Песник мора да бруси сваки стих,

сваку реч,

да одбацује све што је сувишно.

Песник мора да узраста у Стваралачком Духу,

мора да тражи и призива речи-чуднице и речи-живодајнице,

речи које собом носе чудесну стваралачку енергију.

Песник не сме да користи обичне речи,

јер нема право на обичне речи!

Песник мора да проналази речи које користе Богови,

а не речи које казују људи.

Свака реч у песми

мора да исијава

божанску стваралачку Светлост Вечног Живота.

Ако се песнику догоди песма од тридесет стихова,

нека се потруди да ту песму сажме и згусне у десет,

у пет стихова,

да је, по могућству,

сажме у три стиха!

Што мање стихова,

што мање речи,

то песма бива све снажнија,

све силнија,

све моћнија,

све лепша.

Песник мора још у овоме животу,

да се припрема за разговор са Боговима,

за разговор са Створитељем,

а са Створитељем и Боговима разговара се шкрто,

са што мање речи а са што више тишине,

и свака реч у разговору са Боговима и Створитељем

мора да има исцељујуће и живодајно дејство.

Сиђи

у само Срце Тишине,

и видећеш

Лице Божје

у млечно-белој

Светлости.

Не могу да замислим вечност

изван садашњег тренутка!

Кад год бих размишљао о вечности,

то би увек био само садашњи тренутак,

само вечна садашњост.

Када се бескрајно време

сажме у један једини тренутак,

у једну једину тачку,

тада се из времена

прелази у вечност.

Ко год живи

садашњи тренутак –

 тај већ има

искуство вечности!

Т и – ш и н а Т и ј а н и ј е

Сваког дана идем дубље и дубље у Тишину
Дубока дубока Тишина је циљ мог Пута.
И јутрос сам тијанијаовао тиховао тишиновао…
Видех како се исписују и из Тишине израњају
Промисао Мисао Идеја и Реч
И видех да израњају и многа многа Јаства
И непрекидно стварају свеколике светове

Видех и како зарањају и бришу се
Жагори буре похлепе боли чежње и светови…

Затим сам потегао гуљач старе коже и оклопа Јаства…
Нестали су заједно са катаном и самострелом
Од којих се никада никада одвајао нисам
И ја сасвим избрисан растворих се у пространству
Плодношћу набубреле најдубље Тишине
Ох како је Дубина – стварна и дубока!
Ох како је Стварност – дубока и стварна!

Отвориле се капије звездане

Засјала је Васељена цела

Сварог шаље Сварожиће своје

Род да сете на велика дела.

Будите се драги  из сна таме

Богове да сачекате своје

Устај Роде, поглед бистри

Срца своја за љубав отвори

Чуј безшумне грома звуке то

Мача истине оштрица говори.

Орао је слетео, крила светла раширио

Вучји чопор давно спреман је, само

Ти још спаваш и слободу сањаш

Време је људи Рода мога

Да станете један до другога.

Време се не на дане но на сате броји

Добрим се опашите, рат предстоји!

Када се низведем

у тајинствена, несагледна

и бескрајна пространства

својега срца,

тада и видим

и осећам и схватам,

да су сви светови,

да су све планете,

да су сва сунца,

да су све звезде

у нама унутра,

у највећим дубинама

нашега бића и суштаства –

али и буквално! –

те да ничега нема,

ни у једном од светова

у свим пространствима,

што већ није –

гле! одувек и заувек –

и у нама унутра.

У висини свих висина;

у дубини свих дубина;

 у тишини свих тишина –

Бог се мој, гле,

са мном игра;

 Бог се мој, гле,

са мном дружи!

И нада мном

Бог мој бдије –

 без предаха и трептаја –

као да смо Биће једно;

као да смо Душа једна.

(Мансанмано последње наређење пре битке у Агатону:
После Агатона ову песму са двадесет и два мушка и
дванаест женских расковника и Великом силницом
предати лично у руке чувару мојих одступница и чувару
Отвора оносвета – Тунела код Манитог вира у Тијанији
-Анак Шиви Анак Шиви.
Анак Шива Анак Шива нека уради оно што мора да уради.)

Маирија је дошла из дубине мога сећања

. . .

Маирија носи сјајни ђердан
од плочица плавог камена
Маирија, Маирија!
Више не можеш више не смеш
Више не смеш више не можеш
Шетати овосветом потпуно снена
Маирија, Маирија, Маирија Будна!

Играј Анак Шиво Анак Шиво!
Када шетач спаја – бескрајем шета
Кад шетач шета – обале спаја
Лако пролази кроз опсене света!
Како је сјајна Јасна светлост раја!

На петом жив-виру напајај Мач етерични
Игром, дахом, тихом и Мачем распрши тугу
Дахом и игром захвали Захвалности самој
Иг-рај Шиво, играј Шиво!

Исту причу, сваког дана
доживим. Као, била једна жена
и имала ћерку. И живеле су срећно
у избици топлој,
крај брезика белог
и лишћа свелог
на прегршт.
Срца од студи Севера
јеле им чувале,
пас и зец бели
хладили било од чемера.
Свијале гнездо
сновима њиним
беле голубице.