Ова поезија је настала пре десет година, када су само ретки песници-вилењаци видели и схватили, да су Србија и Србство већ увелико поробљени!

Снимак направљен у панчевачком студију Белог Руса Владимира Балашова.

Музика: Владимир Балашов.

Видео обрада: Небојша Јовановић.

Стихове казује: Песник.

Лирски записи из Акаше

Ми смо Бели Срби.

Бели Срби, а не било какви Срби.

Зашто се плашимо да се изјашњавамо Белим Србима, кад, уистини, јесмо Бели Срби!

Ми смо Род беле ауре, беле светлости, белог сазвежђа, и зато смо Бели (Срби).

Ми смо једини – Бели!

Само ми и Руси, али и Руси су – Ми!

Руси и ми – јесмо Ми.

Ко нас је раздвојио на Србе и Русе, кад смо и једни и други – Ми – Бели Срби?

Бели није само придев; Бели је више од придева; Бели је с ону страну придева – то је мета-слово, то је мета-реч, то је реч из оностраног, реч с ону страну речи.

Упамтите: само смо Ми бела раса, само смо Ми – Бели!

Погледајте све ине народе по Европи и Азији: само смо Ми Бели!

Само смо Ми Бели и они који су постали од Нас.

Немци, Швеђани, Норвежани и ини – сви су они постали од Нас.

Они су бели зато што су потомци Белих!

Хиперборејци, Аријевци – то смо Ми.

Немци, Швеђани, Норвежани и ини јесу Хиперборејци и Аријевци само онолико колико су се мешали са Нама.

То су све Наши потомци.

Они су постали од Нас.

Зато Нас и мрзе.

Мрзе се Нас, јер знаду да су њихове прамајке рађале потомство са Нашим ратницима.

Али, њихове су прамајке тражиле Наше ратнике да их оплоде, јер су желе да имају децу са Белим ратницима.

Наши ратници нису отимали њихове прамајке, нису отимали жене и девојке, зато што су били – ратници!

Ратници не отимају жене и девојке; ратници ништа не отимају и никога не пљачкају; то је одлика нижих раса, то је одлика кукавица, јајара и лешинара.

Ми смо ратници – и зато смо Бели!

Суморна небеса грме и одзвањају,
док бојни покличи горама се оре.
Пeрун се помаља намргођен и гневан
да погледа с висина он ратнике своје.

Неколико стрела из облака пусти,
закукаше они што на њега хуле,
јурнуше у напад словенски вукови,
растргнуше зачас све те стране људе.

У славна времена тако некад беше,
кад крв и земља певали су једно,
ал` похлепа владара доведе хришћанство
и наступи тада овде време бедно.

Сад страна племена главну причу воде,
заоденуто ропство у свили слободе.

Ал` словенске су шуме још увек бојно поље
где шапат оружја кроз грање се чује.
И заурлаће опет, силно као некад,
кад преци нам јуришаше попут олује,

​
Слава Боговима!

Лирски записи из Акаше

Дуго се није јављала Татјана, и јутрос се огласи својим коментаром на нашем порталу.

Обрадовах се, веома.

Племенита и дивотна наша Татјана: Бела Србкиња и Бела Рускиња – Бела Вила!

Свака ми је Татјана – Бела Рускиња, свеједно што је, можда, и Бела Србкиња.

То је због руских песника, због Јесењина:

У селу не беше лепше девојке од Тање… – певао је Јесењин у раној младости, а млад је и отишао са овога света.

Која лепота, красота и дивота у једноставности и лакоћи Јесењиновог стиха!

Најбољи србски и руски песници млади одлажаху са овога света.

Млади су одлазили, да би вечно остали млади.

Ни Јадранка нам се одавно не јавља.

Јадранка Дивотница – Бела Србкиња и Бела Вила из Републике Србске!

(Све расне Србкиње за мене су Виле и Богиње, па нека наши душмани пукну од једа.)

Ни Соко нам се са Велебита одавно не јавља, расни Бели Србин и Бели Витез, који се посветио Србству још у раној младости.

Не јавља нам се ни Драгослав – Стари Хајдук и Бели Србин, загледан у тајинствене и оностране дубине Универзума.

Пре него што сам ушао у собу, да пишем ове лирске записе, седео сам на трему и зурио у врхове високих крошања у даљини.

Тиховао сам и медитирао.

После кише, гле, све је умивено, чисто и дивотно!

Ваздух је пун пране, пун негатвних јона, а јони су, то већ одавно знате, ватимани ваздуха.

Ми можемо и да се хранимо јонима, да се хранимо праном.

Видите која сличност између речи: прана и храна!

Да, зурио сам у врхове највиших крошања у даљини што се лагано њихаху на ветру.

Што је већа висина, све су чистије енергије.

На то ме јутрос подсети и пуковник Боги.

Рече ми, да се више не сликам испод крошања, држећи се за стабло, за најниже чакре дрвета, већ да се испењем у крошње, у саме врхове, до највиших чакри.

Замолићу Владана: Белог Чаробњака – када следећи пут буде долазио овамо, са својом Белом Вилом – да ме њих двоје усликају у крошњама Светога Храста.

Да се испењем високо, па ако не будем могао да сиђем, да тамо и останем.

Ионако је горе у висинама Светог Дрвета, лепше и дивотније него ли доле на земљи.

Орли и соколи бирају највиша дрвета, у највећим висинама, да свијају гнезда!

Лирски записи из Акаше

Јутрос ме пробуди пуковник Боги.

Киша лије тако умилно и дивотно, а мени се спава, мени се не устаје из постеље – спавао бих до краја света и века!

Пробуди ме Боги, и нема више спавања.

Прича ми нешто, а ја онако поспан не знам ни ко прича, ни шта прича, ни коме прича!

 Тек после сам схватио, кад смо завршили разговор, да је то Боги мени причао, те да ми је обелоданио многе тајне, које управо претачем у лирске записе из Акаше.

Кад разговарам са Богијем, то је као да разговарам са бићима из Акаше, као да разговарам са Вилењацима.

Боги зна многе тајне.

Давно је ушао и у Тајне Белих Ура.

Он је, у пролеће 1999. године, са својим сарадницима, тајним ведским оружјем рушио душманске авионе над Србијом.

Када се једном буде ослободила Србија од атлантистичких душмана, тада ће и пуковник Боги добити заслужено место у новијој србској повесници.

Боги је војник, ратник, шаман и жрец Белих Ура.

Он ме некад хвали, а некад куди.

И јутрос ме мало хвалио, а мало више кудио.

Рекао ми је, да ја морам бити свестан тога: колико ме људи чита, колико се Белих Срба и Србкиња буди и освешћује преко моје поезије и мојих лирских записа, те да стога не смем да се шалим, већ морам да пишем само о ономе што подиже и узноси како мој дух тако и дух свеколиког Белог Србства.

Просто речено: не смем да се бавим дневном политиком!

Кад мало размислим – у праву је!

Наравно, Боги мене поштује и цени као ретко кога, и ја му никада не замерам због грдње и куђења, поготову што Боги има више од осамдесет лета.

Више од осамдесет лета, а крепак и чио као момак са Радана!

Поробљавање човечанства, а превасходно Хиперборејаца и Аријеваца, почело је још пре петнаест тисућа година – прича ми Боги – када су се синови таме, црни ентитети, докопали тајних књига Белих Ура, и када су Тајна Знања Белих Ура ушла у свет, међу ниже неаријевске расе.

Тајни и онострани рат против Срба, превасходно против Белих Срба, као чувара тајних знања – наставља пуковник Боги – бива све жешћи и жешћи; поготову је ових дана, када су биле паклене врућине, бивао веома жесток, јер се тада најлакше магијски и окултно дејствује на људе и масе.

Али и жреци Белих Ура одговарају жестоко, и још жешће ће да дејствују, јер нам у помоћ пристижу и Галактички Бери Ури.

Не само да ћемо им растурити змијско гнездо, већ ћемо га посве спржити! – додаје Боги, завршавајући своју причу.

(Пуковник Боги: жрец Белих Ура:

са два магијска штапа од ретког дрвета

које расте само на Радан-планини.)

 

Лирски записи из Акаше

Синоћ је почела да лије киша, лила је целе ноћи, и још лије.

(Правилније је рећи киша лије, него киша пада. Пада камење, а вода лије.)

Нека лије, нека топи земљу, нека спира рђу, муку, патњу и зло!

Док лије киша, и ја зурим кроз отворен прозор у крошње липа, и ораха суседовог у даљини, мене тиште и муче многа питања, на која, гле, немам одговора.

Човечанство је давно поробљено, поробљено од неких мрачних а невидљивих сила и ентитета што нису од овога света, што не обитавају на Земљи, већ у неким мрачним и леденим пространствима Хаоса.

(Космос је Светлост, а Хаос је Тама!)

Не, нису то бића, већ небића, већ ентитети који немају ништа од онога што имају бића.

И пре десет тисућа година Нешто је управљало човечанством.

(Нешто, а не Неко!)

Управљало и владало људима, племенима, родовима и расама, као и свим иним  бићима што бораве на Земљи.

Људи су створени за Богове, али им Нешто већ тисућама година не дозвољава да узрасту до Богова.

Ми говоримо: светом и човечанством управљају тајне владе, владари из сенке, илуминати, темплари, масони, лихвари и сва ина окултна и магијска братства.

Али, и то је привид, варка и опсена!

Сви ови овде споменути јесу само параван, димна завеса; они су обичне марионете за једнократну употребу; они су само извршитељи неких мрачних ентитета који преко и кроз њих владају светом и човечанством.

Све религије, све идеологије смишљају се негде далеко од људи, далеко од овога света.

Сви ратови се, такође, осмишљавају негде далеко од света, далеко од људи.

Комунизам, бољшевизам, фашизам, нацизам, мундијализам и глобализам нису створени на Земљи, међу људима, већ је све то створено и осмишљено негде далеко од нас, у неким мрачним и леденим пространствима Хаоса.

Нешто се са нама људима поиграва већ стотинама векова, не дозвољавајући нам да узрастемо до звезда, до Белих Богова и Богиња – будући да смо за то и рођени – већ се све време вртимо у зачараном кругу.

(Уместо туђице манипулација, користићу србску реч замајавање, будући да та реч садржи и речи маја, омаја и опсена!)

Неки мрачни а невидљиви ентитети из Хаоса замајавају све нас, свеколико човечанство, сва бића на Земљи па и саму Земљу, као и све ине планете, сунца, звезде и сазвежђа у нашем звезданом јату.

Цркве и религије говоре о нашој слободној вољи.

Али наша слободна воља је, такође, привид, варка, опсена и илузија.

Да ли је наша слободна воља заиста – наша?

Можда нам је и то подметнуто, да бисмо имали само привид слободе!

У чему се састоји наша слободна воља, ако је све око нас: нужност, датост и задатост!

Ако је све унапред одређено, задато, ограничено (ограничено простором и временом!) и условљено, где је ту онда, и колика је, наша слободна воља?

Да ли су наше мисли уистини наше мисли, или су то мисли Некога и Нечега изван нас?

И, најзад, питање свих ових питања: шта ми можемо, и морамо, да учинимо, да бисмо се избавили овог зла, те да бисмо наставили Путем узрастања до звезда и Богова, до Створитељеве Ничим Условљене Слободе?

Док напољу лије киша и дувају ветри са Карпата, ја ове мисли, што су ме јутрос тиштале и мучиле, предајем ветрима, да их распрше по свету и иним световима.

Не желим више да мислим такве мисли, већ се предајем тренутку вечности; предајем се тиховању, сневању, љубави и радости.

На сва ова питања већ одавно постоје одговори – у Акаши!

После свега,

у ово глуво доба ноћи,

могу да кажем:

ја сам погрешан човек

 на погрешном месту

и у погрешном времену.

Нити ја више

 разумем људе,

 нити, пак, људи више

разумеју мене!

Моје песме и моји снови

 не требају свету –

требају само мени,

 и неким далеким

звезданим  јатима!

Улазим у снове

белих вила,

и путујем с њима

на Зраку Месечеву,

кроз оностране и тајносане

светове далеких

звезданих јата.

Лирски записи из Акаше

Бели Срби знаду одавно, и поручују:

Највећа опасност Србству прети од издајничке србске власти, а све власти србске су издајничке у последњих стотину лета.

Да није издајничке србске власти у последњем столећу, Срби не би ниједан рат изгубили у минулих стотину година.

И, не само рат, већ ниједну битку!

Издајничку власт не можемо да победимо јавно, но само тајно, користећи се мудростима, знањима, умећима, вештинама и чаролијама наших Богова и Предака.

Наше Древно Хиперборејско Царство, које је постојало тисућама година, нису чували војници и ратници, већ Посвећени Ури, Врхунски Жреци и Чаробњаци.

Они су својим божанским чаролијама, својом галактичком магијом, створили моћан дејствени и енергетски зид на границама Царства, преко којега ниједан туђинац, ниједан иноверац, ниједан душманин није могао да пређе.

Ако би неко и покушао то да учини, бивао би, у трену, спржен Перуновим огњеним муњама.

Без тих древних знања и умећа наших Богова и Предака, Србству нема звездане будућности!