Не сећамо се старих богова. Не сећамо се ко беше Волос, ко Световид, ко беху Дајбог и Весна. И није нас стид што негдашњих се не сећамо снова. Изгубили смо слух за глас векова, као што се изгуби памет и вид. Исто нам је храм и морска хрид, – својих предања не знамо ни слова. Није нас нехаја, равнодушја стид, прекорачили смо журно праг и зид између нових и старих времена. Тврдимо да смо онакви какви нисмо. Сваки има своје Несвето писмо. Звонимо у звона сном неотплаћена.
Некад беше овако, то је знао свако, везене чарапе и опанак, да си Србин је знак. Некада је момак сваки, имао корак лаки, обуо би опанак и пошао на уранак. Цуре брале смиље и босиљe, па их гледале, па им се дивиле, љубави се многе тако родиле. Ал дошла тешко време, на Србина пало тешко бреме, морао је да обује опанак и да диже устанак. Србски горштак, србски јунак, да се бори за све нас, за Србије спас. Уместо на мобу, отишао србин у борбу, да обезбеди будућност и слободу. И гле тужне србске судбе, уместо женидбе и веселе свадбе, наше родољубе замало да истребе. Много их је са опанком живот дало, мало нас остало, скоро и нестало… А ми данас заборавили, од свега се одродили, Није опанак нас постидео, у њима су наши преци поносно ходали, а ми их из живота избрисали и срамно издали, за мало пара се продали, пред прецима обрукали. Прети нам нестанак, за наш опстанак да обујемо ми опет опанак, прецима да осветлимо образ, деци нашој да будемо добар путоказ. Да одбацимо све што је лажно, да се сетимо шта је свето, шта је важно. Некад беше тако и све беше лако, ред се знао, зато србство беше јако. Вредностима да се правим вратимо, себе да повратимо, србско име осветлимо, опанак опет обујемо.
Када са Јелице планине угледам Тијанију У мени заиграју и заспалице и дрхталице Одједном је у мом бићу све на свом месту Око се отвори – и видим да је свет – склад . Птице ронопролећнице распростиру гнезда И непрекидно певају песме богоузносице Стара лија се прикрада тетребу занесеном Да га шћапи узбуђеног сред љубавне песме . Гавран – стражар будно на јастребе мотри Да му не покраду гнездо на електро стубу Гуштери се јурцају по осунчаним стенама Чобан тера овце и козе –покретни акварел . У мом дому стали и заспали кућни сатови Заспали у времену али су будни у вечности Нећу да их из вечности дирам нити навијам Заронићу утонућу с њима у тишину Тијаније
Дошао сам кући. Види се да ме дуго није било, али све је на свом месту. И она је ту! Смеје се са морем њених модрих очију, нашој срећи. Бршљени аплаудирају музици златних зрака. Ветар шапуће: – Нема кретања, постоји само буђење. Као некада пићемо вино, гледати залазак сунца и љубити се. То је довољно. Можда и сувише. Скупио сам храбрости да се заувек препустим тренутку лепоте, вечној стварности наше душе. – Где су остали? – питам.
Загрмело је у то јесење вече Тек да знак се киши дадне. Муња над планином уснулом И капи са небеса почеше. . Све ко у срцу моме тада беше! . Где поћи, о чем мислити, Где од срца и кише се скрити? . Место дође само ко што вазда бива То крошња великога храста позива. . Мокро од кише и суза – лице Озари се снагом старог великана. Корак лево корак десно Душа сама није знала куд ће Док мир је лагано не савлада. . Рука твоја такла ми је раме Очи жарне гледале ме немо Док усне не проговорише Што срце већ заборавило. . То љубав вечна тече, чаробне су речи, Она што пред старином снажним Ћутат више не могаше. . Храст је твога рода биће драго ал И моје од тога трена постаде. Киша стаде, засијаше небом звезде Записа храст речи љубавне.
Ја ћутњу у теби ћутим У ребусу силуета твоја а Нагађам да ли си то ти . Накнадно усвајам Као важеће Бесполно размножавање Своје ћутње . Ребреница мога брода Нада и ћутња . Уназад гледам Своју ексцентричност и У самовару Сибир кувам . Глођем своју ћутњу у теби . Вршим ексхумацију Једне залутале мисли и Ћутњу у теби ћутим
Када видиш лист Ветром ношен Ветар остаје невидљив . Која ватра Моје светло исијава…? Угаси је…ако зла је… Ја не знам…и не умем . …А тако си ми лако Руку дао И само сам хтела Да ти лакше буде… . …И тако си ме лако Пустио да Те успавам А никада Те не бих Повредила намерно… . Незнање је лудо А нежност опасна… Опрости ми…
