Ништа тако свирати не уме,
бајну свирку од Искони плаве,
ко нада мном тополе кад шуме,
кад под ветром повијају главе.
Свирале су тополе над водом,
сетну свирку једне кишне ноћи,
док сам млађан киснуо под сводом –
јер је драга рекла да ће доћи.
Владан Пантелић: Лов на Првотни сан
Сакупио сам комплетну опрему и сву расположиву снагу.
Се-дам пута сам проверио сваку крупницу и ситницу да нешто не заборавим. Обукао сам величанствену о-дор-у Витеза Праисконог Реда и лагано запалио измирну и свећу обасијавачицу, сео на ручно исплетену и посвећену
локвањ – простирку, и ушао у Коначни Ритуал.
На крају сам просијао себе кроз Седам сита праисконих, обасјао свако од три тела са три Лупе лучезарне, и усправио се испред Огледала свих огледала.
Био сам задовољан – незадовољан својим изгледом – неизгледом, осећајем – неосећајем, знањем – незнањем, жељом – нежељом.
Непрекидно зурећи кроз своје треће око у Огледалу, завезао сам сам-у-рај-ску пунђу, разгибао тринаест зглобова тела и по четрнаест зглобова на обе шаке и развукао кичму по дужини, до краја одвојивши пршљенове један од другога. Онда сам лаганим, мирним, сигурним покретима, на своју витешку одору положио додатну опрему: Мач етерични, Лоук Вавилонк и тоболац етеричних стрела, Иглу ђерданизаљку, Калауз расковник, Наруквицу самолечилицу, Звончицу – меденицу објављивачицу, Ћилимицу – првотканицу – сваке врачке одбијачицу, Плочу плавог камена, Очила јасновида, Безвремер непостојанер и Лулу светлозарну, и посуо се Прахом невидљивком. Опипао сам прстима свих двадесет и седам дуплих сневач – трагач прекидача, које сам посебно измислио и направио за ову прилику, и подигао у небо Мач етерични.
Када је, тик изнад Мача, заиграла искричава дуга седмобојка, левом руком, са по три прста, девет пута сам притиснуо сневач – трагач прекидаче, непрекидно дишући праисконим трептајем, потпуно усмерен на злато високо изнад седмог центра, и одлучно укорачио у о н о с в е т сна.
