Још увек

у звезданим дубинама срца

и на лучезарним струнама

моје вилењачке душе

одзвањују речи које изрекох Њој,

када имадох двадесет и пет лета,

у прамалеће једно давно,

кад широким пољима банатским

цветаше багрем румен и бео,

да ћу је пратити до смрти,

а, можда, и после смрти…

Те речи што изрекох тада,

у песничком заносу и магновењу,

а загледан некамо

пут плаветног горја

у даљини вечерњег сутона,

данас, гле!

у овоме тренутку свих тренутака,

осећам и видим

 оваплоћене у плаве крилате звезде

што ме,

вечним и бескрајним пространствима

мојега унутарњег неба,

воде до Извора

Вечне Љубави.

И кад би ми Љубав

свагда и свугде наносила боли,

и када бих патио,

страдао,

боловао

и умирао због љубави,

и даље бих,

упркос свему,

веровао у Љубав

и никада је се

одрекао не бих!

Победиће они

који имају дивне мисли,

дивне снове,

дивне визије.

Они који су смирени и самопоуздани,

 они који су неустрашиви

 и повезани са боговима;

Они који ослушкују своје срце

 и следе гласе и поруке

 својих унутарњих чувара;

Они који казују

исцељујуће и животворне речи;

Они који у својим сновима и визијама

виде само лепоту, красоту и дивоту;

Они који љубе сва божанска бића

 у свим овостраним и оностраним световима,

у свим звезданим јатима и васељенама.

Да, заиста,

победиће они који имају дивне мисли,

 дивне снове, и дивне визије!

 

Уставши из топле постеље

у зимско праскозорје,

изиђем из роднога дома,

и станем на праг куће своје,

загледавши се у јасно и бистро

зелен-плаво небо

подно ројева сазвежђа и звезданих јата,

и у духу своме

упутим унутарњу

благодарну молитву

Свевишњем:

О, Ти, Створитељу,

Који Јеси и Биваш,

Који Си без Почетка и Свршетка,

Који Све Видиш и Све Знаш,

молим Ти се,

срцем и душом,

благослови и помилуј

Сва Сушта Бића Своја

и Сву Сушту Творевину Своју

и узнеси све нас

у највише звездане и небесне висине,

да љубимо једни друге

и да дивотна и умилна дела

чинимо једни другима,

вазда и навек!

Водокрес – украјински родновјерни вјерују да на тај дан Искра небеског огња (Крес) пада у воду на Земљи, дајући јој чудесна дејства док Велес благосиља све земне воде, и да свако ко се умије том водом бива излијечен од разних болести. Водокрес се слави на крају Велесових свјатки како они називају некрштене дане (код Бугара још мрсни или погани дани) који трају од Божића до Богојављења. Неки родновјерни кругови повезују Водокрес са буђењем богиње Дане (Данице, јутарње звијезде). Уобичајан назив за Водокрес код Украјинаца је и Турице Зимске (Туриці Зимові), празник посвећен данас изумрлом дивљем европском бику званом Тур коме су Словени приписивали магијске моћи а који је уједно представљао савез Велеса и Перуна у славу и просперитет словенског Рода. Такође се спомиње Тур као син Велеса и Мокоше а по карактеристикама би могао да буде еквивалент грчком Пану.
Спомињање богиње Дане или Данице занимљиво јер је то име за планету Венеру при појављивању на јутарњем небу а њен еквивалент у египатској митологији је Хатор која се зооморфно представља као крава док се код Етрураца та богиња назива Туран (назив јако сличан Туру), у хиндузиму еквивалент је богиња Ушас, такође идентификована са црвенкастима кравама. У нордијској митологији руна Ур или Уруз дословно значи Тур и симболизује снагу, издржљивост, упорност… И што је занимљиво повезује се и са водом која се назива Ūrą.
Тур је остао касније као симбол у хералдици, налази се на грбу Мекленбурга – Западне Помераније, Молдавије, Румуније, Доње Лужице.
Украјински родновјерци такође вјерују да је на овај дан спајање Дажбога као соларног божанства и Дане као богиње вода и ријека (по хипотези проглашеној за погрешну руског историчара Николаја Костомарова), вјерујући такође да на тај дан Дажбог изјављује своју љубав Дани, да се на Васкрс (Великден) заручују а на Купалу вјенчавају.

Сварогово Златно Доба отвара нову страницу наше космичке и духовне повести.

То ће бити Доба Стварања и Давања.

Доба када ћемо бити све бољи, здравији, радоснији, испуњенији, благодарнији и благословенији што будемо више поклањали, делили и давали.

Бићемо богатији што будемо мање имали!

Ништа нећемо имати, а све ћемо имати!

Многима је то тешко да схвате и појме, зато што смо еонима живели у Ноћи Сварога, када бејаше све наопако и изокренуто.

Похлепа, жудња, грамзивост, себичност и саможивост припада прошлости, припада мрачној и студеној Ноћи Сварога.

Пишем вам о овоме због једне Беле Србкиње, којој је, ових студених зимских дана, потребна наша, можда, и симболична помоћ, да јој душмани не би искључили струју на коју греје себе и свој род.

Зове се Биљана и ради у Редакцији СРБског ФБРепортера.

Паметна, образована, честита, часна, вредна, радина, марљива, савесна и одговорна Бела Србкиња, песничка бела вила, али то у овом опсеном свету, који ће ускоро нестати и то заувек, ништа не вреди.

Без нас, без свих нас који имамо срце и душу, неће моћи да преброди зиму.

Наша јој је помоћ потребна још само мало, још само до конца и свршетка ове зиме, а онда ће и Она, наша Биљана Бела Србкиња, бити на коњу; и то не на обичном коњу, већ на дивотном, летећем и белом пегазу!

(Ко год може, и жели, да помогне Биљани, нека се јави на ову адресу

https://facebookreporter.org/

и, ступи у везу са главним уредником.)

Све је једног дана,

Кренуло да се руши,

Мали бродић на мору,

Нестао у олуји.

 

Тако недавно,

Плима га избаци,

Био је грешан,

Јер је волео да плови.

Сада део лађе,

Крије се у мору,

Уплашен од људи,

Јер му је природа у души.

 

Настао у фабрици,

Нестао у олуји,

Сада мали бродић,

Тугује у души.

Никад више неће,

Изаћи пред људе,

Некад лепо дрво,

Сада даска што труне.

 

 

1. 

   Драги, мили, добри наш Драгане, да сте ми здрави и дуговечни, да је Бог увијек уз вас, да вас чува и

   штити од свег што је лоше.

   Ваше ријечи много ми значе, отварате ми видике и Будите осјећаје за које нисам ни знала да поседујем.

   Толико ми дирате душу да ја не могу да читам ваше текстове без суза.

   Ријека суза…

   Ви сте заиста мој род, тако вас напросто осјећам…

   Толико добра вам желим и молим се за вас роде мој…

   Бог вас благословио и само добрим вас даровао!..

   Ваша Драгана Радишић Медић

   

   ПЕСНИКОВ КОМЕНТАР НА ДРАГАНИН КОМЕНТАР

   О, Драгана, дивотна и племенита Бела Србкињо!

   Ти ме уздижеш до звезда, на чему ти благодарим од срца, али, ово што си овде, из своје танане душе, о мени написала, мене, истовремено, и плаши.

   Плаши ме, драга Драгана, јер после овог твог топлог, искреног, чедног, честитог и дивотног писма, ја морам бити још много, много одговорнији, него што сам досле био.

   Не пишем ја сам ове песме које тако често текну и твоје пречисто срце и твоју лучезарну душу, већ то ти и ја, а руковођени Створитељом, Васељеном и свим нашим – мушким и женским – Белим Боговима, заједно пишемо и певамо кроз сазвежђа и звездана јата.

   Желим ти, племенита и узвишена Бела Србкињо и Бела Богињо, да у Духу и Свести узрастеш до самог Извора Светлости, до самог Извора Живота, и да будеш испуњена Лепотом, Добротом и Љубављу, у све минуле и будуће векове!

   Драган Симовић