Лирски записи из Акаше

Све се записује: свака реч, свака мисао, свако осећање, сваки сан, свако дело; заиста, све се записује у Књигу Живота.

Како је записано у Књизи Живота, тако нам и бива, тако ће нам и бивати у будућим животима, у будућим животним токовима.

Ово што данас живимо, што нас окружује, што нам се дешава, што јесте наша стварност – све су то дела наша, све су то заслуге наше из многих ранијих живота, из многих минулих животних токова.

Што смо јуче сневали, то нам се данас дешава.

Тако ће нам се сутра дешавати, гле, ово што данас сневамо.

Наша дела, наше мисли, наши снови одређују нашу судбину,  нашу усудбу, нашу карму.

Томе нико није умакао; томе ни богови не могу умаћи!

И богови, баш као и људи, стварају своју судбину; и њима се све, баш као и људима, записује у Књигу Живота.

Књига Живота – то је Закон Над Законима!

А Закон Над Законима нико не може ни да поништи, ни да преиначи.

Све мора бити онако како је записано!

Када се поново будем родио, у унуцима својих унука (а, можда, и раније!), тада ће све у овоме свету бити и лепше и боље и дивотније.

Земља ће бити девичански чиста; људи ће бити племенити и узвишени; богови и вилењаци живеће у заједници са родовима и народима; Срби ће бити род освешћен и посвећен, род поштиван и цењен у свету, род достојан својих богова и предака.

Од младости, гле, ја сам свој живот посветио слави богова и предака, слави с ону страну овог животног тока, слави која ће ме стићи када се поново будем родио, у роду и племену својему.

Ја верујем у то!

И, не само да верујем – ја и знам!

Здравља светлим мислима и сновима твојим, Бели Србине – Бела Србкињо!

---

Нисмо ни свесни,

колико смо сви ми повезани,

колико смо упућени једни на друге,

 колико зависмо једни од других,

колико живимо једни у другима.

Само у неким тренуцима просветљена,

 у тренуцима дубоког освешћена,

бивамо истински свесни тога –

да не можемо једни без других,

да смо мртви једни без других,

да живети, значи:

бити повезан са свима,

са свим бићима и суштаствима,

са свеколиком творевином Божјом.

Љубав је унутарња светлост

што обасјава, гле!

тајинствене

оностране светове

у нама.

Сви смо ми

из Једног Језгра Првобитне Светлости;

 сви смо ми

из Корена Једног Дрвета Живота;

сви смо ми

преци и потомци једни другима;

 сви смо ми

рађали и стварали једни друге;

сви смо се ми –

 по ко зна колико пута –

заљубљивали једни у друге:

кроз давно минуле

и будуће животне токове,

 кроз овострана

и онострана звездана јата,

кроз видљиве

и невидљиве светове.

Заиста,

сви смо ми

Један Род,

Једно Биће,

Једно Суштаство;

сви смо ми

Један Водеан Љубави,

Једна Савршена Љубав,

Једна Љубав Над Љубавима:

 из које се рађају све љубави,

 сва бића,

сва суштаства

и сви ини светови.

Заиста, заиста,

сви смо ми –

а да тога свесни нисмо –

божански љубавници једни другима!

Осећам,

све вас осећам,

 и препознајем,

у своме срцу,

у својим сновима,

 у својим песничким

и вилењачким визијама.

Ви сте у мени;

ви сте у мојему бићу и суштаству;

 ви сте у мојим мислима,

 у мојим патњама и радостима;

ви сте – Ја!

Без вас,

не би ни мене било;

без вас,

не би било ни платена,

ни сунаца,

ни звезда,

ни звезданих јата било;

без вас,

ни видљивих

нити невидљивих светова

не би било!

Заиста,

ви сте – Све;

и Све – у вама пребива;

и Све кроз вас постаје

и бива – Све!

Лирски записи из Акаше

Здравља светлим мислима и сновима твојим, Бели Србине – Бела Србкињо!

То је тајни, овострани и онострани, поздрав Белих Срба и Белих Србкиња.

То је силница, то је соколница, то је прасрбска, пра-ведска мантра.

У тим речима садрже се (згуснуте) визије, снови, мисли и намере Белих Срба и Србкиња.

Белих Срба и Србкиња – по Крви и Духу, по Свести и Вертикали.

То је силница и соколница која нас повезује са Боговима и Прецима, са Вилењацима и Вилама, са Створитељем и Васељеном.

Бели Србин и Бела Србкиња обитавају у Светлости и Истини, у Љубави и Дивоти.

Бели Србин бива повезан са Боговима; Бела Србкиња бива повезана са Богињама.

Они су Бог и Богиња, они су Светлост, Истина, Љубав и Дивота.

Они су ретки и малобројани, и, управо су стога –  веома вредни, и битни!

Они су божански и галактички драгуљ; они су Звездана Будућност.

Бело Србство бива надмоћно над свиме у свету.

Надмоћно – јер је у Истини и Светлости, Љубави и Дивоти; надмоћно – јер се не прља мржњом и злом, курвалуком и лажима; надмоћно – јер следи Унутарњи Пут Снова и Визија, Онострани Пут Чистоте и Доброте.

Здравља светлим мислима и сновима твојим, Бели Србине – Бела Србкињо!

Лирски записи из Акаше

Да се убрзано, и изнутра и споља, разара и уништава Србија, и да се сатире и затире Србство, то могу да виде и схвате само Бели Срби.

Бели Срби – то су Срби по Крви и Духу, Срби по Свести и Вертикали!

Србију и Србство, у последњих стотину лета, убијају и затиру јудео-кршћани, лихвари, ватиканци, глобалисти, као и свеколики атлантистички олош и шљам, преко вештачких и лажних Срба; оних Срба које су у ватиканским и лондонским алхемичарским лабораторијама стварале тајне атлантистичке службе, а по замисли Рептилије – људи-змија.

У години која је пред нама, у Србију ће ући на милионе избеглица – а то је тајна лихварска и атлантистичка војска – који ће посве освојити, поробити, ојадити, опљачкати, разорити и опустошити Србију, а србски ће успаван и неосвешћен народ бити протеран и расејан свуда  по беломе свету.

Србије више неће бити!

Спасиће се само они пробуђени и освешћени Срби што се буду на време иселили у Русију, где ће поново, по ко зна који пут, основати Нову Србију.

После Петооктобарског државног удара (који су извеле атлантистичке тајне службе), на власт су у Србији дошли атлантистички измећари, вештачки и лажни Срби, чији је једини задатак да посве униште Србију, као и да коначно убију и затру Србство.

Нигда своје надубље

душевне боли

нисам имао коме рећи,

јер оно од чега болују

и умиру вилењаци –

то људи никада

појмити не могу!

Постоје патње,

 јади и боли душе

 које нису од света,

и нису

за свет.

 

Како можеш да разумеш
другог човека,
који је по природи
усамљеник?

И као такав
ослобођен од
материјалног-новчаног
задовољства,
ноћног провода,
и примитивних побуда!?

Не можеш да разумеш,
осим ако и сам
исто тако, не осећаш
дубоко у себи.

Такав човек се повлачи,
или у себе,
или се склања,
што даље
од ове труле
такозване цивилизације,
– далеко од свих.

И баш као усамљени Храст,
он највише
достиже своје висине,
само онда,
када га
сви други
оставе на миру,

у тишини.