и виђа с њима, као и то, да темељно истражује и проучава приче, бајке, митове и легенде о Белим Србима.
Из неких разлога, не знам којих, Боги и ја нисмо никада пошли да тражимо тог тајанственог странца-вилењака.
Као да нам се није дало – јер све се одвија по Творчевом Закону – да се сретнемо с њим.
Недуго иза тога, и Боги је напустио овај свет.
Преселио се у Златни Сварогов Ириј.
Ово је све оно што ја знам о том тајанственом странцу-вилењаку, с којим се сретох оног зимског дана на светим водама Дунава-Истера, и који ми исприповеда причу о ВИЛИНСКОЈ ЉУБАВИ У ТРИ ЖИВОТНА ТОКА.
НАПОМЕНА
Сада ћу вам – својом сликом са Дунава-Истера – приказати место где ми, реченог дана, тајанствени странац-вилењак исприповеда бајковиту и дивотну вилинску причу.
Има још нешто чудесно и тајинствено, а што је – не случајно, јер случај не постоји – везано за ово место.
Од овог места, на којем сам ја, Панчевачки мост је удаљен свега петсто метара.
И, управо је ту, око Панчевачког моста, чувени, и већ легендарни, дунавски алас-рибар Ренато Грбић, спасао око тридесетак несрећника-топљеника.
Овај је снимак, пре три године, начинио мој врли пријатељ-вилењак Владан Пантелић.
