ЗАБОРАВЉЕНО ЗНАЊЕ ПРЕДАКА

 

Космички Ум мисли води

Творац делом руководи,

У Мислима што се рађа

У Животу се догађа.

 

 

 

Зато Мудар треба бити

Своје Мисли уредити,

Па ће оне да те следе

До Успеха и Победе.

 

 

 

А награда мала није

Кључ Истине вечне скрива,

Ко сачува чисту Душу

Ову Тајну разоткрива.

 

 

 

Али ово лако није

Тамни ловци Душе лове,

Злобу сеју, кукољ жању

Раде ноћу, раде дању.

 

 

 

Мисли нам се витопере

Душа пати, страда тело,

Проблеми се сами роје

Палих душа то је дело.

 

Пријатељу мој, писаћу ти  данас, о једном од најбољих људи, које сам у животу срела. Упознала сам га пре пар година, стицајем неких околности. Диван младић, од својих двадесет и нешто година, Сретах га повремено  и бејах срећна да упознадох једно мило, драго, добро створење..

Он је из  неког сеоцета према југу Србије, сећам се да је тако причао. Завршио је електронику, запослио се, радио,  волеле га колеге и његово омање друштво.  У ствари, дало се приметити да га нису у својој близини могли само они, за које бисмо сада рекли, да су тамних или најмање, затамњених душа.

А његова душа је од оних  којима не треба ништа да уче – сушта је доброта, веруј- не, не могу ти просто описати какво је то биће. Упознала сам му и родитеље. Наравно, брижни као и сви родитељи. Мајка је радила физички шта треба али се уочавало да је мало више била везана за своје женско дете. Чинило ми се, да дечко то све види али…не замера, не љути се ..он је њу на неки дубок начин разумео. Овиме се многи од нас не би могли похвалити, када би завирили у своја истинска осећања.  А отац  – отац је био нешто другачији и можда, не бих могла да кажем наклоњенији сину али мислим, да су се њих двојица једноставно више духовно разумели.

А дечко  – он је имао  нешто, што му оба родитеља немају- анђеоску милост  на лицу- и осмех му је стално био спреман –   мио осмех- једноставно. родио се са анђеоским цртама душе човек, пријатељу мој драги!

 

Но, већ после неколико месеци, рекоше ми, да се разболео, да се његово тело бори са најтежим карциномима на више места, да су га лекари отписали, како из овог тако и из главног града.

Почесмо да се боримо сви. Налазисмо познанике, пријатеље, сестре.. доселише се његови! У кућу почеше да  стижу свете водице из далеких манастира, теглице меда са лековитим травама….Моменти су то, када живот споља стане, када се одвија само између људи који се болесником баве –   када од њега изађеш –а у посету си му отишао – несвесно очи подигнеш горе, негде високо, да Свестворитеља угледаш, да му кажеш  да га молиш, да ово младо дивно биће треба да живи …и  тражиш по небу трагове божанске!

А он – пријатељу мој и када су му лекари отворено говорили да га отписују, он се није љутио на њих, него је устајао, да им покаже да може – али није то чинио  из ината никаквог него благошћу невином, само да им каже, да су можда погрешили, …да он може.

 

Онда су се путеви наши раздвојили. Просто се осетило да његови родитељи нису могли више у близини икога да буду до сина свога.  И дуго нисам знала шта се догодило са њим. Знадох да је био жив али у каквом то животу, не.

Данас, враћала се с посла, ја, кад чујем да ме неко зове.  ОН! Жив – здрав – опорављен – драг, са истим детињим осмехом – анђео!

О Господе, колико радости си ми данас поклонио! Колика је милост твоја јер опоравак је само од тебе могао стићи! Срце и цела душа ми је заиграла – осећала сам као да сам ко зна какав поклон добила! Каква срећа за њега, за род наш, да овакво биће има прилику да живи и додирује својом благословеном душом све које током живота ма и у пролазу сретне!

 

 

 

 

Ој, сиви коњ бежи,
На њему бела грива,
Ој, допала се,
Ој, допала се,
Мени та девојка.

Не тако та девојка,
Колико бело лице,
Ој, ти подај ми,
Ој, ти подај ми,
На коњу руку.

Руку подала,
Коња оседлала,
Ој, каква сам ја била,
Ој, каква сам ја била,
Љубави не знала.

А та љубав
С вечера до рана,
Како сунце изађе,
Како сунце изађе,
Љубави не буде.

Ой, сівы конь бяжыць

Ой, сівы конь бяжыць,
На ім бела грыва,
Ой, панаравілась,
Oй, панаравілась,
Мне тая дзяўчына.

Не так та дзяўчына,
Як бела лічанька,
Ой, ты падай жа мне,
Oй, ты падай жа мне,
На каня ручаньку.

Ручаньку падала,
Каня асядлала,
Ой, каб жа я была,
Oй, каб жа я была,
Кахання не знала.

А тое каханне,
З вечара да рання,
Як сонейка ўзыйдзе,
Як сонейка ўзыйдзе,
Кахання не будзе.

(Белоруска народна песма:

певају и свирају:

група Стари Олса (Stary Olsa)

(Саши Ребићу,

пробуђеном и самосвесном

Белом Србину.)

Данас сам срео човека

који ме посматраше очима Бога;

који ме слушаше ушима Бога;

који ми бесеђаше

језиком и гласом Бога.

Данас сам срео човека –

наизглед сасма обичног

а, у бити,

посве необичног –

којега је Сушти Бог послао

да ми открије

неке оностране

тајне моје душе.

У човеку који ме данас похођаше

бејаше скривен Сам Бог,

са свим Дејствима

и Суштаствима Својим.

Данас –

то бејаше Вечност,

гле! згуснута

у само један једини дан!

(На левој обали Истера,

16. коложег 7525/2017.)

Овај облик понашања се може често сусрести у разноликим обредима словенских народа. Једна од основних улога својевољног престанка говора јесте удаљавање појединца од свакодневног и уобичајног облика понашања. Самим тим се омогућава ступање у делокруг оностраног, и управо те особине настоје попримити учесници различитих обреда, као што је то случај у оквиру маскирних поворки. Исто тако примерено ће бити и да током многобројних магијских радњи влада мук. Одбацујући све што их веже са овим светом особе које израђују амајлије или врше различита зазивања биле би при томе неме као и наге, како би оностране силе могле несметано деловати. Ово одсуство говора такође је и знак поштовања самог светог места на којем се обред извршава, што се види приликом различитих ритуала попут узимања неначете воде, где се води рачуна да људски говор не наруши светост. Истовремено, ћутање је и облик заштите појединца, који ћутећи а понекад и држећи амајлију у устима, онемогућава спољашње утицаје да му науде. 

Текст: Душан Божић

Огрејало зимско Сунце –

милина и дивота једна неизрецива! –

небо зелен-плаво, бистро и дубоко.

Као снег бели лабудови

плове залеђеним Истером,

док у даљини

узлећу сребрни галебови

спрам златнога Сунца

што се мрешка и зрцали

у валима уснулог Истера.

Седим на обали

свете предачке реке,

и питам се:

ко сам ја,

чији сам,

одакле сам пошао

и,

куда и камо идем?

Ниједно србско питање више неће моћи да се реши ни војно, ни политички, ни дипломатски, ни економски, до ли искључиво културно и духовно.

Србски проблем није изван Србства, већ унутар Србства.

Србски проблем је у нама.

У нашим мислима, у нашим сновима и визијама, у нашој свесности, у нашем језику и писму, у нашој религији и философији живљења.

Србски проблем је давнашњи.

Све је почело онда када смо посумњали у своју културу и веру, па пригрлили туђинску и културу и веру, те се одрекли својега имена и образа, својих белих богова и звезданих предака.

Ово су данас само нагомилане последице наших кроз векове лоших узрока, односно: избора и одлука.

Наши проблеми јесу наша сенка.

Сенка једног народа јесте све оно ружно и лоше у једном народу.

Сенку има и сваки човек.

Све оно ружно и лоше у човеку чини његову сенку.

Сенка је тама.

Сви они који србско решење траже изван Србства, уистини гурају Србство у још дубљу провалију.

Све док је биће једног народа здраво, једро и чврсто, не сме да га нападне нико и ништа из спољнога света.

Али, кад биће народа почне да гњили и трули изнутра, тада га нападају сви спољни паразити.

То је истина сушта, а све остало су опсене и лажи.

Живео једном младић по имену Данило. Али, сви су га звали Несрећни Данило. И поред тога што је, јадник, био вредан — ништа му није полазило за руком. Изнајми се он, тако, код неког газде и почне да ради на њиви. Изорао Данило њиву, засејао је пшеницом и чека да сазри. Искласала и сазрела пшеница – дивота погледати! Али, баш кад је дошло време жетви удари такав град да све уништи. Крене Данило другом газди, па се погоди да му чува коње. Напаса Данило коње и тимари их да не може бити боље; и баш кад се, задовољан, упупио газди да му их покаже – бану из шуме вуци и растргну коње. Наљути се Данило, па пође и трећем газди. Каже он њему:
– Газда, радићу ти све послове за овај камен у дворишту. Камену се бар не може ништа догодити!
Газда пристане и Данило почне да ради. Труди се он колико може, али кад дође време да узме свој камен као награду – а оно нема камена, неко га украо из газдиног дворишта.
– Па добро, кад си толико несрећан – кажу људи Данилу – пођи до цара, можда ти он може нешто помоћи.
Послуша их Данило и пође к цару, а овај га лепо прими у своме двору. Каже цар како је већ чуо за његову невољу.
– Него, хајде – рече цар – узми и ради нешто. Хоћу да се уверим да ли си заиста несрећне руке.
Нареди цар слутама да докотрљају три бачве. У једну наспе злата, у другу угља, а у трећу – песка. Затвори бачве и позове Данила.
– Хајде, покушај своју срећу! – осмехује се цар. – Ако изабереш бачву са златом – постаћеш цар, ако изабереш бачву са угљем – постаћеш ковач, а ако покажеш прстом на бачву са песком – онда си, заиста, несрећан и ја ћу ти дати коша да идеш из мог царства.
Приђе Данило бачвама, гледа он, гледа не би ли погодио у којој је злато. Двоуми се. Стрепи. И, најзад, показује руком:
– У овој је злато!
Отворе бачву – кад тамо – песак.
И тако цар се увери: Данило је заиста несрећан. Подари му коња да га носи из царства. И још му дадне козачко одело, копље и сабљу.
– Иди из мог царства – наређује цар – потражи на другом месту своју срећу.

Појаше Данило коња, и крене у далеки свет. Јаше дан, два, три. Свуда око њега степа. А он нема ни залогај хлеба да окуси. А његов коњ нема ни травке да чупне. Трећег дана утледа Данило стог сена.
— Добро је — мисли Данило — бар ће се коњ најести.
Али, тек што је пришао стогу — стог се запали.
Заплака се Данило од муке.
„Ето, тако је то кад је човек несрећан!“
Наједном чује како неко запомаже из стога:
— Спаси ме, Данило, горим!
— Како да те спасем, не могу ни да та приђем? — гласне ће он.
— Испружи своје копље и ја ћу се ухватити за њега! — запомаже глас из ватре.
Испружи Данило своје копље и извуче велику змију.
— Ух — згрози се Данило. — Баш си страшна!
А змија му каже:
— Кад си ме већ извукао из ватре, онда ме однеси и до куће.
— А откуд бих знао где је твој дом?
— Стави ме испред себе на седло и како ти ја показујем главом тако ти окрећи коња.
Данило тако и уради. Змија подигла главу и окреће је час на једну час на другу страну, све док нису стигли до велелепног дворца.
Диви се Данило лепоти дворца, а змија склизне са седла и говори: ».’ ■.““.
— Ово је мој дом. Причекај ме, Данило, ја ћу одмах изаћи.
Чека Данило, чуди се откуд змији тако леп дворац. Чека он и види: из дворца излази лепотица, обучена у раскошне хаљине. Данило није могао очи да одвоји од ње. Стајао је као зачаран.
— Уђи, Данило — каже лепотица. – Ти си мој спасилац.
Уведе Данило коња у двориште. Кад тамо — два бунара. Захвати девојка из једног бунара пола ведра, успе у њега прегршт овса и каже:
— Ево ти за коња. Нек се наједе!
„Шта она хоће? — размишља Данило. — Три дана нисмо јели ни пили, а она мисли да ће мога коња нахранити са једном прегршти овса.“
Тако премишља Данило. Али, ништа не говори. Гледа и чуди се шта се то са њим збива. У том га и лепотица позове:
— Изволи, Данило, да те угостим!
Пође Данило са лепотицом у гостинску собу и угледа на трпези чашу с водом и корицу хлеба.
— Хајде, Данило, прихвати се јела — понуди га лепотица, показајући на корицу хлеба и чашу с водом.
— А шта да једем? — наљути се Данило.
— Па овде нема хране ни за један залогај.
— Само ти једи, па ако ти буде мало — ја ћу ти дати још. Загризе Данило корицу и сркне воду из чаше. Намах осети како је сит и како му се снага повратила. Поједе затим корицу и попије воду.
— Хоћеш ли још? — пита га лепотица и смешка се.
— Не бих више могао ии мрвице. Толико сам се најео да се једва крећем.
Лепотица оде у своју одају и отуда изнесе копље и кошуљу. Каже она Данилу:
— Мене су зле виле зачарале. А ти си ме спасао и ја ћу да те наградим. Даћу ти чаробно копље и чаробну кошуљу. У њима ћеш бит непобедив. Кога год дотакнеш својим чаробним копљем он ће бити побеђен. А чаробна кошуља ће те штитити од сваког оружја.
Узме Данило чаробно копље и навуче чаробну кошуљу. Опрости се од лепотице, захвали јој се на гостопримству и остави јој своје старо копље за успомену.
Али, тек што изађе из дворца, угледа он народ —како у гомилама некуда бежи.
— Хеј, људи, шта се догодило? — пита Данило.
Људи препознаше Данила. Били су то његови земљаци. Бежећи, они су му казивали:
— Ех, Данило, откако си ти отишао снашла нас је велика невоља. Напали су нас туђинци. Цар тражи јунака који би могао да спасе царевину од туђинаца.
Чим то зачује одмах јурне на прву групу нападача, растури их и упути се ка цару. Каже он цару:
— Ја ћу да спасем царевину.
— А колико ти војске треба, Данило? — пита га цар.
— Мени не треба нико — каже Данило. -Ја ћу сам растерати нападаче.
И пребаци Данило чаробно копље преко рамена, па се упути ка нападачима. А ови, чим га угледају — јурну на њега.
— Хајде, враћај се одакле си дошао! — вичу туђинци.
— Враћајте се ви! — одговара им Данило и скида копље са рамена. Спрема се за љути бој.
Напада туђинска војска стрелама и копљима, али чаробна кошуља штити Данила. А он јури напред. Па кад стигне међу непријатељску војску, размахне својим копљем. И кога год дотакне — тај се сруши на земљу.
Видеше туђинци да не могу победити. Прикупе још војске. И навале са свих страна. А Данило размахује својим копљем. И пустош прави међу непријатељима.
Устукнуше нападачи, беже главом без обзира. Видеше да силом не могу наудити Данилу, па одлуче да се послуже лукавством. Пошаљу неку бабу и она стане да се распитује:
— Реци ми, Данило, где се крије твоја снага?
Види Данило да баба хоће да га искуша лукавством, па одговара:
— Ето, у овим чизмама је моја снага.
Сачека баба да Данило легне да спава, па му замени чизме.
Сутрадан туђинци навале са још већом војском. Истакли на једној мотци Данилове чизме и вичу:
— Предај се, Данило, ево твојих чаробних чизама.
А Данило се смеје и јури на нападаче. За тили час растера их на све четири стране. Опет долази баба к Данилу и распитује се:
— Реци ми, храбри Данило, где је скривена твоја снага?
— Ево, у овом појасу је сва моја снага — одговара Данило, а добро зна да га то баба куша.
Баба сачека да се Данило поново успава, па узме Данилов појас и подметне му други. Онда однесе Данилов појас његовим непријатељима, а ови се обрадују што ће најзад победити Данила.
Сачекају да сване дан, па навале са још већом војском на Данила. Машу Даниловим појасом и вичу: –
— Хајде, Данило, предај се. Украли смо ти чаробни појас!
Данило се смеје и још брже растерује велику непријатељску војску.
Поново долази баба да искуша Данила.
— Реии ми, Данило. где је твоја снага?
— Хоћу, баба, сад ћу ти истину рећи. Моја је снага у овом чаробном копљу и овој чаробној кошуљи. А да би видела и како се борим јахаћеш сутра са мном, на коњу.
И ма колико се баба изговарала да она то не жели, Данило јој није допусттио да оде.
Сутрадан чека туђинска војска на граници, чуди се зашто нема бабе. Па кад угледа Данила на коњу са бабом иза леђа, уплаши се да баба није открила њихове логоре, па побеже да се више никад не врати у ову царевину.
Обрадује се народ што се ослободио овако велике невоље, па не зна како да се захвали Данилу.
Обрадује се и цар, па каже Данилу:
— Јуначе, чиме желиш да те наградим?
— Честити царе, ево моје молбе: допусти ми да се вратим у домовину и доведем лепотицу коју сам спасао из ватре док сам лутао по беломе свету, а која ме је наградила чаробним копљем и чаробном кошуљом.
Цар радо пристане и приреди велику свадбу, а када су гости били најрасположенији он саопшти своју одлуку:
— Народе, ја немам деце! Данило је спасао моје царство и народ од нападача. Одређујем га за свога наследника. Док сам жив владаће заједно са мном, а после моје смрти он ће ступити на престо као цар.
Народ поздрави цареву одлуку. А Несрећног Данила од тада су звали — Срећни Данило.

Извор:
Чаробно копље, украјинска бајка
Библиотека“Жар птица“, 13. коло; НИП Борба, Београд