Љубав и посвећење Стваралаштву

воде нас унутарњим путевима

ка Светлости и Извору Живота.

Само Љубављу и Стваралаштвом

можемо да превазиђемо

властиту себичност и саможивост,

као и страх од смрти и живота.

Себичност и саможивост

имају по стотину лажних лица;

 лукави су, потуљени, подмукли

 и дубоко скривени у нама.

На унутарњим путевима,

одуховљења и обожења,

себичност и саможивост,

једнако као и страх од смрти и живота,

 јесу наши највећи

и најпотуљенији непријатељи.

(Жар-Птица)

Лирика вечног тренутка

По древном ведсрбском предању, Жар-Птица има чудесне божанске моћи, да може саму себе да спали Унутарњим Огњем и потом да васкрсне из властитог пепела.

Жар-Птица је бесмртна и вечна, јер кад год остари, кад год онемоћа, кад год изгуби животна дејства, животну енергију, она призове Унутарњи Огањ (Небески Огањ који је у њеном бићу) да спали остарело и истрошено тело те да, потом, из властитог пепела васкрсне саму себе, изнова роди (препороди) саму себе добивши ново и младалачко тело и добивши нове животне енергије за један нови космички животни ток.

Мит о Жар-Птици јесте мит о Белом Србству.

Посматрано из Акаше, Жар-Птица је симбол (знамен) Белог Србства које је бесмртно и вечно и које вазда изнова васкрсава, рађа и препорађа само себе.

(Овај мит о Жар-Птици украли су и присвојили – као што су то вазда и чинили – неки нама туђински народи, па су Жар-Птицу назвали Фениксом.

Али, важно је да ми то одавно знамо!)

 (Жар-Птица)

Ово вам казујем

из најдубље тишине,

из најдубљег унутарњег бића:

да нисам, све време,

бивао повезан

са Оностраним световима,

 ја у овоме свету

не бих опстао

ни један једини трен!

Загледам се тако –

не знам како и не знам што! –

у дрво једно у даљини,

у облак један,

 усамљен и бео,

понад утихла поља од смиља,

 у вечерњи сутон, румен и зелен,

и тада, гле! изненада –

 у дубини душе и срца –

осетим неку чудесну

 и неизрециву љубав

према свима и свему,

према сваком ближњем,

према сваком бићу,

према свим световима

и, надасве,

 према свеколикој

творевини Божјој.

Ово није молитва, ово је крик!
Над овом земљом птице певају тугом!
Јуче је у једном селу умро последњи становник,
а сутра ће можда у другом.
Прођите понекад Србијом,
ви што мислите да сте вeћи од ње!
Дочекаће вас непокошене ливаде, неузоране њиве
и људи претворени у мермерно спомење.
Прођите понекад!
Можда вам се у срцу заломи шкрипање колевке
што у хладу необране шљиве празна се њише,
можда вас заболи трулеж којим
угашено огњиште мирише.
Ви што носите по мери скројено одело,
молим вас, учините нешто
за умируће село и мотику што под стрехом труне,
и вас су грејали пуловери
плетени мајчином руком од најбеље вуне!
И ваша се колевка њихала у хладу шљиве,
храниле вас испуцале руке
црним хлебом са неплодне њиве!
Ово није обична прича!
Ово је крик упућен вама што нас представљате у свету.
Јуче је у једном селу умро последњи становник,
на бесповратни пут су га испратили
мршави волови, пас и уплакани воћњаци у цвету.
Ви, што уплићете туђе судбине у венце
као откинуте мирисне ладолеже,
и ви сте убрани са неке вреже,
из врта шареноликог неког села,
у коме су, можда, одзвонила звона
последњег опела.

Лирика вечног тренутка

Најлепше и најверодостојније песме, бајке и приче о вилама и вилењацима имају Бели Срби.

Зато што су Бели Срби, столећима и тисућлећима, живели са вилама и вилењацима у истим древним и светим храстовим, липовим, буковим и кедровим гајевима, у истим древним заједницама и племенима.

Ини народи имају искривљену и лажну слику о вилама и вилењацима, будући да никада изблиза и нису упознали светове вила и вилењака, будући да  никада и нису живели у племенским и родовским заједницама са вилама и вилењацима.

Западни јудео-кршћански народи виле и вилењаке појимају и схватају као нижа демонска бића.

Они не могу да појме и схвате, да су виле и вилењаци светлосна и божанска бића, да су та бића, за Беле Србе, оно што су анђели за јудео-кршћане, па, можда, и на вишем духовном и божанском ступњу од самих анђела.

Виле и вилењаци, у заједници са Белим Србима, бејаху чуварима шума, језера, потока, река и извора, чуварима Мајке Земље.

Као што су јудео-кршћански калуђери и гмазовски свећеници и жреци измишљали лажну историју о Белим Србима, исте су такве лажи писали и ширили о световима вила и вилењака, представљајући ова светлосна и божанска бића у искривљеном огледалу својих помрачених и болесних умова.

Потуљени, подмукли и лукави пропагандни јудео-кршћански рат вођен је, упоредо, како против Белих Срба тако и против вилинских и вилењачких светова.

Ако не познајемо тајне вила и вилењака, онда никада нећемо посве појмити и разумети веру, предање и мит Белих Срба; никада до краја нећемо открити и упознати свебожиште (пантеон) наших белих богова и богиња; и, надасве, никада нећемо васпоставити

космичку и духовну Вертикалу ка вишим тајинственим и оностраним световима.

 

 

 

 

Постоји шапат.

Гласан а тих, многи га чују а многи и не…

Гледајућ` у прошлост разлоге видех ја,

и вечна та наша питања – зашто, како- речи су те…

 

Створена беше жеља тиха.

Као подсетник и одговор мог упита.

 

Тихо, тихо сад вољена…чувани смо од невремена.

Спољашњост је остављена да урла и бесни

ал` ми смо овде безбедни…покрај ватре…

Тама ће се још више прикрасти

али знај, ми смо безбедни , овде крај ватре.

 

Тихо, тихо сад.

 

Шапат се нежни тихо чу и једна дама заспа

и после дуге зиме оде слатком миру и сну…

 

Бестелесја чупаше јадно дрвеће напољу у бесу и мржњи тад!

Јер лак плен им измаче и неста испред њих сад.

О како бесни су!

 

Још једну душу да ухвате, да задоје вечиту жеђ за силом, силом душе коју требају.

Ону које губе те немају…

Сваки дан ако тако нешто у њиховом свету постоји – дан!

 

Један шапат изађе.

Таме више нема – не!

И тихи глас поста славе песма!

Ал` још увек као шапат нежни

о ономе шта долази к`нама у Љубави.

 

Ми поново јесмо једно у Љубави!

 

И њој се очи насмешише јер она зна ово знамење.

Њене руке…топле на његовим грудима

где му срце што куца поста успаванка…

Јер њихово чедо спава у колевци, њиховог светла и свете Љубави.

 

И само весела песма горућег дрвета,

и мисли слободне у облику варница,

и ништа више до искрености и смеха…

и шапата малчице гласнијег

Волим те…

 

И ништа више и ништа мање…

Љубав

коју живимо

 у свом срцу

обликује нашу душу,

а наша се душа

у очима нашим

и на лицу нашем

пројављује.

Спрам душе наше

 и лице наше

и очи наше.

Јер,

Љубав се никада

скрити не може!

Она је Светлост наша

и Бог наш!

О све што прође вечност једна бива.
Сен која беше дрво које траје. Будан
Испод свога имена које буди
Рука са цветовима крв што себе окива.

Завршиће се путовање остаће тиха брда,
Сива празнина ветар који блуди,
Место које нема места у жељи ал нуди
Зло да нас спасе и истину открива.

То чему се молите је Жалосни Славуј.
Љубав никада није завршена.
Чега има људског у патњи? О чуј

Дан одјекује. Непокретне звезде стоје.
Празне руке празно срце пуста сена
И нема мене ал има љубави моје.

Оно што видимо

у свом срцу,

то налазимо и у свету.

Чега у нама нема,

нећемо ни изван нас наћи.

Ако у свом срцу

нисмо љубави посвећени,

онда је ни од кога

нећемо ни примити.

Јер све оно

што из нас зрачи,

то нам се

кроз ближње враћа.