Драган Симовић: Привид и опсена


Лирски записи из Акаше

120620151063

Када свет посматрамо Одоздо, са Земље, из жабље перспективе, онда нам се учини, да су Тама и  Зло посве овладали светом, те да је и Сам Створитељ дигао руке од нас, и да нам више, уистини, нема спаса.

Но, када се у својим визијама узнесемо понад Земље, и станемо свет да сазерцавамо (не да посматрамо!) Одозго, из Виших светова, из перспективе орла и сокола, тада видимо (јасно видимо!), да тамо негде у дубинама света и Васељене, нараста Првобитна Светлост – што истовремено осећамо као Милост, Љубав и Доброту – те да се Тама и Зло повлаче, да узмичу, да се топе, да се распршују пред силином Првобитне Светлости која сажиже све пред собом што није од Светлости, што није од Створитеља, што није од Великог Духа Стварања.

Приметили сте, свакако, да су страшно узнемирени и успаничени људи-змије и људи-звери, те управо стога – у очају и немоћи – они покушавају да заварају и да застраше свет својим бучним рекламама зла, будући да им сви медији овог виртуелног света стоје на располагању.

Људи-змије и људи-звери не припадају ниједној раси, ниједном народу, ниједној вери или религији на Планети, већ су то бесови-утваре што привремено користе физичка тела умрлих и погинулих.

Они су за једнократну употребу; они су већ припремљени за космичку рециклажу и, само је питање тренутка када ће отпочети космичка рециклажа мрачних и злих ентитета што привидно бораве на Земљи.

Драган Симовић: Србијом и светом владају утваре


Лирски записи из Акаше

120620151062

Срби су народ којим већ стотину лета владају утваре.

Од настанка Југославије, те ватиканско-атлантистичке творевине, Србија је престала да постоји.

Оно што је од Србије остало – то је утвара од државе.

Утваром од државе владају, такође, људи-утваре.

Сви србски политичати, који су бирани и на чело државе-утваре постављани у последњих стотину лета, нису расни Срби, нису уопште Срби, већ утваре из Ватикана, Берлина, Брисела и Лондона.

Непросвећен србски народ преживљава у тамници незнања.

Кажем преживљава, јер живети, значи: живети са смислом!

А непросвећен србски народ одавно не живи са смислом.

Смисао припада само Вертикали.

Вертикала живи са смислом; Вертикала је будућност Србства.

Погледајте данашње србске политичаре!

Загледајте им се у очи, у лице!

И, шта ћете видети?

Видећете гмазове, змије и гуштере, видећете крокодиле и алигаторе, видећете зомбије, видећете сенке и утваре.

Ви и даље, наивно, верујете, да су они Срби – али се грдно варате!

Више су Ескими и Индијанци – Срби, него они које зовете србским политичарима!

Они су синтетички, хибридни срби; они су срби из ватиканских и атлантистичких лабораторија.

Они нису рођени; они су створени!

Нажалост, огромна већина Срба не верује у ово што пишем, сматрајући ово моје писаније песничко-вилењачком уобразиљом, али ја откривам и обелодањујем Објаве из Акаше, ја откривам и обелодањујем Истину која је изнад свих земаљских истина, опсена, обмана, превара и лажи.

Доћи ће време, када ће и последњи Србин схватити ово о чему пишем, но, можда ће тада бити доцкан за све!

Драган Симовић: ТАЈНА: ЉУБАВ И ВЕРА


Лирски записи из Акаше

11358745_431257753721549_749098008_n (1)

Љубав је Тајна.

Тајна Душе и Срца.

Што је већа Љубав, већа је и Тајна која је обавија.

Изван Тајне – нема Љубави!

Јер Љубав не може да живи, да дише, да узраста без Тајне.

Тамо где нема Тајне – нема ни Љубави!

Љубав је Тајна зато што није од света, и што мора да се скрива од света.

Свет је непријатељ и убица Љубави!

Стога ће Љубав заувек остати Тајна у свету.

Али, није само Љубав Тајна – Тајна је и Вера.

Оно у шта верујемо Душом и Срцем – то је, такође, Тајна!

Свет не може да схвати и прихвати двоје: Љубав и Веру.

Љубав и Вера иду упоредо, руку под руку.

Што је већа Љубав – већа је и Вера.

Јер, Онај што Љуби – Верује у Оно што Љуби!

И то је његова Вера.

Наша Љубав јесте наша Вера.

Ко не Љуби – тај и не Верује!

И опет: ко не Верује – тај и не Љуби!

Љубити и Веровати,

Живети и Умирати,

и Поново се Рађати –

 јесте једно те исто.

Тајна све обавија, Тајна све чува, брани, штити и спасава.

20150606_191320

Драган Симовић: ВИЛЕЊАКОВА ПЕСМА УЗ МЕСЕЧЕВУ ЛИРУ И ЗВЕЗДАНУ ХАРФУ


20150606_191320

Нека љубав ова

између тебе и мене

заувек остане велика тајна,

велика тајна дубоко у срцу,

 дубоко у тишини,

 дубоко у звезданим јатима,

дубоко у вечности.

Нека љубав ова

буде пролеће и посвећење,

нека буде вечерњи дашак

над језером горским,

нека буде мирис пољског цвећа,

нека буде сетна песма девојачка

у ноћи пунога Месеца,

кад цвате багрем бео.

Нека љубав ова

узнесе тебе и мене

у далеке светове оностране,

и нека нас врати

почетку свих почетака –

водеану љубави,

 из којега смо

сви ми рођени.

120620151057

Драган Симовић: ПРЕДАЊЕ: ИЗ ЛЕТОПИСА АКАШЕ


Лирски записи из Акаше

120620151058

Најчистија, наприроднија вера јесте вера наших древних предака.

То је вера која је произишла из Бића и Духа Природе, вера која је усаображена са Родом, са Васељеном, са Космосом.

То је вера која је саму себе створила и родила.

Све остале религије су настале из људскога ума, и зато нису природне, нису васељенске, нису космичке.

У вери наших древних предака нема насиља, нема мржње, нема зла, нема злочина над другима, над онима који не припадају тој вери.

Све религије настале из људскога ума носе мржњу према другима који не припадају тој вери.

Припадници вера насталих из људскога ума називају неверницима оне друге који припадају некој другој вери.

Зато се и воде вечити ратови до истребљења између припадника различитих религија насталих из људскога ума.

У вери наших предака посве су изједначени мушкарци и жене, деца и одрасли.

Било је и свештеника и свештеница.

Поштовао се Култ Мајке једнако као и Култ Оца.

Уважавало се мишљење жене једнако као и мишљење мушкарца.

Љубав није била грешна.

У наших древних предака није постојао грех телесне љубави.

Љубав је бивала светиња; љубав је бивала светост и светлост.

Вера наших древних предака није имала име.

Има оних који сада покушавају да измисле име за веру наших древних предака.

Чему то и, зашто?!

Вера наших древних предака јесте предање.

Они је и нису звали вером, већ предањем.

Предање је све оно што се предаје; све што се предаје са оца на сина, са мајке на кћер, са нараштаја на нараштај, са колена на колено.

Оно што је природно и не може да има име.

Вера је била природна као дисање, као једење, као пијење, као пливање, као вођење љубави.

Све што је природно то нема имена – то јесте и бива, то се живи!

Ко су наши преци? То су богови и богиње, то су вилењаци и виле, то су звездана бића из виших светова.

Они су дошли на Земљу; нису створени и рођени на Земљи, но су на Земљу послати.

Та истина се скрива!

Много је лажи измишљено, да би се сакрила та истина о нашим прецима.

Овај свет почива на лажи и у лажи.

Зато је дужност свакога од нас – сваког Белог Србина и сваке Беле Србкиње – да дође до истине о својим прецима.

Онај ко позна истину о својим прецима – познао је и самога себе.

Зато вас и поздрављам поздравом наших древних предака:

Здравља светлим мислима и сновима твојим, Бели Србине – Бела Србкињо!

Понављајте овај поздрав у себи и гласно, свуда и вазда, јер ће то бити ваша мантра, ваша силница и соколница.

IMG-20150605-WA0005

Драган Симовић: Чувајте се лажних и вештачких Срба! (2)


Лирски записи из Акаше

120620151062

Већ сам рекао, да су по Бело Србство, по Србство Вертикале, најподмуклији, најпотуљенији и најлукавији непријатељи управо вештачки и лажни Срби; Срби који ни по Крви ни по Духу нису Срби.

Те лажне и вештачке Србе стварао је Ватикан, Берлин и Лондон, стварали су јудео-кршћани, језуити, ватиканци, комунисти, мундијалисти, атлантисти и лихвари.

У последњих стотину лета, ти лажни и вештачки Срби растурају и уништавају све што је србско.

Због тих лажних и вештачких Срба, гле! страдало је више од три милиона расних (хиперборејских и аријевских) Срба у двадесетом веку!

Чувајте се лажних и вештачких Срба, који су спремни на најподмуклије и најгрозније злочине против расних, аријевских и хиперборејских Срба – против Белих Срба!

Они су данас на власти у Србији; они растурају и деле Србију на покрајине, провинције и регије; они су оснивачи свих невладиних организација; они господаре свим електронским и писаним медијима; они су главни преговарачи у Бриселу, Берлину и Вашингтону; они су последње европске парије; они су најпоганији олош и шљам; они су белосветска фукара; они су ватикански, атлантистички и лихварски измећари и стрводери.

Од тог несоја, може се свако нечовештво очекивати!

ДУХОВНИ АМБИС


Ко у данашње време није бар једном помислио да живи у свету без смисла, у коме појединац лута без циља и без духовног вођства? Или, ко није бар једном имао утисак да је сам на свету и да егзистира у једној Празнини или Амбису? Модерно доба поставило је човека у средиште света, у сам центар овог Амбиса и начинило од њега једно изгубљено и уплашено биће. Човек, који је некад био припадник једног племена, једне заједнице или једног народа у модерно време је постао индивидуа. Он није више члан једне породице, нити део друштва чијем функционисању доприноси, он је грађанин. Међутим, у једном другом историјском периоду, човек је себе схватао на сасвим другачији начин. Он је егзистирао у јединству са собом и својим окружењем, и самим тим живео у једном срећнијем и здравијем друштву. Реч је, наравно, о периоду у коме је човек живео у складу са природом и у јединству са члановима своје друштвене заједнице― периоду паганизма. У овом чланку бавићемо се само паганизмом наших предака, иако су и остали народи сличног верског опредељења на исти начин живели у једној физичкој и духовној хармонији.
Живот у хармонији са Универзумом
Старословенску веру карактерисао је један посебан однос који је постојао између наших предака и ентитета који су поштовали. Овај однос можемо дефинисати као однос бића која егзистирају једно поред другог у универзалној хармонији. Словени су себе сматрали потомцима богова и осећали су се њима веома блиски, а блискост су осећали и према осталим природним стварима и бићима. Наши преци су се, као остали пагани, наравно, плашили гнева својих богова. Али, овај страх није био страх човека који се осећа сам и огољен пред бесконачношћу Универзума и бићем које њиме влада. Напротив. Богови и бића словенске религије били су слични људима и са њима се могло на одређен начин комуницирати. Посредничку улогу између богова и њихових поштоваоца играли су свештеници и свештенице. Са бићима природе и дома човек је комуницирао и без посредништва па је, дакле, постојала је још већа блискост између људи и домовоја, пољевика, полудница, вила итд. Човек је, тако, могао да замоли домовоја за заштиту своје породице, али уколико би ствари кренуле на лоше он би статуу овог кућног духа грдио, шибао или би му се светио на други начин. Понашао би се, једном речју, према њему као према себи равном. Свет богова и других бића егзистирао је упоредо са светом људи и са њим се константно мешао. И богови и остала бића непрестано су утицали на природне и друштвене појаве због чега су Словени настојали да их умилостиве жртвама и молитвама.
Да би илустровали ову хармонију која је постојала некада давно између људи и њихових богова навешћемо сасвим супротан пример. Наиме, у садашње време, у коме човек сматра муњу електричним пражњењем, а воду једињењем Х2О, између људског и божанског света стоји бескрајна Празнина. Природа више није продуховљена и божанска већ се сматра неком врстом механизма као и сам Универзум (француски филозоф Рене Декарт називао је чак и животиње аутоматима). Појединац је данас само атом окружен празним простором који га одваја како од Бога и природе , тако од других људи. Уместо овог празног простора некад је постојало везивно ткиво које су чинили нити обичаја и традиције, а које су повезивали човека са човеком и човека са боговима/природом. Породица је, као што смо рекли, живела у константном јединству са духовима својих предака, бићима која су чувала његово огњиште, кућу и двориште. Самим тим су и чланови породице били свеснији везе која их је држала на окупу као представнике једног рода чији је предак заједнички. Више породица су, пак, на овај начин биле повезане у племе којим је такође владало неко заштитничко биће.
Највиши облик јединства постизао се, наравно, заједничким учествовањем у светковинама које су се одржавале у част одређеног божанства или су обележавала неки специфични датум у години. У тим моментима човек је постојао једно са својим племеном, боговима и природом, а ова хармонија била је одржавана уз помоћ свештеничког сталежа који је управљао церемонијама. На овај начин, успостављао се хармоничан однос највишег типа па су овакве светковине биле најрадоснији дани у години и жељно су се ишчекивали. Сличне емоције имају и они који данас славе верске празнике. Међутим, током слављења ових празника човек ретко успоставља било какав однос са природом, осим ако се не ради о некадашњим паганским празницима.
Превазилажење духовног Амбиса
Како данас поново остварити ону хармонију која је некад постојала? Како превазићи Празнину која се налази свуда око нас и која нас одваја од нас самих, од осталих људи, како поново успоставити контакт са божанским? За почетак, човек треба да престане да буде заокупљен материјалним добрима већ треба да почне да се бави својом духовношћу. Јер јурњава за земним задовољствима слична је јурњави човека за својим одразом на површини воде. Након неког времена човек успева да достигне свој циљ, али се убрзо након дави. Због тога човек треба да буде свестан да не треба да трчи за некаквим илузијама већ да се окрене оном суштинском. Даље, човек мора да се потруди да оствари хармоничан однос и са људима који га окружују. У овом смислу најбитније је поново омогућити породици да постане темељ једног здравог друштва. У стара времена систем обичаја и прослава ојачавао је везу која је постојала међу члановима породице, а тако би требало да буде и данас. Заједничке прославе и практиковање обичаја, слављење заједничког претка и оснивача рода представљали би добар пут за превазилажење кризе у коју је запала породица као друштвена јединица. Они који себе називају родноверним врло добро су схватили значај Рода као принципа. Јер Род је некад, као и сад симбол духовног јединства које постоји између предака и потомака, као и између свих чланова једне породице. Поштовање Рода као принципа био би, поред слављења слава, један од начина на који би поново могла да се успостави породична, а тиме и друштвена хармонија.
Однос човека према сопственом роду на једном вишем нивоу постаје однос човека према сопственом наРоду. Онај ко мрзи припаднике сопственог народа, који не егзистира са њима у хармоничном односу свакако није у најбољим односима ни са самим собом. Презир који гаји према сопственим сународницима је ништа друго до презир према самом себи и таква индивидуа је неизоставно несрећна. Она живи у свом свету, одвојена од других бескрајном Празнином. Због тога, љубав према свом народу лежи у темељу здравог друштва. Патриотизам је услов за успостављање духовне хармоније још из једног разлога. Јер то је љубав према својој земљи, хармоничан однос са својим окружењем. То је и израз поштовања према онима који су нам омогућили да живимо у слободи, који су дали своје животе за оне који ће их наследити.
На крају долазимо до односа према Природи који је у стара времена истовремено био однос према божанском. Наши преци су посматрали природу као супериорно биће чија моћ рађања и регенерације и њима дарује живот. Славећи моћ плодности наши преци су и сами учествовали у овом вечном стварању живота. Ми данас не морамо да вршимо ритуале плодности (мада, зашто да не?). Довољно би било да дозволимо Природи да и даље рађа и да се и даље обнавља. Зато је деловање у сфери екологије једна од обавеза сваког ко претендује да живи у хармонији са собом и светом. То је, уједно, још један од начина на који можемо превазићи духовни Амбис у коме егзистирамо.
(Посредством Старог Словена, чланак је преузет са сајта Перунова Звезда)

Драган Симовић: СРБИНДА – СРБИН СА ИНДА


Лирски записи из Акаше

11348970_431257767054881_1276545950_n

Чули сте толико пута, свакако, да за неког расног Србина кажу: он ти је прави Србенда!

Откуда Србенда, односно: Србинда?

То је име посвећеног и прослављеног, ведсрбског, аријевског и хиперборејског ратника са реке Инда, који се спомиње и у Махабхарати, древном ведском спеву о великом и светом рату који су Срби Хиперборејци водили против људи-мајмуна, људи-змија и људи-звери.

Све је исто као и данас!

И данас Срби Хиперборејци воде свети рат против мајмунске, звериње и змијске расе, само што се данашњи свети рат не води – као негда давно –  на бојном пољу, већ свуда и на сваком месту, а највише у свом унутарњем бићу и у властитој породици.

Погледајте око себе, и схватићете у трену, да су свуда око вас људи-мајмуни, људи-звери и људи-змије.

Они владају светом; они су банкари и господари новца; они су власници земаља, држава и народа; они су власници и господари медија, културе, уметности, науке, и школства.

Свуда су и на сваком месту.

Ушли су у све друштвене и државне установе; ушли су у сва племена, родове и породице.

Тама је завладала светом.

Тама и мук.

Од свих древних, хиперборејских и аријевских, племена и родова, остали су само Срби и Руси на бранику Ведског Закона и Поретка.

Сви други аријевски и хиперборејски народи, потомци Првобитних Европљана, давно су поробљени и ушуткани.

Европом је завладао мук од века!

Европа мртвачким сном одавно сније!

Европом су завладали људи-мајмуни, људи-звери и људи-змије.

Да није Русије – а Русија је Пра-Родина једнако и Срба као и Руса – свет би био девети круг Дантеовог Пакла.

Да није Русије, у свету не би било ни трачка светлости!

Све док постоји Русија, постоји и нада, да ће свет бити и лепши и бољи него што јесте.

Да мора бити и лепши и бољи; да мора бити по мери и укусу ВедСрба и ВедРуса; да мора бити по мери и укусу више звездане расе!

20150531_154815