Владан Пантелић: Остави пећину иза леђа


Памтимо прелепу Рћанска пећину

Напаја је невидно подземно језеро

Смели пећинари су улазили дубоко

У пећину и кроз отвор-бунар у језеро

 

 

Окрени леђа пећини усмери очи у Сунце

Потом у себе у тамне дубине-поноре

Гледај и видећеш много много више

Сталактита сталагмита украса лавирината

 

 

Буди упоран као кртица или као динго

Храбар као лав делфин соко или орао

Вредан као рудар дабар или бели мрав

Спретан као козорог или вежбач на трапезу

 

 

Рони много пута проналази светове у себи

Дубоко укопане страшне болне и пресветле

Највредније најлепше и сушто није у пећини

Оно је у нама то је одувек у нама оно је у нама

potpecka-pecina-mamut

Перунов Ратник: Шума jе моj храм


894150fecfe08103cc157359444fd323a6e858a4_322c52fe4f55296994f3ca02f85197d86d465e0b_articlemain

Чаробни свет под древним храстом
Цар шуме бди над нама
Од смарагдних листова брезе круна му jе
Обавиjен мистериjом пуном снова.

 

У шуму одлазим да се склоним
Од лицемерjа, лажи и превара
Наслоним се на стару букву
Заспим спокоjно поред борова.

Слушам цвркут птица
Ходим утабаним стазама вукова
Ослушкуjем зов предака из давнина
Посматрам плес вила краj jезера.

 

Шума jе моj храм, станиште лепоте
Шума лечи ране моjе душе
Желим овде да останем вечно
Бити део шумског царства jе изузетно.

15107285_382924408711882_173526975723594298_n

Драган Симовић: ПЕСМА СВАРОГУ – ПРАОЦУ БЕЛИХ СРБА


IMG_20150320_173534

Боже Првобитне Светлости,

Створитељу и Родитељу Белих Срба,

сатри, и заувек затри,

све оне крволоке,

 све оне злотворе,

све оне човеколике звери

 што кроз векове и светове

прогонише, мучише,

сатираше и затираше Бело Србство;

што Белом Србству,

 увек и вазда изнова,

без престанка,

наносише најгрозније и најужасније муке,

 патње и боли –

страхоте и грозоте које стигоше

 и до најудаљенијих звезданих јата,

 и одакле се враћају

у виду Лопте Живога Огња

којим ћеш,

о, Створитељу нас, Белих Срба,

сажећи,

и у пепео претворити,

све мучитеље

и злотворе наше.

Лола Аџић: Живим…


Пролазим део свога пута…мало драча, мало трња и по који ружин пупољак крај стазе…а поглед не скидам са звезда..

Тако ми душа иште…

 

Идем занета, не пазим много на баре и јендеке, малчице изгребана, помало почупана, крастава од још нескорелих рана, делимично лабаво препета ко Руменка на росној ливади, штриком од рогова до предњег папка, у труду да ми корак укроте и мисао сведу на јасле и мало зелене травице фртаљ два око газа, али батргам се и пропињем, несхваћена ко албатрос спутаних крила, на земљи, са по којом перушком у туђим меким јастуцима,али:

квргавих колена идем даље и радујем се добрим људима које сретнем и поскакујем весело на тактове песама кад год се укаже прилика и згода , а и колце волем .

 

Tанцујем и по нашки, а умем и оне елегантне плесове да изведем са пуно заноса. и душе, дакле, побеђујем и живим!

 

Драган Симовић: ДУША У ВОДИ


jj-14681893_10jezero-guca-selo-vuckovica-207425905826323_8526195129437397021_n

Месец у Рибама.

Душа у Води.

Песник сневалица, певач луталица.

Путник путујући вечно на Путу.

На Путу ка Дому своме у Светлости од ПраСветлости.

Душа Воде и Душа Песника у снима и сновима Великог Сневача.

Ко сам ја? – питам Душу Воде.

Ти си Онај Који Снева Док Пева, и Онај Што Пева Док Снева – прослови ми, шапатом из пра-дубине жубора, Душа Воде.

Твоји су Велики Преци били једно са Мном; ми смо тада били Једно.

Дошли смо Одозго, на Беломе Ветру, што бруји и хуји из Бића Тишине, у Праскозорје Звезданих Јата.

Дошли смо као оваплоћени сан Великог Сневача; ми смо живи сан Великог Сневајућег Суштог –

Сварога Створитеља.

Све тајне о теби, све тајне твојих Предака, све тајне Мајке Земље, и све тајне Звезданих Јата, гле, у Мени су Зраком Сваргиним у Праскозорје Света записане.

И ти си од Мене, и Ја сам у теби.

Твоја Душа вечно вапије за Душом Мојом.

И твоја је Душа –

Душа Воде!

Месец у Води, и Месец у Рибама, јесте пра-слика која је у твојој Души отиснута и утиснута за сва времена.

Душа у Води јесте Песник Сневалица.

Песник који и будан снева.

Док снева, он јесте и бива!

Он јесте Сан, који се вазда снева и снује.

Сан без почетка, и Сан без свршетка.

Душа у Води, гле, то си ти!

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Драган Симовић: Тужбалица Србског Песника


 

 dragan simovic

 

Браћа ми се закрвила,

Сестре ми се завадиле,

И Род ми се разродио.

Ја никога одвећ немам

У Племену разореном!

Још орлови и гаврани;

Још ждралови, сове, вуци;

Још соколи, гује љуте, –

На Језику од Предака

Нешто мудро да прозборе.

Оно што од Рода оста,

Као да ни живо није!

Верица Стојиљковић: Свет


И Творац начини Свет!

И све слике његове оживеше!

Љубав удахну у свако дрво,

У сваку травку и цвет!

Љубав удахну у воде и рече им да живе,

Облацима да на ветру плешу а

Птицама да под њима лете,

Вуку и Тигру да на све то пазе,

Звездама даде Сјај да свод плави красе

А Сунашцу да  сваки нови дан

Милује и већ дати живот проживљује!

Тај Свет, што га Љубављу, Он ,

Људима, нама, даде –  најлепши је

У Васељени целој!

Лепота  усцаровала –  све по Творца жељи !

„Гледаћу на све“, Реч рече Он,

„А највише на вас, људе! Осмехе по

Вама сипаћу али и олује!

Осмеси ће падати на ваша срца и душе

Као и олује кад се разљутим и љутом

Ватром Грома са вама проговорим!“

Нека буде Творче, све што рече,

Ево,  пред Тобом  прва већ стојим!

Драган Симовић: Толико лепоте и дивоте…


maslacak-die-farbenfluesterin-wilder-wiesenzauber-37581

Толико лепоте и дивоте

има у Божјим световима –

та зашто бих се,

онда,

бавио опсенама

људи овога света!?

Ономе ко је повезан

са Створитељем и Васељеном,

свеједно је, гле!

да ли је овај свет најбољи

или најгори

од свих Божјих светова.

rr4

Верица Стојиљковић: ДАР


Преци ме мили позвали моји

Да на Род погледам свој,

Песму да запевам, душе да разбудим.

О драги моји, чујем вас и видим све,

На битке славне ме ви  подсећате,

На мачеве сјајне, дивне сребрно плаве

Стреле и копља златна што параше таму.

О знам  шта причају  беле ваше главе.

 

Будућност ми помињете светлу,

Кажете ми, далека да није и да се

За њу борити мора жешће но икад сад.

 

Преци мили, ево стојим на небу плавом

Снага ми права кроз  стуб кичмени а

Вода жива тече ћелијом сваком.

Дижу се високо, зраци злата, секу

Све што није симбол нашег коловрата.

Богова дар – светло пламно

Дугу прави једну за другом.

Отворићу сва небеска врата

Да свак од вас потомка нађе свог.

Сећања расту у души Рода нашег

Златно доба долази – наређује сам Сварог!

ja-img_20160903_194923