Нерадо причам о својој вери, о својим идејама, о свом погледу на свет, о својој стваралачкој и животној поетици, зато што све то изазива смутњу и забуну у оних који ме слушају.
Моја вера јесте само моја вера, моја идеологија јесте само моја идеологија, мој поглед на свет јесте само мој поглед на свет, моја старалачка и животна поетика јесте само моја животна и стваралачка поетика.
Све је то ствар срца и ума, ствар душе и духа, ствар бића и суштаства.
То никоме не могу ни пренети, ни разјаснити, нити приближити.
Како могу да било коме покажем своје срце, своју душу, свој дух, своје суштаство?!
Ја нисам ово видљиво физичко тело што је склоно болести, старењу, труљењу и распадању.
Биће и суштаство су с ону страну свега видљивог и опипљивог, с ону страну сваког схватања и појимања, с ону страну свих илузија, омаја и опсена.
Биће и суштаство јесу Сам Бог, Сам Творац, Сам Живот.
Зато сам шкрт на речима, шкрт у својим писмима, шкрт при сваком сусрету, чак, и са врло блиским и драгим ми пријатељима.
То су приметили сви они који се сусрећу или дописују са мном.
Волим све њих, волим све миле и драге ми људе, али, шкртост се све време провлачи, шкртост се и у ваздуху осећа.
И, зашто бих било шта причао о ономе што не може стати у причу, што не може стати ни у какве речи!
Истина о нама, о нашем бићу и суштаству, није у ономе што причамо о себи, већ негде тамо иза свега, негде далеко и дубоко с ону страну свега што се чулима може осетити, појмити или наслутити.
Зато и пишем поезију.
Верујте да поезију превасходно стварам због тога, да ништа не бих морао да причам о себи у свагдањим сусретима и разговорима.
У поезији сам све рекао о себи, а опет, као да ништа никоме нисам рекао!
То је песникова тајна, то је вилењакова тајна, то је тајна свеколиког песништва и стваралаштва.
