Опрости оче, несрећна мајко, знам није требало да буде тако,
Да свијетом лутам к’о уклета сјена, од свога прага одвојена.
Опрости ђеде,опрости бако, знам да ме ниси учила тако,
Још памтим ријечи из твојих уста: „ туђина сине туга је пуста,
И цар у туђини постаје просјак, сунце је хладно а хљеб је горак.“

Дешава се, у неким ретким тренуцима, када сам у стању дубоког тиховања, да осећам сву патњу и свеколике боли свих страдалних људи, свих страдалних бића кроз многе векове и светове.

Саосећам и састрадавам са свим људима, са свим бићима суштим која страдају и пате, са свим словесним и несловесним бићима којима се наносе било телесне било душевне и духовне боли.

Никада ми неће бити јасно, зашто у једном те истом свету, постоје истовремено, и упоредо, људи који су крвници и мучитељи, на једној, и људи који су мученици и жртве, на другој страни!

И опет, никада нећу моћи да разумем, зашто је Створитељ у један те исти свет сместио бића племените и божанске душе са бићима мрачним, крволочним и бездушним!

Саосећам и састрадавам са сваким Белим Србином, са сваком Белом Србкињом, што су – било кад и било где – страдали, патили и мучили се, што су доживели многе ужасе, страхоте и грозоте у овоме свету бесовских сенки и утвара.

Остаћу жив!

Не зато, што сам јак или снажан

Него управо зато, што сам знатижељан

Затижељан сам!

Како све, накрају ће да се заврши

Да ли све, како сам замислио ће да се сврши

Убити себе нећу!

То могу, кад год пожелим

Шта ако се убијем, а нешто важно пропустим

Остаћу жив!

Баш да видим, на шта ће све испасти

Баш да видим, да ли се живети исплати

Колико сам само пута зажалио, што Србија није тако велика, несагледна и моћна као Русија, па да пешачим данима, месецима и годинама, те да је никада, до конца овог животног тока, целу не могу ни измерити нити сагледати!

Овако ми Србија делује некако тескобно и скучено, а ту тескобу и скученост осећам и у својој души, као и у својим мислима, визијама и сновима.

Србија, коју зец за недељу дана претрчати може, није по мери Белог Србина, Хиперборејца и Аријевца, чија душа од давнина, од древности, од праискони чезне и вапије за пространством тајносане земље и ширином дивотних небеса.

И не само што је Србија скучена и тескобна, већ је и цео Балкан посве скучен и тескобан, тако да у тој тескоби и скучености не може ништа ваљано да се размахне, да израсте и узрасте, да узлети и полети: ни човек, ни дрво, ни птица, ни звер, ни мисао, ни идеја, ни визија, па ни љубав.

Овде су свуда међе и границе, те ничега, сем међа и граница, канда и нема на Балкану!

Међе и границе не само у земљопису, не само у простору, већ и у главама, у срцима, у душама, у мислима, у сновима, у љубавима…

Свуда око нас мали народи, мала племена, мале породице, мале разлике, мали људи, а грки и чемерни животи без сврхе и смисла.

На Балкану је свако свакоме или жртва или крвник, и свако свакога, од јутра до вечери, гледа попреко, или с мржњом или са презиром.

Зато на Балкану и нема великих љубави; великих, узвишених, племенитих и бесмртних љубави, каквих је одувек бивало у Русији!

Има тренутака, има дана кад ми се уопште не пише, кад ми се не мили да било шта радим, кад ми се чини, да је сваки мој рад без сврхе и смисла, суманут и бесмислен.

И, знате ли шта тада чиним?

Тада, упркос снажном опирању мојега бића и духа, седнем и отпочнем да пишем, испрва усиљено, да бих, већ после кратког времена, наставио да пишем – посве смирено и надахнуто – пречистим вилењачким срцем и озареном песничком душом.

Зашто, по некад, присиљавам себе на писање и стварање?

Зато што некима то нешто значи.

Зато што неки од вас то од мене очекују.

Знам, поуздано знам, да има неких од вас који, из дана у дан, очекују да нешто моје прочитају.

Они моје лирске записе доживљавају као своје, они се у мојим лирским записима препознају, они моје лирске записе доживавају као повесницу своје душе.

То су ми, толико пута, и сами рекли.

Е, видите, због њих не смем да будем мрзовољан и уморан, због њих морам нешто да пишем и кад ми се баш ништа не пише.

И, то није лоше – напротив! – то је добро, дивно и корисно.

Још и ово морам да разјасним.

Ја сам песник.

Песник по рођењу, по судбини, по опредељењу, по вокацији…

То је избор моје душе још из раног детињства, то је моје звање, то је моја професија.

Но, песник мора бити одговоран једнако као и ратар, пастир, сељак, рудар, војник, кројач, столар, пекар, лекар…

И песник – ако је уистини песник! – мора да пише и онда када му се не пише.

Сви ми имамо своје дневне, недељне, месечне, годишње, вековне и еонске послове, дужности и задатке које морамо да обављамо, без престанка, свеједно да ли смо добре или лоше воље.

Јер, то од нас очекује и Творац и Васељена!

Јер, то од нас очекује како Сам Живот, тако и Извор Живота!

Ту нема нећкања и снебивања, ту нема хоћу-нећу!