Лирски записи из Акаше

(Песникова разјасница уз песму:

ВИЛЕЊАКОВА ВЕЧЕРЊА ЉУБАВНА ПЕСМА: ВИДИМ ТЕ МЕЂУ ЗВЕЗДАМА И СУНЦИМА…)

Има оних, свакако, добронамерних пријатеља (а пријатељи су увек добронамерни, верујем!), који ме опомињу, да се ја, у свом песничко-вилењачком заносу, не винем тако високо, те да се посве одвојим од стварности овога света.

Они, у овом случају, мисле на моје оде, хвалоспеве и благодарнице посвећене Белом Србству – Белим Србима и Белим Србкињама; превасходно Белим Србкињама, које буквално узносим до звезда поистовећујући их са Белим Богињама.

И још ми кажу: Човече, сиђи са облака, јер твојих Белих Србкиња данас нема нигде у свету!

А ја им одговарам: Ко каже да их нигде нема, када их ја налазим у својим сновима и визијама, када их налазим и препознајем у вишим звезданим и духовним световима, када се срећем с њима у Акаши, и у Језгру звезданих јата?!

Оне су се привремено повукле из овога света опсена, омаја, илузија и лажи, узносећи се у више сфере, у више духовне и божанске светове, и поново ће се спустити на Земљу када се Земља, када се сва бића, када се сви ми будемо душевно и духовно прочистили.

Јер, ако Белих Србкиња које ја зовем Белим Богињама, има у мојим песмама, има у мојим сновима и визијама – онда их, зацело, има!

Ја сам у овом (свом) животном току срео најмање десет Белих Србкиња – Белих Богиња, а можда и више од десет, а можда и стотину!

Нека их је само десет – па то је дивота, па то је сасвим довољно за један нови почетак будућег звезданог и божанског Србства!

Србство је одувек, кроз столећа и тисућлећа (све до појаве јудео-кршћанства), почивало на Белим Србкињама, на Белим Србкињама Хиперборејкама и Аријевкама.

Све наше приче о васкрсу и препороду Србства, без снова и визија о Белим Србкињама, бивају у трену распршене на ветру времена.

Васкрс и препород, као и поновно рођење Србства, почиње са митом, са култом, са визајама и сновима о Белој Србкињи, о Белој Мајци, јер у њеној утроби, јер на њеним бедрима почива будуће звездано и божанско Србство.

Ако Белу Србкињу, ако Белу Човечицу не ставимо на место које јој по свим божанским и космичким законима припада – а то су, истовремено, и хиперборејски, аријевски закони – онда су нам залудне све наше приче и залудна сва маштања наша о поновном рођењу Белога Србства!

Белих Србкиња, Белих Богиња има свуда око нас, па и у нама, јер ово што видите, то није једини свет, већ само један од мноштва овостраних и оностраних светова Вечнога Простанства.

Доћи ће Беле Србкиње; и ја их већ видим како се из Језгра звезданих јата низводе на Земљу, и видим их како у времену долазећем, а у Љубави са Белим Србима, рађају будуће Богове.

Видим те међу звездама и сунцима;

видим те у месечевом зраку и у капи роси;

 видим те међу облацима и јатима птица;

видим те у јутарњем лахору и у пољском цвећу; видим те у своме срцу и у сновима својим –

видим те, свуда те видим,

и препознајем,

Љубави моја –

Богињо моја,

Србкињо моја!

Што се Љубављу

из Свести

запише

у Књигу Живота,

то постаје наша Субина

међу Звезданим Јатима

која нас прати

кроз све будуће

животне токове наше.

Лирски записи из Акаше

Ко то прети Србији и Републици Србској?

Ко то покушава да застраши Србе?

Ко то каже да ће нас поново бомбардовати?

О, нека крену!

Нека крену што пре, нека крену одмах!

То ће бити њихов последњи ратнички поклич, њихов последњи лет у Небо.

После тога, нигде их на Земљи више неће бити.

У два велика рата у двадесетом веку били су само побеђени, али не и уништени.

Овога пута морају да се униште.

Не само да се победе, већ да се буквално униште, да заувек нестану са лица Земље, да их нигде нема.

Њихове обавештајне службе појма немају; њихове обавештајне службе имају увида само у нижим сферама, у нижим земаљским световима, а праве објаве, праве информације налазе се у Вишим световима, у Акаши.

У Вишим сферама и световима, у Акаши, они су заувек нестали, они су већ лешине, они су прошлост.

Та атлантистичка, предаторска и паразитска раса мајмуна и гмазова, мора да нестане, да би словесно и освешћено човечанство могло да напредује.

Због тих атлантистичких предатора и паразита пробуђено и освешћено човечанство већ стотину лета тапка у месту.

Не, они више не смеју само да се победе; они морају да се униште, јер таквих предатора и паразита није бивало на Земљи откад је света и века!

Они појма немају шта их чека ако крену на Србију и Републику Србску!

Чека их пакао, пакао какав ни замислити не могу.

Пакао који су им припремили Галактички Срби и Бели Ведски Богови.

Сва њихова оружја, оруђа и технологија биће у трену уништена; нестаће као да их нигда ни било није.

Ово су увиди из Акаше, ово је записано у Књизи Живота Белих Срба – Хиперборејаца и Аријеваца.

Космички бол је на самом врхунцу.

Нека отпочне космичка драма и космичка рециклажа!

Нека буде како је писато!

Лирски записи из Акаше

Пита ме једна Бела Вила ( а све расне Беле Србкиње за мене су Беле Виле или Беле Богиње), зашто ја, у својим песма и својим лирским записима, кажем да су све љубави болне, да нема љубави без бола, кад нам је Бог дао да уживамо у љубави, да осећамо радост и блаженство док љубимо!

Оно што нисам успео да јој одговорим писмом, то ћу јој рећи, сада, кроз лирске записе, јер, мени Песнику Вилењаку, све је много лакше преточити у песму и лирику, него ли у обично (прозно и прозоморно)  писмо.

Све велике љубави су болне.

Болне, а дивотне!

Љубавне боли и дивота иду упоредо, иду руку под руку.

Не само да је болна љубав према жени ( а то се, такође, односи и на жене!), већ је и љубав према Богу болна, болна а дивотна!

Ни Бог се не може љубити без боли.

И љубав према Богу зна некада бити веома болна, а, можда, и најболнија!

Све што се воли – то и боли!

Ево, видите, како се, у даху, догодила спонтана рима!

(Нисам уопште размишљао о рими, а рима се догодила, а кад год се догоди рима сама од себе – то је са сврхом и смислом, то је истинито.)

Све моје љубави (а себе најбоље осећам и познајем), од када знам за себе, бејаху болне.

Ниједна ми се љубав није догодила без бола и без душевних боли.

Лагао бих, заиста, ако бих рекао другачије –  а не смем да лажем, ни због Вилењака ни због Поезије!

Што је бивала већа и дубља љубав, бивала је већа и дубља бол.

Али сам, истовремено, осећао и неизмерну радост и неизрециво блаженство које осећају само Богови и Богиње.

И данас су ми све љубави болне.

Болне, а дивотне и исцељујуће.

Исцељујуће и васкрсавајуће!

Мене моје љубави исцељују и васкрсавају.

Свакога ме јутра, изнова и изнова, исцељују и васкрсавају моје љубави.

Можда није тако у других Људи, али у нас Вилењака –  јесте и бива!

Нас љубав исцељује и васкрсава: свакога дана, свакога јутра, свакога часа, свакога трена.

И ово што сада пишем – пишем из љубави; и све што пишем и стварам – пишем и стварам из љубави.

Зато ви у мојим песмама и лирским записима осећате и препознајете љубав.

Лирски записи из Акаше

Има оних који жале за Југославијом.

Они се зову југо-носталгичарима.

А ја вам кажем, да је Југославија, од темеља до врха крова, била антисрбска творевина.

Расни и самосвесни Србин, као и расна, самосвесна Србкиња, никада неће зажалити за Југославијом.

Камо среће, да никада и није постојала!

То је била и тамница и гробница Србства.

У тој Југославији, од почетка до свршетка, бејаше све антисрбско и антируско.

Срби су (а наравно да говорим о расним Србима Аријевцима, а не о југо-комунистичким јајарама што попљуваше све србско, па и мајчнио млеко!) у тој ватиканско-атлантистичкој творени били посве обесправљени и ушуткани.

Да би се добио најобичнији посао, сваки Србин и свака Србкиња бејаху принуђени да се одрекну Србства.

Ако се не одрекну Србства, нема ни посла, ни здравственог осигурања, ни школовања деце.

На свим кључним местима, у свим државним и друштвеним установима, бејаху постављени антисрби – највећи србомрсци и највећи русофоби.

Најлепше србске девојке и жене – све саме расне Србкиње – бејаху врбоване, подвођене и уцењиване по разним комитетима црвених језуита и инквизитора.

Ако не пристану да буду љубавнице, ако одбију да учествују у њиховим оргијама, биће или убијене или послате на Голи оток, а породице ће им, наравно, бити растурене и посве уништене.

То је време кад су антисрби оргијали и шенлучили по Србији и свим србским земљама, време кад је сваки од тих ватиканских југо-комуниста, црвених језуита и рептилофила имао по десетак љубавница.

Ако, којим чудом, чујете неког Србина да жали за том и таквом Југославијом, знајте да је или луд или пјан, јер треће не може бити!

Нема љубави без бола, и ко тражи љубав без бола никада неће познати љубав.

Све љубави су болне, као што је болно и свако рађање новога живота.

Као што мајка осећа бол при рођењу детета, тако се осећа бол и при рођењу љубави.

Зато и кажем, да су љубав и живот једно те исто.

Исто је живети и љубити!

Идем и даље, па кажем: исто је живети, љубити и умирати!

Ко другачије мисли, никада неће познати ни љубав, ни живот, ни смрт.

Лирски записи из Акаше

Ми смо Срби одувек бивали усамљени на свим стратиштима, на свим губилиштима, на свим поприштима, на свим страшним судилиштима.

Наравно да су и Руси вазда и увек бивали уз нас, али и Русе сврставам и убрајам међу Србе, јер смо један те исти Род!

На Западу никада не имадосмо ни једног јединог пријатеља – све непријатељ до непријатеља, све душманин до душманина!

Кршћани, јудео-кршћани, ватиканци, протестанти, лутеранци, исусовци, муслимани, лихвари, атлантисти и ини бесови – све су то наши заклети душмани.

Не зна се ко нас од њих више мрзи и сатире, ко нам је од њих већи и грознији непријатељ!

Ово морамо да схватимо, освестимо и, заувек, запамтимо!

Лирски записи из Акаше

Народи који наносе боли другим народима нестају после неког (у Космосу јасно предвиђеног и одређеног) времена: у космичким циклусима од тридесет и шест, седамдесет и две, сто четрдесет и четири, или двеста осамдесет и осам година, све у зависности од тежине космичког бола.

Тајна наука о бројевима може унапред да предвиди нестанак сваке империје зла.

Што је веће зло, што је већа патња коју одређена империја зла наноси другим народима, тиме је и краћи опстанак дотичне империје, тиме је и бржи њен коначни нестанак.

Постоје империје зла, али постоје и народи зла.

Народи зла стварају империје зла и тако настаје зачарани круг: време сетве и жетве се убрзава и згушњава до коначног урушавања или распршивања.

Космички бол је друго име за карму.

Постоји лична карма али постоји и колективна карма.

Постоји карма; породице, племена, рода, народа, расе, па и човечанства.

Лична карма је уплетена и умрежена у све ине карме – од породице до човечанства.

Космичком болу нико није умакао.

Карма је неумољива!

Неумољива и сурова.

Ако желите да знате које ће државе, који ће народи најпре нестати са лица Земље, само пратите патње и боли које те државе и ти народи наносе другим народима, другим бићима.

Свако биће којему се наноси бол ослобађа огромну количину енергије која се изравно одашиље у Акашу, у Језгро звезданих јата, у Космос.

Енергија је неуништива: не може се избрисати, не може се поништити –никад и ничим!

Енергија бола разликује се од свих иних енергија по томе што вапије за космичком и божанском Правдом, што вапије за космичком и божанском Осветом.

То је енергија крика, урлика, вапаја и молбе упућене вишим бићима, вишим световима!

На енергију бола Биће Космоса (а то Биће можете назвати и Богом, ако вам воља!) одговара својом енергијом Одмазде, Освете и Казне.

Казна која стиже из Срца Космоса јесте страшна, јесте најстрашнија казна која некога може задесити.

Када се Биће Космоса свети, тада се тресу и руше светови!

За наношење бола невиним бићима, нема опроштаја.

Космос не прашта никоме.

Упамтите: Космос не прашта!

У заблуди су све оне религије које својим верницима говоре о опроштају зла и злочина.

Не верујте онима који вам причају да Бог прашта све наше злочине, сва наша непочинства, сва наша зла.

Ништа се не прашта!

Сваки узрок (а то је бол) има своју последицу (а то је одговор Космоса на бол).

Како може некоме да се прашта свесно учињен злочин?!

Ни говора!

Људи наносе боли, а Богови одговарају на крике и вапаје оних којима се наноси боли.

Не верујте оним религијама у којима нема учења о карми и реинкарнацији (о поновно рођењу и животним токовима).

То нису потпуне и заокружене религије.

Те религије нису усаображене и усаглашене са Природом, са Космосом, са Васељеном.

Зато припадници тих религија и наносе страховите боли другим народима, другим људима, другим бићима.

И, зато те религије нису религије будућности!

Лирски записи из Акаше

(Посвета Марку и Александри – Белом Србину и Белој Србкињи!)

Данас ми стиже порука из Акаше, да нешто напишем о Ђенералу Милану Недићу.

Питао сам се, зашто да пишем о Ђенералу Недићу, када је толико омражен у србском народу, када су га многи Срби одавно заборавили, ако су икада ишта и знали о њему!

Можда се ови лирски записи не би ни догодили, да на нашем порталу нисам наишао на коментар врлог ми пријатеља Старог Словена, који у коментарима – управо по доброти и племенитости – спомиње Ђенерала Недића.

Ђенерал Милан Недић јесте светао лик у новијој србској повесници.

Заиста, један од ретких Срба.

Он је прави изданак расног, хиперборејског и аријевског Србства!

Свесно је жртвовао себе – а, можда, и своју породицу – за спасење Србског Бића.

Моји ми увиди из Акаше кажу, да би – да није било Ђенерала Милана Недића, који је попут Древних Белих Срба Аријеваца свесно жртвовао себе – већ у Другом светском рату било посве истребљено и затрто Србство.

То је Истина, а све друго су комунистичке лажи.

Комунисти су највећи отпадници од Белог хиперборејског и аријевског Србства; највећи изроди Расе и Рода, и најверније слуге људи-змија, лихвара, атлантиста и језуита.

Комунисти су црвени језути, црвени јудео-кршћани.

Греше они који комунисте називају неверницима и атеистима – не, они су највећи верници Ватикана, најпокорнији и најслуђенији поданици Црног Папе, највећи религијски јудео-кршћански фанатици двадесетог века!

Комунисти ни дан-дањи не могу да опросте Ђенералу Недићу што је спасао Србство, јер су они – југо-комунисти, црвени језуити и поклоници Црнога Папе – још 1928. године, у Дрездену, направили планове о потпуном уништењу и затирању Србскога Бића.

Ђенерал Нендић је покварио планове, не само ове ватиканске црвене погани, већ и свих иних заклетих непријатеља и душмана Србства, који већ вековима снују паклене снове и праве демонске планове о потпуном затирању Срба и свега што је србско.

Када су црвени језуити ушли у Београд, у јесен 1944. године, тада су отпочели погромни над расним, самосвесним и самобитним Србима, над Белим хиперборејским и аријевским Србима.

У сарадњи са усташијом, својом црном братијом, црвени су ватиканци затрли у Београду све што дише србски, све што говори србски, све што мисли србски, све што осећа србски.

Тада је и Ђенерал Милан Недић бачен кроз прозор са високог спрата, уз арлаукање и оргијање усташије и црвених језуита.

Али, Ђенерал Милан Недић није умро; он се само преселио у Вечност, у Сварогов Златни Ириј!

Умрла је црвена поган, умрла је усташија, умрли су сви непријатељи и душмани Србства.

Слава и Част Белом Србину – Ђенералу Милану Недићу!