Зађем у наше сене
и мир се јави:
и у трави ко на небу!
Стабла ми се одвише склањају.
урањају у облаке нада мном.
Да ме пут до људи не води,
пружила бих вам руке,
о стабла, занавек.
До њих ми пут
узалудан.

У Тијању сваки човек у очима има извор.

И свака зверчица и свака птичица.

У Тијању сваки извор има свога човека,

и своју зверчицу, и своју птичицу.

А ја, трооки јасновидац,

имам т р и извора,

т р и зверчице,

и т р и птичице.

Ако наших

дела љубави нема,

онда ни нас нема!

Јер,

ми јесмо,

и остајемо,

заувек,

само у властитим

делима љубави.

Јутрос ми је снажни Тијанадо
Одувао видикзаклонице
Спаковао речје и наречје
И узео одблеске сабласне

Јутрос ми је снажни Тијанадо
Раскрилио полуснену душу
И почупо све иглице жеља
Забодене у умче климаво

Јутрос ми је снажни Тијанадо
С поштовањем пред ноге клекнуо
И затражио духовну поуку
Вежбајући Једноту на мени

Усправи се снажни Тијанадо
Да спојимо два безжељна срца
И разнеси уздарје духовно
Разнеси га на све четири стране

С ким се гледиш – твоја душа
С ким се грлиш та-ј те воли
С ким шапућеш та-ј те љуби
С ким путујеш – с њим си Једно

Путуј путуј снажни Тијанадо
И повуци за косу спаваче
И блажену Божју замисао
Кад год можеш Пољем лутај

И данас сам изишао у вилинске гајеве.

Дувао је благ ветар са Црвене горе преко Вршачког горја, и ја сам имао осећај, да у моћним крошњама дрвета, на ветровим гајдама, флаутама и свиралама, свирају вилењаци и виле.

Шетао сам стазама по којима је вејало жуто и румено лишће.

Потом сам седео на клупи испод столетних храстова, и тиховао.

Без тиховања не могу да живим.

Без тиховања нема ни смирења у срцу и души.

Без тиховања нема ни знања, ни мудрости, ни љубави, ни доброте, ни стварања.

Ми, плави вилњаци, напросто, не можемо да опстанемо у овоме свету без тиховања.

Док сам тиховао и сневао, ветар је купао и чистио моју ауру, купао и чистио моје унутарње биће, купао и чистио моју душу, купао и чистио моје суштаство…

Кроза ме су, у том тихујућем и сневајућем стању, све време струјали радост, милина и блаженство…

Био сам лаган и прозрачан, као да сам у плаветним висинама, међу сунцима и звездама…

Мрачно небо, суморни дан
Северни ветар шиба воjника
Вучjи ратник – непобедив у боjу 
С мача се слива вражjа крв.

Срце хероjа туче све силниjе
У ариjевском jединству jе спас.
Вучjи удар на овчиjи морал
Звекет челика и крици.

Борба за опстанак Расе jе изнад свега
Корак ратника одjекуjе у тами
Сузе Вила се опет пролише
Душе ратника пут небеса одлазе.

Боримо се, сами против свих
Крв jе натопила тло
За нама иду легиjе храбрих
За Ариjевску Расу, за идеjу очева.

Докле год поглед сеже,
Мртви по боjишту леже
Смрт се над свима надвила
Падамо jедан за другим.

Праведно дело вршимо данас,
Знамен Коловрата поносно носимо
Из Србиjе избацуjемо слуге Чортове
Капиjе на граници заувек затварамо.

Гордо стоjимо под знаменом победе
Маршираjу Хероjи под златним заставама
Десна рука испружена к Сунцу
Окове ропске разбиjамо на комаде.

Заувек вас памтимо Србски Хероjи
Ви живите у нашим срцима
Подвизи ратника живе вечно
Борбу очева нек наставе синови.

Свако је од нас

мудар онолико

колико је смирен у срцу и души.

Може човек да поседује многа знања,

многа умећа,

многе вештине,

али,

ако није смирен у срцу и души,

све му је залуд!

Унутарњи мир је бесцен,

нема никакву цену у овоме свету,

као ни у иним световима.

Без унутарњег мира

у срцу и души

нема ни љубави.

Лепота, дивота и љубав

могу да се рсцветају

само у смиреној души,

у смиреном срцу,

у смиреном духу.

Суштаство и битност сваке мудрости,

сваке духовности,

сваке побожности

јесте унутарњи мир,

мир у срцу и души,

мир у стваралачком духу.