Драган Симовић: Свети Законик Сварогових Ратника Сунчевог Реда (1)


5_1-jpg-koledo

Све битке и све ратове

Сварогов ратник води

за вечан живот

са сврхом и смислом.

Ма са кавим год противником да се сретне,

Сварогов ће ратник

вазда и увек

водити последњу битку

за вечан живот са сврхом и смислом,

и никада неће прекршити

Свети Законик

Сварогових Ратника Сунчевог Реда

који су дошли из Златнога Ирија

и који се на крају пређеног пута

изнова враћају

у Златни Ириј.

ozhiganov-49

Драган Симовић: Свака ми дивотна помисао…


60068_146933548679781_106212246085245_230852_6338763_n

Свака ми дивотна помисао –

то сам одувек осећао

дубоко у срцу и души –

продужава и проширује живот,

баш као што ми

и свака ружна помисао,

гле!

скраћује и сужава живот.

Владан Пантелић: Кукурузи зрелином миришу – други део –


Еј! Стигао сам и ја!

Он се мешкољи, врућине вруће таласасто се шире,

диркају немире.

Јастуци измичу према патосу јасенову

Косови пролетњи, својом песмом дрхталицом развлаче

саницу, а несаницу бујну, у иглу ђерданизаљку,

помно удевају.

Звезде, на невеском своду, учтиво, учтиво,

и нечујно лагани валцер лелујају, и, замичући иза

Орлове мило и заверљиво очима намигују.

 

 

 

Ојутрише се магле, видик–заклонице,

изнад планине Јелице.

Сунце пружило своје руке – сјајнице

Небо расецају од сребра гаврани,

бели црвенооки ждрали дуговрати

соколи брзани и орли једноглавци.

Гачу вране, цвркућу врапци, а код креја – нови језици.

 

 

 

Он, можда му је име Јован, одлази са Шарком и Рудком

И меденицом – звончицом, напуњен њеним очима –

сјајницом и сузницом.

Она – не знам јој име (можеш је и ти имендаровати!)

испуњена је, испуњена, и полетна, гледа изнад

звукова и стољетних храстова, и облака лоптака.

Руке, несвесно или свесно,

испод појаса стиска, прсте свија.

 

 

 

Он – он, ускоро ће дати неки знак.

Њему знам име – зваће се Или –ја.

 

Дуга ли је дуга

Јелица планина Јелица

Коња јунак јаше коња

Друга иза њега друга

Са очима од огња

Милица Марица Милица

 

img_20161217_1238391

Драган Симовић: Увиди из Акаше – Незнање је највећи грех!


ozhiganov-49

Сви ми – ко мање, а ко више – грешимо у овоме свету.

Заиста, највише грешимо према себи, према својој души, према својему суштаству.

Грешке које чинимо, скоро да је немогуће исправити и поправити у овом животном току.

Има религија и учења што говоре, да се наше животне грешке, да се наши греси – а греси су грешке према души и суштаству – могу окајати (и раскајати) и у овом животном току.

Хришћани, штавише, говоре, да једно искрено, истинско и чисто покајање, готово у трену брише и заувек поништава све наше грехе, све наше животне грешке.

Моји ми увиди из Акаше казују, да је то немогуће.

Све наше грешке почињене у овом животном току остају записане у језгру наше душе и, преносе се у наредни животни ток.

Са свим грешкама из овог животног тока срешћемо се поново, у наредном животном току, као што смо се већ на самом рођењу срели са својим грешкама из минулих животних токова.

Тек у наредном животном току моћи ћемо да отплатимо и поништимо грешке почињене у овом животном току.

Било би, уистини, дивотно, када бисмо – како казују хришћани – могли да у овом животном току, једним искреним покајањем и раскајањем, поништимо све своје грешке почињене у овом животном току!

Тада бисмо, чак и намерно, могли да грешимо и грешимо у овом животу!

Због тога ми тако успорено и напредујемо на свом путу космичког и божанског  развоја и узрастања.

Еонима и еонима траје наше успињање и узрастање на путу свих путева.

Да је онако како говоре хришћани, тада бисмо веома убрзано напредовали и узрастали.

У том случају, све би могло да се оконча за само стотину лета!

Мрачни освајачи људскога и човечанскога рода, намерно су сакрили и, из свих потоњих религија (из јудео-кршћанства, хришћанства и ислама) избацили древна учења Белих Ура, тајна учења у којима се управо говори о овоме.

Они су то намерно учинили, како бисмо ми наивно поверовали у нека надри-учења која нам баш супротно и опречно говоре, држећи нас вечито у незнању, опсенама и мађијама.

Сад вам је јасно, зашто се у хришћанству и исламу говори о тобожњој штетности знања!

У тајној науци Белих Ура стоји дословце записано: Незнање је највећи грех!

Милорад Максимовић: Јутарња песма


 

У зору саму овога света

дошле су мисли тако свете, тако беле.

Са њима глас о свему што јесте

и топло осећање, као данас Мајско јутро…

и замишљена срца и душе из далеких крајева.

Из светова тако чудно обојених а дивних ван свих схватања…

И чекало се…

Да ступи на ред,

да прође кроз свод од искрица који светле,

да изађе тај први тон,

што је попут свете звезде првакиње.

Она је та што је прва била…

Прва Звезда у мислима Творца…

Жамор…

Шапат и усхићење…

…и…

…тишина…

Пола сата вечности,

величанствено је арије певала Тишина.

То је она дјева која сваком срцу иде

да донесе кап воде живе…

и прими се у трену та

кап што јесте вода жива.

И светло засја кроз искре све!

Мисли као жамор и ветар кружаше.

Јер поста јасно као светло у оку Творца

шта је намера и објава Оца.

У сваком трену и бићу и свему,

род родиће Творац сам.

Кроз смех и усне и руке и косу,

кроз око и прсте и ногу босу,

кроз дарове што носе руке што грле

кроз песме што творе светове врле,

кроз снагу и чојство

лепоту и радост и сне…

Љубав ће се оваплотити…

Творац ће бити.

Јер све једно је у ономе

ко замисли и даде

крила Љубави и светлу свете каде…

што мирисе Божанске носе…

И види ти сад,

не часи и оклевај јер чудо је за трен.

Али трен који може вечно трајати,

који сне и јаву једини у истини…

Искру у оку живота

ти види, ти познај.

Јер јутро свега што беше је прошло.

И дан и ноћ су при крају…

А већ зора величанства руди…

Осећа, зна твоје срце сред груди…

Да, време је…

5y6kie

Драган Симовић: Вилењакова благодарна молитва у ноћи пред свитање Јутра Сварога


carobna-zima-download-besplatne-pozadine-prirode-za-desktop-slike-facebook-twitter-zima-led-snijeg-mraz-godisnja-doba

Да никада не престанемо

да верујемо

у Љубав,

Лепоту

и Доброту;

да без престанка стварамо

све нове и нове,

лепше и дивотније светове,

у којима ћемо се вазда извова рађати

са својим прецима и потомцима;

да предано и марљиво радимо –

свим бићем,

свим духом,

свом душом

и свим суштаством својим –

на усавршавању себе и ближњих

до Свршетка

којега,

знам,

никада и неће бити!

Б.М.: Зима


Jа осећам ово време

као завршетак свега

као хладне мразне дане

као зиму пуну снега

 

Ја осећам после зиме

неће ништа постојати

то је зима мога Рода

без пролећа да је прати

 

Ја осећам крај је свему

истекоше наши дани

остадоше пусти сами

пар листова још да свену

 

Ја осећам недостатак духа

који напред води у бојеве

војевања путевима ка слободи

 

Ја осећам ову зиму

увукла ми се у кости

та се зима страхом зове

осрамоћен у слабости…

 

…Ја не могу дићи главу

нит’ смем гласа повисити

ћутање је злато

треба са судбом се помирити

 

Не повиј се! Србство каже

према ветру никад више

зла времена дух нам снаже

издајника ветар збрише

 

Нек од мраза кост нам пукне

хладан ветар нек пробија

јунаштво је усред муке

иза тмине јаче сија!

copy-of-15421017_543110269228351_5352293510826258982_n

Верица Стојиљковић: Дубоко је плаво данас Небо било …


Дубоко је плаво данас  Небо било

Сетило се боје коју има лети!

Загрлило грање, птице изнад града

Стару и Суву планину у даљини!

 

 

Стајала сам, гледала… и треперила!

Густина плава на Земљу се спустила!

Сунце скривено, однегде се смешило!

Ветри застали а Облаци – нестали!

 

 

Земља се тишином  умирила цела,

Протресла је благо што у себи носи:

Кристали пурпура, смарагди, бисери…

Све је, видим, тајно  нанизала она!

 

 

Отвориће нам врата заборављена,

Понудиће благо душе своје живе,

Срцима што ткају од љубавне нити

Зраке сјајне –Звезде, Месец да обуку!

 

 

Лепотом овом зачудиће се Сунце!

Попеће се вишље – да боље погледа!

Раширене очи, светлеће му јаче!

Земља с Небом то се договорила,

Да измами осмех, Онога што греје

Гостом га зове. Капије- отворила!

pero_ptica_1280x1024

 

 

Десанка Максимовић: Жао ми је човека


(Десанка Максимовић испред куће у њеној Бранковини)

Ни моји преци, ни сељаци мога завичаја

издајници нису били.

Стизали су на време где правда чека,

где је домовина звала;

па и ја знам вредност

жртава и идеала;

али жао ми је,

жао ми је човека.

Жао ми је човека;

али ако слобода

и на живот моје браће чека,

ако треба бранити истину неку,

спокојни будите;

нећу им рећи

да са бојног поља утекну.

Настану ли опет дани

да ропство запрети нашој груди,

да земља животом морадне да се брани,

нећу ни ја ником своме рећи

да кукавички напусти мету,

али не треба нико да се чуди

ако заплачем

као све жене и мајке на свету.

Тешко је видети да с ломи младо грање,

и на звери из пећина

да се подижу хајке;

тешко је чути над обореним гнездом

и писак птице мајке;

а како ми жао не би било

нечијег погинулог сина.

 

Радујем се и кад стадо на миру пасе,

и кад ветри дувају

куда им је воља,

кад песму поља

слободно шуми трава мека;

па како не бих разумела жртве

да се слобода спасе;

али жао ми је,

жао ми је човека.

(Политика, 6. јануар 1940. године)

Јагода А Маринковић: У огледалу Светог Вида


У огледалу Светог Вида
је моје Видово
у сну се не спава
усне истину зборе

Из руке ми јесен једе
Твој лист правде
љускам време
из Светог храста
и учим га да хода

Свевидоко ми спушта
Свети Видe
гледамо се
говоримо исконске речи

Волимо се као мук и сећање
спавамо као Свето вино
и Света нафора у шкољкама
као море у црвеном Месецу

Клечим Свето Видово
моје ране са бољкама
Време је да знам
да исконски камен процвета
да немиру срце закуца

Време је да настане време
да се исклесају речи
као мач у камену
време је да настане
Видово