Ако се нађете
у шуми или пољу,
кад веје снег,
тада ћете моћи да чујете
снежну тишину,
шапат белих, лепршавих
и ваздушастих пахуљица.
Мени се дешавало у детињству –
које сам проживео у снежним врховима
високог горја –
да,
слушајући белу снежну тишину,
слушајући шапат лепршавих пахуља,
утонем у дивотан,
мекан и топао сан,
из којега ми бејаше
жао да се будим.
Носи, српска реко, крв наших синова,
јер крваве реке свуд су наше међе;
Мачеви убица сви су истог кова –
Сад носи унуке куд носаше пређе.
Прими крв нејачи у светле ти пене,
Сто пута је за те и пре умирала:
Да је не полочу погане хијене,
Да не метну у њу отрова и кала.
Наше су победе и заставе наше
Твој велики завет гордости и беса –
Једине у теби што се огледаше,
И једине овде дигле до небеса.
Беше тада славна а сад си и света,
Певај сва крвава кроз њиве и луге.
Наша звезда славе сад и даље цвета:
Пре свачији сужњи нег ичије слуге.
Носи мора крви да их не покраду,
Носи реко српска, крв невиних жртви:
Радосне победе хероји нам даду,
Али страшну правду извојују мртви
Снегови и мразеви, над брдима брује,
Језера прелепа усаглашено струје,
Свилени конац са ђердана виси,
Републико Српска ти сама ниси!
За појасом ти сабља што злу не мисли,
Ал кад дође невоља са њом их почисти,
Кошуља ти златна, антерија прати,
Момче ће девојци, свилен конац да крати.
Планински ти венац, к’о круна на глави,
9-ти јануар причају ми стари,
Војска кад удари, нек се брда тресу,
А хладна нек зима прича ту беседу.
Небо за тебе спрема дарове,
Да имам све само за тебе,
К’о кап воде на груби длан,
Срећан ти Републико рођендан!
Нико не узраста сам.
Свако узраста у заједници са свима.
Кад кажем са свима,
онда мислим на све оне које знамо
као и на све оне које не знамо;
и не мислим само на нас из овога света,
већ и на свеколика светлосна и духовна бића
из свих Створитељевих знаних и незнаних светова.
Ако сам ја данас бољи него што сам јуче био,
онда ће и сви ини данас бити бољи него што су јуче били.
Успех сваког човека на свету,
као и сваког светлосног и духовног бића у Васељени
јесте, истовремено, и мој успех.
Са сваким оним који у Духу и Светлости узраста,
и ја сам узрастам.
Затрепериле су звезде далеке
Светлом моћним, пламним
Да заштите чедо своје, Земљу,
У рату са снагама тамним
Послале су светла трептаје
Да отворе срце душе сваке
Да засија благост и лепота
– Мач љубави посред таме –
Све то прати топло Сунце наше
И ено, већ румени се дан и обасјава
Брзо стреле сребрне и златне
Пут им је одавно знан!
О човече! Ти што те по лику
Творац створи своме, погледај у небо
Род позива те твој да отвориш му
Врата срца свога и ослушнеш
Силу силну што у суштине средишту
Твом чека да поведе те по сјајном
Златном звезданом, од постања путу!
Ова званична наука не може више да напредује.
На научном путу више нема никаквог напретка.
Све су позитивистичке и материјалистичке науке далека прошлост.
Будућност припада теслијанским наукама.
Будућност припада теслијанском размишљању и стварању.
Теслијанство је пут Свести, Пут стваралаштва у Пољу Свести.
Тесла је један!
Сви научници прошлости стоје на једној страни, на једном материјалистичком становишту; а Тесла је само један једини, један једини наспрам свих иних!
Тако морамо да сазерцавамо и освешћујемо.
Будуће науке морају ићи Теслиним путем, морају ићи Путем Свести.
Затворен је на Земљи тај материјалистички и позитивистички космички круг, тај уврнути и извотеперени поглед на свет.
У том материјалистичком времену човечанство је живело у опсенама.
Живело је у илузијама космичког кривог огледала.
Све се тражило на погрешној страни, као у кривом (лажном) огледалу.
Што је требало тражити Горе, то се тражило Доле; када је требало ићи удесно, кретало се улево; што је требало тражити Унутра, тражило се Напољу.
У том зачараном кругу човечанство се вековима вртело.
Никаквог напретка, никаквог помака кроз многе и многе векове!
А онда се појавио Тесла, и показао Пут.
Сви научници до Тесле покузиваху стазице, путељке и стрампутице у још већу опсену; Тесла је једини показао Пут, показао Пут Свести.
Тесла није (био) научник; Тесла је песник, визионар, јасновидац и космички јасновиделац.
Тесла сам собом јесте Пут Свести.
Не само Теслино учење, већ цео, потпун и заокружен Тесла.
Цео Тесла јесте Пут и јесте теслијанство.
Тесла се не може делити; Тесла је Сабран; Тесла је Целина.
Онај ко покуша да користи Теслине изуме без Потпуног Тесле – ништа неће разумети!
Да би неко разумео Теслу, он мора да прихвати Потпуног Теслу.
Будућност не припада научницима, но песницима визионарима, песницима ствараоцима, песницима јасновидеоцима.
Речено је давно, да ће у будућности сви писати поезију.
А све што је речено – није случајно речено!
И још је речено, давно, да будућност припада високосвесним Галактичким Србима.
Теслијанство се креће унутар Духовног Језгра Србскога Бића.
Реч је о Србском Језгру Свести (о Галактичком Србству), а не о обичном земаљском Србству, о Србству које се утопило у мочваре материјализма, у мочваре грабежи, отимачине и простаклука.
Мањина високосвесног Галактичког Србства има велики задатак у времену долазећем, задатак ширења теслијанства и преузимања од виших духовних и космичких бића најсавршеније теслијанске технологије.
Они који мисле другачије, нека и даље мисле другачије!
Они и нису битни у времену долазећем.
Нису битни, зато што они путују у прошлост, а ми се крећемо према будућности.
Према теслијанској и космичкој будућности!
Ако бисмо успели,
да из вечнога сада,
из садашњег тренутка вечности,
преиначимо своје погрешне узроке из прошлости,
тада бисмо могли да променимо и своју судбину –
последице властитих узрока из минулих времена –
како у садашњости
тако и у будућности.
Овде се,
на Гаји,
а у овоме часу,
води велики рат,
рат свих минулих и будућих ратова,
рат за Вечан Живот,
рат за Извор Живота.
Без престанка и предаха,
гле!
Светлост ратује против Таме;
Топлина против Студени;
Доброта против Зла;
Љубав против Мржње;
Живот против Смрти.
До самог свршетка
овог рата свих ратова
неће се знати,
ко је победник
а ко побеђени!
Кад човек упозна самога себе,
тада схвати,
да нема ниједног непријатеља
изван себе.
Сви наши непријатељи
јесу у нама унутра.
Прикривени, подмукли, лукави, потуљени…
Свети рат се и води искључиво
због унутарњих непријатеља,
да би човек победио
своје унутарње непријатеље.
Упознати и победити самога себе –
то и јесте највећи подвиг у животу човека.
Можемо ми да учинимо,
стекнемо и створимо не знам шта све у овоме свету,
али ако нисмо упознали и победили самога себе,
тада нам је,
уистини,
све залудно, излишно
и бесмислено!
(Посвећено плавој вили Милици и њеном оцу плавом вилењаку што обитавају подно Радан-планине.)
Овако би беседили и толковали наши посвећени и просветљени преци док би у ледене зимске вечери уз живу ватру тиховали:
Ми смо синови и кћери Сварога и Мокоши, синови и кћери Богаоца Духовног Сунца и Богомајке Духовне Васељене.
Ми смо Сварожићи, ми смо Мокошићи, ми смо дошли Одозго и ми се враћамо Горе.
Наш Род је Све у свим световима; наша су браћа и наше сестре: све планете, све луне, сви месеци, сва сунца и све звезде…
Све што су Сварог и Мокоши родили или створили то и јесте Наш Род.
Они су удисали Светлост, живели Светлост и творили Светлост, јер су и били Светлост.
Они себе нису звали ни Србима, ни Словенима, ни Хиперборејцима, ни Аријевцима, ни Европљанима, већ само Родом, већ само Сварожићима и Мокошићима.
Светлели су и у најгушћој тами и, из дубина Вечности исијавали Животворну Светлост.
Тек много тисућлећа и еона доцније, када се већ догодио Пад и Суноврат у Омају, почели су себе називати: Србима, Словенима, Аријевцима, Хиперборејцима, Рашанима, Расенима, Јетрашима, Скитима…
Но, тада више нису били ни посвећени ни просветљени ни Сварожићи ни Мокошићи…
Тада више Они – нису били Они!
