Свиће Златно Јутро Сварога.

Све брже се раздањује и, све јасније се и све боље види.

Сада видимо и оно што некада нисмо ни слутити могли.

Сада видимо ко је ко, и шта је шта.

Сада видимо да су гмазови, да су мрачни ентитети обучени у људске лешеве дуго владали светом.

Све су држали у својим рукама завађајући племена, завађајући родове, завађајући расе.

У Ноћи Сварога бејаху неприкосновени господари света.

Сада су у расулу, у страху, у паници.

Сада им још само гуштери и бесловесни верују.

Ниједан пробуђен и освешћен човек више не верује рептилским, атлантистичким, сорошевским медијима.

Свет се убрзано мења.

Оно што некада бејаше столеће, то је данас година; оно што негда бејаше година, сада је само један дан.

Овај тренутак вечности јесте веома битан.

Овај тренутак вечности јесте сама вечност.

Све се дешава у овом тренутку свих тренутака.

Изван овог тренутка вечности – ничега није било, ничега бити неће.

Пријатељи, гледам у овај спољни свет…леден и отуђен, из топлог дома, хвала Богу сита и ни у чему не оскудевајући, и видим ове потресне приче људи у невољи, жељних комада хлеба, топле фуруне, загрејане чорбе и блискости са заједницом у којој живе и оног „ево тањир уштипака, комшија“ и постидим се што живим, што ми није хладно, што ми није гладно…И онда се трзнем и кажем себи да нисам ни од кога ништа ни отела, ни украла, па се ,делом умирим….Сетим се тад свих оних ала што дођоше у гуњевима, на бициклима, са теткиних кауча, измилише из неких подрума, лабораторија, ватиканских катакомби, масонских радионица, надрукани неким тајним плановима и намерама да нас расрбе, заваде, подведу страним капиталистима у робље, да нам отуђе и овај комад земље под нама, ако се само нека рудна жила подвукла под кућу, и кућу да нам узму, јер су они господари подземља..јер по њиховом нељудсом закону све дубље од 25 сантима припада њима и ђаволима, или ако западне за око неком бедуину комад плодне србске оранице и посташе неки вајни буџовани без стида о труда…и тако редом…

Већ сам писао о Бранислави Чоловић, али има разлога, да вазда и увек изнова пишем о њој.

Она је веома даровита песникиња вилинског гласа и племенита Бела Србкиња која Бело Србство носи у својему пречистом срцу.

Храбра је, неустрашива, одлучна, одважна и паметна наша Бранислава Чоловић, јер Бело Србство, срцем, душом, духом и суштаством својим брани тамо где је данас најтеже бранити Бело Србство – у, од Белог Србства, посве одрођеној Црној Гори!

Браниславу Чоловић, у овом трену, видим као Сварогову и Перунову посвећену ратницу која својим етеричним и енергетским мачем сасеца око себе сенке и утваре, као и све ине мрачне и рептилске ентитете што насрћу и кидишу на Бело Србство.

У Црној Гори се, у овоме часу, води жесток рат за Бело Србство.

Мало је оних који виде, осећају и знају шта данас значи бити Бели Србин, а поготову Бела Србкиња, у Црној Гори!

Али, није довољно само да се дивимо овој песничкој вили и Белој Србкињи, већ, пре свега, морамо да је упитамо, како живи!

Јер, Бранислава је и самохрана мајка.

У окружењу србомрзаца није нимало лако једној Белој Србкињи да буде самохрана мајка.

Да живи Бело Србство и да на своју децу преноси љубав према Беломе Србству.

Зато би сви ми требало, понекад, да је упитамо: Бранислава, Бела Србкињо, треба ли ти наша помоћ?

И каква ти је наша помоћ најпотребнија?

Бранислава је достојанствена, поносита и дична Бела Србкиња, права Сварогова и Перунова ратница, и она се никада никоме неће пожалити, она никада сама и на своју руку неће затражити нашу помоћ, али, зато бисмо ми сами, по срцу и души нашој, требало да је приупитамо, да јој се нађемо у близини, да јој припомогнемо, да јој притекнемо у помоћ.

У Законику и Завету Белих Срба стоји записано, да је света дужност сваког Белог Србина да притекне у помоћ свакоме Беломе Србину и свакој Белој Србкињи.

Тај Законик и Завет у овоме часу обнављамо.

Јер, тај Законик и Завет се не односе само на прошлост, него и на садашњност као и на будућност.

Будући да све ово пишем на своју руку, из срца и душе, не питавши никога, савест ми налаже, да замолим Браниславу, нашу песничку вилу, да се јави Верици, Марку или мени, те да нам каже, треба ли јој, у овоме трену, било каква наша помоћ.

Ако ми не помажемо и не спасавамо једни други, онда је, зацело, свршено с нама!

(Бранислава Чоловић, србска песничка вила из Црне Горе.)

Молим те Боже
за удах од љепоте
за поглед од сјаја
И срце од доброте
Молим те Боже да усрећим сваког
На путу што ме чека и учитељ је мој
И птицу и травку, и по неку звјерку
Убогог, јаког,слабог и драгог
Спусти те нити
Да душу ми вежу
У мелем од чистоте
Ко шкољка за бисер
заштита ми буду
Саткај те мреже
Да се звијезде угнијезде
У дугине боје
И обиље среће
Да створим свој свемир
Лепршав и луцкаст
Ко дијечија игра
Невина и света
Ко плес драгуља на Сунчевом молу
Молим те Боже
За музику Сфера
Корак од тишине
За додир од свиле
Да умијем душу на Сунчаном извору
Гдје станују виле.