Лирика вечног тренутка
Подсети ме,
Соко са Велебита,
на једну дивотну
праискону
ведсрбску реч.
То је реч Светлопис.
За Поезију и Лирику
нема лепше речи,
будући да су Поезија и Лирика
Светлописи Душе!
Јер,
све што се Светлошћу пише,
то и јесте Светлопис.
Светлост Песникове Душе
исијава Светлопис –
Поезију и Лирику –
што се оваплоћује
у Биће Светлости.
Лирика вечног тренутка
Ново доба захтева од нас, да стварамо нове медије у Светлости, медије у којима ћемо објављивати вести и објаве из Света Духа Стварања.
Нама је Велики Дух Стварања, преко Божанске Душе чије име је Никола Тесла, подарио сва ова чудесна и божанска помагала, звана интернет и космонет, да бисмо били посве слободна бића, те да бисмо, у складу са својим духовним бићем, обликовали своје светлосне медије преко којих ћемо стварати нове светове усаглашене и усаображене са Вишим божанским световима.
Заиста, ми уопште више не зависимо од демонских медија које осмишљавају и уређују човеколики гмазови.
С тим медијима је заувек завршена свака наша прича!
Вести из Света Светлости
Данас су у Србији рођене још две божанске душе: једна зеленоока девојчица и један плавооки дечак.
Они ће бити водичи и чувари посрнулих душа у Златноме Добу Духа Стварања.
Све је више божанских душа које се из највиших светова Духа Стварања низводе на Земљу.
У Златноме Добу Духа Стварања, гле! наша Планета, уз помоћ божанских душа које на овај свет долазе, мора у Звезду да узрасте.
Лирика вечног тренутка
Иако, тренутно, боравимо у Свету Таме, ми смо, истовремено, повезани и са Светом Светлости.
Све вести и објаве које примамо преко званичних и незваничних земаљских медија долазе из Света Таме.
Јер све земаљске медије воде и уређују демонски ентитети (змије, змајеви, гуштери), који су попримили људска обличја, а дошли су на Земљу из мрачних пространстава Хаоса.
Зато и јесу вести и објаве званичних и незваничних медија све црње од црњих.
Искључимо се, једноставно, из света земаљских медија, ако желимо да сачувамо себе.
Ширимо вести и објаве из Света Светлости, из Света Богова, јер ће нам тако бити лакше у овоме, тренутно, најмрачнијем свету који су посве помрачили гмазовски ентитети из црних рупа Хаоса.
Отаџбино Котроманића круне
Немањића принца, Старине Новака
Све од Новог Града, Романије горе
Озрена, до Требиња стара
Свима трн у оку, цару парче меса
увек наша земља, Република Српска
Желели су те исток и запад
да ти буду тутор и маћеха
мењале се вере и надања
на светој земљи пуној барута
Херцеговски кршу, Посавино, Крајино
Караџићу Радоване заклетво
ја ћу увек бити твој син
свој на своме свети је циљ
Свима трн у оку, цару парче меса
увек наша земља, Република Српска
Песник мора да се уздигне
изнад свега приземног,
те да лепоту види и тамо
где је нико други
видети не може.
Лепота коју песник тражи
скривена је у његовом срцу,
и када свет посматра
очима срца,
тада ће лепоту
свуда препознати
и вазда ће
само о њој певати.
Лирски записи
Још мало, и нестаће последњи србомрсци!
Нигде их неће бити, нити у видљивим нити у невидљивим световима.
Развејаће је ветри времена и Дух Васељене.
Развејаће их и распршити сопстевена србомржња, сопствена мржња према свему лепом, племенитом, узвишеном и божанском.
Србомржња је само друго име за богомржњу!
Сваки србомрзац, то је давно откривено, јесте истовремено и богомрзац.
Сви они који су убијали и клали Србе, убијали су и клали Живога Бога у Србима.
Још само мало, још само неколико лета, и нестаће бестрагом, заувек, са лица Земље.
Нестаће и Ватикан, нестаће и сва друга змијска гнезда на Западу.
Нестаће гмазови и звери.
Њихово време је већ истекло.
Они се враћају на планету рептила, на планету змајева и гуштера.
Враћају се тамо одакле су и дошли.
Избацују се из Космоса и убацују у црне рупе Хаоса.
Звездана будућност рађајуће Звезде Земље припада Белим Србима и Белим Русима.
Тако је писато у звезданим књигама Белих Ура.
Тако мора бити!
Лирика вечног тренутка
Док кроз врбов шумарак, на левој обали Истера, корачам, рска снег под мојим стопама.
Ваздух је свеж, прочишћен, прозрачан, пун пране, пун космичке животне енергије.
Одувек сам волео мирис снега.
Мирис пране што допире северним ветром са крајње хиперборејске земље.
Земља на Северу – то је мој првобитни сан о Хипербореји, о Земљи Бога Стрибора.
Нека моју Песму Љубави
проносе горе и воде,
облаци и ветрови,
звезде и сунца,
и нека разгласе
по свету и световима,
да сам љубио све ближње
и сва бића жива,
те да сам на овај свет дошао
да бих у свету
открио и познао
Дивоту над дивотама.
Одавно не читам нити гледам ове магијашке убитачне и поражавајуће вести које се шаљу из подземних и пакаоних одаја, јер то старашно одудара од мога погледа на свет и Човечански Род, на природу око нас, и Васељену изнад нас. Једино што слушам је Небо, и то када сам осамљен тада је пријем најбољи, нема сметњи које долазе из сатанских предајника. И још само читам СВЕТЛОПИСЕ које нам свакодневно шаље наш драги песник, а који су такође из исте ИЗДАВАЧКЕ КУЋЕ.
Свакодневно сусрећем људе, пошто је Човека мало, они су толико омађијани, хипнотисани и пореобљени, да када им било шта кажеш против магијашких моћника који им душу испијајау и мозак испирају, и они су у стању то исто да чине и да их животом бране.
Молимо се Господу за спас!