Драган Симовић: Визије, идеје и снови


Сваки народ је велик и моћан онолико колико има велике и моћне визије, идеје и снове.

Спрам визија, идеја и снова иде и снага народа.

Јер, снага не дотиче из материјалног света, већ из света снова, визија и идеја.

Какве богове прослављамо, таква нам је и судбина у свету.

Ако прослављамо своје богове, онда ћемо свуда у свету бити своји на своме, а уколико, пак, прослављамо туђинске богове, онда ћемо и ми сами бити туђини свуда у свету, па и на својој родној груди.

Не може један народ са туђинским боговима, са туђинском културом и духовношћу, са туђинским језиком и писмом никада бити свој на своме, не може никада бити господар било чега у свету, но ће свагда и свугде бити понизан и покоран, слуга и роб злих, гордих и поганих господара.

Драган Симовић: ТРЧИ, ДИВОТО, ТРЧИ!


У својим будним сновима, и у својим јасним јасновиђењима видим једну песму-слику која се догодила давно, давно, у једном бољем, лепшем и дивотнијем свету, тамо негде иза обзорја свих обзорја, на размеђу светова, времена и вечности…

Трчи, Србкињице, трчи!

Трчи према Сунцу, трчи према Лепоти, трчи према Љубави, трчи према Вечности.

Трчи и трчи, и никада немој престати да трчиш; трчи према Извору Живота, трчи према Светлости од Прасветлости, трчи према Дивоти над дивотама.

Трчи, Милице, трчи!

Јер све док трчиш, ти и живиш, ти и дишеш, ти и јеси – Ти!

Јер све док трчиш, дотле се и Земља креће, дотле се и Сунце креће, дотле се и Васељена креће.

Јер све док трчиш, дотле и Творац твори, дотле и Мајка рађа, дотле се и Божји светови стварају.

Трчи, Дивото, трчи!

Трчи према Пречистом Срцу, трчи према Преблагој Души, трчи према Сушт-Суштаству.

Трчи и трчи, и никада немој престати да трчиш…

Љубим те, никада немој престати да трчиш!

М. К. Бела Србкиња: Благодарне речи што душу исцељују и живот творе у Вечности


Благословен био (В. В.) вазда и навек!

И ја теби исто упућујем светле речи пуне љубави и пуно Благослова да знаш, и да кад ти пишеш, осећам ту близину, то нешто свето Божје окупљање око Србског журнала, или када и други прате, осећа се стално енергија како расте, некада се неко љути, па би хтео све да заборави, није то тако, па се нешто у мени побуни хеј зашто тако, па ја причам у себи, милост, идемо даље, па тишина завлада, тек изненада неко нешто покрене, као точак Живота стално треба да се окреће, Коловрат, Сварогов Коловрат, овде смо прикључени и сви умрежени, све се осећа, чује, ко прати и бдије или смо сви у Акаши повезани, унутра смо ми боље повезани него што нас споља остали окружују, ближи а даљи, док смо ми удаљениији једни од других, а тако близу, близу, знамо се из душе, исто дишемо у Творцу! Живиш и унутра и споља, некада ти треба тишина од спољне буке и само ти и твоје душе из Акаше, а где су и остали, некада је напорно, свуда си, а не можеш да објасниш, раширен, простиреш се свуда, треба мир, мир и тишина и све полако, и све да иде слатко!

Владан Пантелић: Успеће змије


 

ljubav-stvaranje-fb_img_1457710577254

 

У поноћ је моја кроћена змија шареница
Клиснула према врху седмороге хридине
Баш када прекорачих брдо врлина и зала
После тисућу дана упошћавања ега и ала
На исцеђеној капи соме и трунчици хране
Кључним упитима који буше просторе тамне
Тражим од четрдесет и два госпара суд-бине
Да отворе све моје унутарње уставе и бране
И да се од седала до неба попне жеравица

 

На троуглој заравни одакле се сужава стаза
Созерцавам мудрост двоточке десете ламе
И испирам тајинство многих пада и узлаза

 

Прелазим планинско језеро са влагом жене
Мишића упредених алхемијом мушкарца
Губим ум губим ра-зум и као да нема мене

 

Снажном тачкицом свести затварам три ока
Загледан кроз сушт качим се за вечност
Ра-скидам вековне окове са мисленог тока

 

Усијане ватре пеку шкрип уморних плућа
Док ухрамљујем утројену пажњу тешку као миом
Идем без камен-туге без лед-пркоса без поноса
Кушам најдубље облике бола језика сува и врућа
И пробијам се живно у близину Петог анђела
Ка љубав-правди и вертикали Учења Логоса
Одакле се открива или пада усред пакла врела
Препрошћавам дубоке кланце и реке-препреке
На Бистрави хватам моју змију спојену са Змијом

 

 

Драган Симовић: О нашим сус(ј)едима


Сус(ј)ед је србска реч.

Изворна србска реч!

Не дозволите да вас душмани лажу, да је то кроатизам, да је хртватска реч.

Упамтите: свака хрватска реч је, уистини – србска реч!

Комшија је тврда и рогобатна туђица.

Та туђица је, као ускок, улетела у србски језик у деветнаестом веку.

Душмани повремено убацују туђице у србски језик, да би потиснули изворне србске речи.

Хрватски је и настао тако што су крадене, отимане и преузимане србске речи.

Зашто се ми олако одричемо сваке оне дивотне србске речи коју присвоје наши душмани?!

Који је разлог нашег олаког одрицања од тих језичких дивота и красота?!

Ја нећу, и не желим да се одричем својега духовног и културног блага.

И, ако се сви Срби одрекну, ја нећу, не могу и не желим!

То је мој став, то је моје начело, то је моја поетика и, мој поглед на свет.

Никада, ни у својему дому, не користим реч комшија, већ вазда и увек – сусед!

То и моја деца знају, а знају и моји унуци.

Сусед је србски, а комшија је комшијски и цинцарски.

Тек толико, да се не заборави!

Драган Симовић: Ни дана без ретка, Бели Србине и Бела Србкињо!


Ни дана без ретка!

Напиши данас макар један једини ред.

Напиши нешто сувисло и словесно, нешто са смислом и сврхом, нешто из срца и душе, нешто из љубави.

Немој да будеш лијеног духа.

Јер, и писање је стварање.

И писање је твоје дело које остаје иза тебе.

Остаје тисућлећима и еонима.

Остаје у Акаши.

Све што си икада написао или изрекао, то ће те пратити на твојим оностраним звезданим путовањима.

Зато не пиши несувислости и глупости, зато не псуј док пишеш.

Свака твоја ружна реч, свака твоја псовка остаје на твојој деци, па и на деци твоје деце.

Твоје речи могу учинити, да твоји потомци буду здрави, лепи и паметни, а могу опет и супротно учинити: да буду, не Дај-Боже! болесни, ружни и припрости.

Што сејемо, то и жањемо.

Али, страшно је то што ће управо наши потомци да жању оно што смо ми сејали.

Понављам: Ни дана без ретка!

На свом профилу, на својој страници, на свом блогу свакога дана напиши нешто лепо и дивотно, нешто што ће да обрадује, ободри и осоколи твоје ближње, што ће да им узнесе дух у звездане висине.

Не буди лијен, не буди мрзовољан, не жали се и не куди.

Јер, све што кажеш или напишеш, то си себи рекао и написао.

Ти само умишљаш да те речи упућујеш другима, а уистини вазда их себи, и само себи, упућујеш.

Твоја ће душа или да се радује или да пати од твојих речи.

Ако су ти лепе речи, онда ће се твоја душа радовати, ако ли су, пак, ружне и погане, онда ће ти душа патити, па, у неко доба, и поружнити од твојих ружних и поганих речи.

Ништа ја не измишљам.

Ја само понављам и подсећам на оно што је давно речено и записано.

Све је записано у Акаши, и ми само преписујемо из књига и летописа Акаше.

Ни дана без ретка, Бели Србине и Бела Србкињо!

P1120383

Верица Стојиљковић: Цео свет ћу претворити у прекрасан румени цвет …..


 

5-73590297_3419483_155720sepik

Цео свет ћу претворити у прекрасан румени цвет

Воде ћу замолити да  тоном једни зажуборе

А планине да подигну одједном своја крила

Сви ветрови звездани речју једном да проговоре

Седам дуга  на небу по дану  а по ноћи месечева свила

И летеће, дрвеће из Гаја у Гај, једно другом у госте

Док простиру  се  земљом  звуци харфе божанске

Цео свет ћу претворити у прекрасан румени цвет

Драган Симовић: Да љубим, и да љубљен будем


Желим само да се радујем и дивим Љубави, Лепоти и Животу.

Онако како сам се као дете радовао и дивио свему.

Да будем пробуђено и освешћено дете које живи само овај тренутак вечности, дете без прошлости и будућности.

Да не размишљам ни о коме и ни о чему, већ да свакога и све осећам: бићем, срцем, душом, суштаством…

Да Природу и Васељену посматрам унутарњим видом Бога, и да се дивим и радујем свеколикој творевини, у свим световима.

Да ми сваки човек буде мио и драг, да ми свако биће буде мило и драго.

Да љубим, и да љубљен будем.

О, Свесилни Створитељу, о, Љубљени Господе Боже, учини да тако буде!

Феликс Богдановић: Злато


22-_n

Један Витез злато је тражио

У реци дане проводио је

 

Одустати није желио

Упоран био је

 

Једног дана док воду испирао је

Чуо је како река овако обрати му се

 

,,Злато овде наћи нећеш

Јер воде моје за тебе нису,,

 

Потражи реку која теби је суђена

Тамо ћеш злато сигурно наћи,,

 

 

 

Драган Симовић: ВИЛЕЊАКОВИ СНОВИ О САВРШЕНСТВУ


Одувек сам тежио ка Савршенству, ка Савршенству у свакоме и у свему.

Али, та моја тежња ка Савршенству, тај мој сан о Савршенству, бејаше, најчешће, узроком свеколике моје патње у свету.

У вечној мојој унутарњој борби за Савршенство, долазио сам, вазда и увек, у сукоб са светом и људима.

Јер, овај свет није савршен, нити су људи у њему савршени.

Савршенство постоји само у Творцу и Духу Стварања, само у Савршеној Љубави.

Огромна већина људи, у свом животном веку, није ни један једини тренутак посветила размишљању о Савршенству.

Веома су ретки они који будни сневају своје снове о Савршенству и о Савршеном свету.

Та моја тежња за Савршенством могла је, у раној младости, да ме одведе и у стање неке врсте душевне болести.

Благодарећи светлосним и духовним бићима из Вишњих светова, мојим верним и савесним чуварима и водичима, то се није догодило!

Но, зато сам дуго бивао неуротичан.

Неуроза није душевна болест.

Неуроза нас најчешће штити од душевне болести.

Неурозу не треба лечити, зато што она нас лечи, како од нас самих, тако и од људи у окружењу.

Сада, у позним годинама, осећам и схватам, да је Савршенство једино у нама, у нашој души, у нашем унутарњем бићу и суштаству.

Да сам ово знао у младости, никада не бих долазио у сукоб са светом и људима!