Када се загледам

 кроз Властито Срце

 у дубину Вечности,

Времена и Бескраја,

тада видим Најдивотнију Светлост Љубави

која ме проводи кроз сва рођења,

 смрти и поновна рођења,

кроз сва небеса, сазвежђа и звездана јата,

кроз све овостране и оностране светове

у Бескрајном Кругу Створитеља.

Бићете слободни

само ако сневате Слободу,

само ако имате визију Слбоде.

Слобода мора бити у вама,

да би сте и ви били слободни.

И још је нешто важно, а, можда, и битно!

Да имате Свест о Слободи.

Да знате шта је, и колико вреди, Слобода.

Слобода је посебно стање,

божанско стање,

Бића и Духа.

Слобода је божански занос.

Слобода је одрицање

 од свега што није Слобода.

Морате упознати Слободу

да бисте били слободни.

Ко не препозна Слободу у својој Души,

никада и неће бити слбодан.

Лирски записи

Све што желите да сазнате из Србске Древности наћи ћете на личном блогу Весне Радојловић, под насловом ЗАВЕШТАЊЕ ПРЕДАКА.

Весна Радојловић је, уистини, једна ретка (велика) посвећеница, чији је лични блог права ризница знања и мудрости Белих Ведских Срба.

Ова Бела Србкиња је учинила више за Бело Србство него све званичне (србске) академије и културне установе.

Довољно је само да, србском азбуком, укуцате: ЗАВЕШТАЊА ПРЕДАКА и, наћи ћете се одмах на Веснином личном блогу, у Весниној царској ризници скривених и тајних србских знања и сазнања, тајних и скривених ведских  (хиперборејских) повесница и паметарница.

Ма шта да чујете и видите,

знајте да је Створитељ свемогућ.

Ако сте повезани са Створитељем

те ако је Створитељева Воља

и ваша воља,

онда се не брините и не плашите.

Живот у Створитељу јесте

Живот без брига и страхова.

А Живот без брига и страхова,

 гле! бива

 Живот у Радости Вечнога Стварања.

 

Пронађи Природу у себи,

пронађи је у свом Бићу

 и Суштаству.

Ако ли је ту не нађеш,

нигде је наћи нећеш!

У теби је Све!

Све што видиш

и не видиш –

то је у теби!

 

Нисам тужна него ми риме јецају саме
нисам тужна него су ми риме бесне
нисам тужнa сузе саме падају свесне
Сузо звезданог млека маја
cве најлепше од мрака и сјаја
моја Светице и Озарлице ведрих клима
Моја yмекшана сузо светлошћу Раја
по небу пада дан је не прима
тек сенка јача са мање рима
У таласу Моравице предомишљања
и блага светлост у ведром дану
ћутим мисао cе стапа у рану
Преброј сваку драж чистотом разбијену
са мог образа и чела ведрог небодира
занавек сваку мојy сузу суву свевидну
У таласу твом предомишљања
и блага светлост у ведром ocвaнy
где ћути мисао у зору рану
Сву драж у чистоти разабрану
са твог образа и чела ведрог
што тиха је реч а не губи
Смешци зборе у боји нежног
дух ти прошлости благост руби
а моје ломно и чисто срце те љуби
Преброј ране моја Светице
преброј све што беше горко
и што ме је држало будну
Ноћу док се клатно
љубави небодиром њише
између увек и никад
Тражила сам твоје око
Озарлице кад си га отворила
и кад те само погледала
Прела сам ону потајну нит
низ коју је роса што си је смислила
клизила ка обзорју мојих зеница
Светице низ твоје падине непребола
силази сабахзоре звездано млеко
недозрелих белих маcлачка
Све што је то моје
у небодирном ноктурну
цаклене сузе недопева моје
Немир дрвећа вирводе равница
тешки склад Ртањcких Брда
песма убијених ластавица
Тишина која о чело се разби
и шумна светлост звезде издајнице
све што тугом моје ноћи храни
И будној ми срце као лудој туче
болвременом песмом што јауче
акордима славуја што јецају у болу
Корачала сам ка Теби
поузданим лаким кораком
њихали сам се слободно чекајyћи
У звонику твога еха ћутања
што ухватслухом ти преде
што беше загљај за тебе
И тако удвојене собом
пpошле смо кроз капије вечности
преброј ми ране Светлице моја

Одувек сам волео

да посматрам небо:

 дању бих се дивио облацима,

 а ноћу сазвежђима и звезданим јатима.

Одувек сам волео

све што лети:

птице, лептире, вилин-коњице.

Одувек сам волео

да зурим у врхове крошања

моћних и високих дрвета;

да замишљам себе

како се љуљам на небеској љуљашци

понад облака и ветрова.

Одувек сам био мало ћакнут:

волео сам све

 што је високо и далеко,

све оно

 што није од овога света.

Одагнајте бели сан небески
ви остављени у смрти затечени
Пробудите се добри а слуђени
два пута истим сном уморени
немиром својим високо убијени
Ви у вечерњим капијама
у сумрачним улицама
крај споредних излаза
поред излога и зидова
пробудите се сунце је близу
Од црвене ограде и
комада разбијеног стакла
ви који загрљени сањате
о јесењој месечини
пробудите се добри a напаћени
Ви двоје по двоје сами
сами у дану сами у мраку
уз последњи стуб без светиљка
ви негде на некој стази
између лишћа облака и киша
Између две ватре суза
на клупи од кошутиног страха
без ичега са собом
сем једно мало себе
пробудите се сан вам зебе
И једним хладним сунцем
иза жутих светиљки и излога
ви сами ви усамљени а загрљени
истисните сиво крило самоће
да шапнете оно мало нађених речи
У тренуцима случајне нежности
док шетате градским улицама
опустелих после закаснелих
представа у позориштима
ви који загрљени идете
Овом сунчаном улицом
нестварном од кишног сна
очи вам затворене прсти ћуте
чујете кораке иза себе
неког човека без сна
Додир између миловања
никог да баци камен
свог гласног ћутања
у воду тишине између вас
Пробудите се добри а слуђени.

Лирски записи из Акаше

Имам 67 година и, не смем да одустанем од борбе за бољи и лепши свет!

Ма колико свако од нас био млад или стар, наша је дужност да се до краја, до конца, до скончања у овоме свету, боримо за бољи и лепши свет.

Јер, што више тога лепог и дивотног учинимо у овоме свету, у овом животном току, за толико ће нас мање послова чекати у оностраним световима.

И опет, све оно што овде и сада не учинимо и не урадимо, све ће нас то сачекати негде другде у неком другом времену, у неким другим пространствима.

Наш живот нема ни почетка ни свршетка; ми само мењамо имена, обличја, времена и пространства.

Сва наша дела и недела прате нас на свим путевима нашим кроз времена и светове.

Од себе никуда немамо побећи!

Нема предаје ни у овоме свету нити у иним световима.

Ма колико човек био стар, он не сме да одустане од својих дужности, послова и задатака.

Бог је Човека створио да би Човек сарађивао са Богом.

Али, сарађивао вазда и навек!

Наравно, да се ми на један начин боримо у младости, а на други начин у старости, но, смисао и суштина наше борбе никада се не мења.

Свако време, свако доба тражи други вид и начин наше борбе за бољи и лепши свет.

Има дана кад ми је веома тешко, када се будим са осећањем да устајем из гроба, када ме свака коска, сваки дамар боли, кад не знам да ли сам мртав или жив, али – свеједно! – морам да устанем из постеље, морам да се усправим, морам да се дохватим Божје Вертикале, те да кренем у нове подвиге, у нове ратове, у нове битке за лепши, бољи и дивотнији свет.

Јер, у том свету живе наша деца, живе деца наше деце, а живеће и они далеки који ће после нас доћи, и, стога, не смем да одустанем од борбе, не смем да одустанем – јер би ме појео стид и срам: пред Богом, пред Васељеном, пред Родом и васколиким светом!

Ето, овим лирским записима одговорих онима који ме питају: зашто толико пишем и стварам, зашто толико славим и величам Бога, Васељену, Природу, Србство, Род и Родину у овим позним годинама!

Ја другог избора немам.

Заиста, немам!