Ни дана без ретка!
Напиши данас макар један једини ред.
Напиши нешто сувисло и словесно, нешто са смислом и сврхом, нешто из срца и душе, нешто из љубави.
Немој да будеш лијеног духа.
Јер, и писање је стварање.
И писање је твоје дело које остаје иза тебе.
Остаје тисућлећима и еонима.
Остаје у Акаши.
Све што си икада написао или изрекао, то ће те пратити на твојим оностраним звезданим путовањима.
Зато не пиши несувислости и глупости, зато не псуј док пишеш.
Свака твоја ружна реч, свака твоја псовка остаје на твојој деци, па и на деци твоје деце.
Твоје речи могу учинити, да твоји потомци буду здрави, лепи и паметни, а могу опет и супротно учинити: да буду, не Дај-Боже! болесни, ружни и припрости.
Што сејемо, то и жањемо.
Али, страшно је то што ће управо наши потомци да жању оно што смо ми сејали.
Понављам: Ни дана без ретка!
На свом профилу, на својој страници, на свом блогу свакога дана напиши нешто лепо и дивотно, нешто што ће да обрадује, ободри и осоколи твоје ближње, што ће да им узнесе дух у звездане висине.
Не буди лијен, не буди мрзовољан, не жали се и не куди.
Јер, све што кажеш или напишеш, то си себи рекао и написао.
Ти само умишљаш да те речи упућујеш другима, а уистини вазда их себи, и само себи, упућујеш.
Твоја ће душа или да се радује или да пати од твојих речи.
Ако су ти лепе речи, онда ће се твоја душа радовати, ако ли су, пак, ружне и погане, онда ће ти душа патити, па, у неко доба, и поружнити од твојих ружних и поганих речи.
Ништа ја не измишљам.
Ја само понављам и подсећам на оно што је давно речено и записано.
Све је записано у Акаши, и ми само преписујемо из књига и летописа Акаше.
Ни дана без ретка, Бели Србине и Бела Србкињо!
