У освитак праскозорја,

над пољима жита зрела,

гле! лепојка месечарка,

на руменом зраку језди

за плаветна вилин-горја

про јаркога

пурпур-сунца.

Ма куд год пошао,

свуда ћу се

са собом срести.

Оно што је најдубље

 и најскривеније

 у срцу моме –

то сам ја!

Лирски записи

Иза мојих леђа, Сунце лагано тоне за љубичасту линију обзорја.

Испред мене, у даљини, модро Вршачко горје, а тамо, још дубље иза горја, извиру плаветни венци Црвене горе подно белих и румених облака.

Преко несагледних поља зрелога жита и жутих глава сунцокрета, подухује лаган, лепршав и разигран дашак уз лепршање јата косова и чворака и понеке, тек, штркљасте барске птице широко размахнутих крила.

У том трену тиховања, позва ме врли пријатељ, Владан Пантелић, из Тијања подно Орлове, а између Овчара и Каблара.

Он у брдима, у буковим шумама и на горским потоцима, а ја у широком и несагледном пољу банатском, сред жита зрела и жутих глава сунцокрета.

Рекох му, да има једна бела вила што вазда над њим бдије и, што га у стопу прати на свим путима тајносаним.

(У светим вилин-гајевима, 2. житног 7523. године)

Подно Орлове, подно белих и румених облака, понад Радичевог дола и Погледи, понад потока и студених букових извора, а између Овчара и Каблара –  упремасе, у плаветној даљини сутона – обитава мој пријатељ Владан Пантелић, загледан у дубине тајинствених унутарњих светова и оностраних звезданих јата.

Мој врли пријатељ Владан Пантелић, чудотворац и звездочатац, читач тајних списа из Акаше свих акаша, читач светлосних записа у дубинама свих дубина и у висинама свих висина, бели волшебник СрбИрије и хиперборејски посвећеник из племена Белих Ура, обитава у ПраТијанији, на Светој Земљи својих Белих Богова и Звезданих Предака.

Ноћу се, често, за пунога Месеца – мој вилански и шамански пријатељ Владан Пантелић – купа на горским слаповима и буковима – у тренуцима дубоког правасељенског и звезданог заноса –  са белим, лепршавим, витоногим, лакокроким, танковитим, заносним и заводљивим златокосим и златоустим вилама, са вилин-лепојкама очију језерско-зеленим и млечно-беле пути, са месечарском вилин-краљицом Ораном Свамилом – откривајући и одгонетајући тајне свих тајни овостраних и оностраних светова, сазвежђа и звезданих јата.

Лирски записи

Атлантисти су најамничка војска људи-змија.

Будући да се већ вековима Атлантисти мешају са змијском расом, да се већ столећима жене и удају између се, и сами су Атлантисти постали змијска раса.

Између Атлантиста и змијске расе може се слободно ставити знак једнакости!

Змијска раса јесте главни чинилац ометања и осујећивања духовног и културног развоја човечанства.

Највећи противник змијске расе јесу Бели Срби Хиперборејци.

Бели Срби и Бели Руси!

Рат против Срба и Руса никада престајао није.

То је увек један те исти рат без престанка, који само мења начин, стратегију и тактику ратовања.

Рат је истовремено и јавни тајни.

Тајни рат има на десетине видова и начина војевања.

Ових дана смо сведоци, да змијска раса врши напад на Интернет у свим србским земљама.

Омета сигнале, омета таласе.

Атлантисти су већ у паници због србског буђења и освешћивања!

Они су, најзад, схватили, да су Срби давно пелцовани против атлантистичког и змијског вируса.

Нема расног, пробуђеног и освешћеног Србина, који ће поверовати у једну једину реч Атлантиста!

Срби су Атлантисте ухватили у лажи, и сматрају их за последње белосветске парије, предаторе и паразите.

За сваког расног Србина понижење је да се о било чему договара с атлантистичким паријама.

То су змије које се увек и вазда морају држати на оку.

Но, Срби су већ будни – будни и освешћени!

Кроз тајинствена сазвежђа

и звездана јата

 струје животодајна дејства

 из Срца Пурпурног Неба

и сливају се у Срце Срца мојега

 с ону страну

 Оностраног Сунца.

Отварају се звездане капије

 у дубинама звезданих јата,

с ону страну видљивих светова,

 с ону страну појавних небеса,

с ону страну видљивих сазвежђа.

 

Отварају се звездане капије

у дубинама свести и снова,

 у вечним пространствима

душе и духа,

с ону страну свих привида,

с ону страну свих опсена,

 с ону страну свих празнина,

 с ону страну свих тишина.

Отварају се звездане капије,

и већ из пролазности излазимо

и – гле! – у вечност улазимо.

Када
кликтај три Сокола
над три Горе
запара Небо
до Прапочетка-
подвриснуће Горе
заиграће Племе
потећиће опет
Истина.

(Иви и Јелени, с љубављу очинском)

Један давнашњи сан,

дивотан и красан

што није од овога света,

 вазда ме изнова походи

у ноћи пунога Месеца.

Један давнашњи сан,

 и једна давнашња љубав

 која ме у стопу прати

на свим звезданим стазама мојим,

кроз овостране

 и оностране

светове тајносане.

 

(У светим вилин-гајевима, првог дана месеца житног, 7523. године)

Лепота у свету

није од света,

већ од душе

 што свет

сазерцава.