В и д и м  предивно бљештаво светло
у  Срцу срца мога унутарњег бића.
Знам, осећам и  в и д и м  исто светло
што зрачи из Срца срца Васељене.
Некада су била заједно.
Некада су била Једно.
Густа  тама  н е з н а њ а  скрила  је  танане
нити  и с т о с т и, и с т о с т и  два Срца.

Изван свега
ж е л и м – не желим,
ж е л и м – н е ж е л и м,
желим – н е ж е л и м,
да спојим светла ова два Срца.

Тихујем, тихујем,
путујем, путујем,
Расковником и Метлом,
раскивам и бришем
сене и сене и опсене.

На Путу брисања – спајања,
Додиром – Намером, исцељујем:
К р е м е н   и   Х р а с т,
Ц р в а   и   З м и ј у,
Д е л ф и н а   и   Л а в а,
О р л а   и   Ч о в е к а,
б о г о в е   и   б о г и њ е.

Ох, како си леп, Господе!
Ооох, како си леееп, Господеее!
Ооооооох, како си леееееееп Господеееееее!

Лирски записи

 

Постоји древно ведско предање о племену исполина што је обитавало у Стриборовим кедровим шума, на Крајњем Северу, у тајинственим пределима СрбИрије, у белом прстену звезде Северњаче.

По овом староставном предању, у древном, праисконом и, скоро заборављеном мешовитом племену Белих Срба и Плавих Вилењака, рађаху се само исполини, синови и кћери високи и до три метра.

Сама реч исполин, када се језикословно – али на песнички начин – разјасни, означава некога ко је крупан, снажан и веома висок – висок за једног целог и пол другог човека.

Један цео и пол другог човека, то је, отприлике, горостас од три метра, илити исполин трометраш.

Некада је, у древности, постајало у Срба презиме Исполинић и Исполиновић које је давно ишчилело и нестало.

Исполинићима и Исполиновићима одговара Презиме Подруговић.

Вук Караџић сведочи, да је Тешан Подруговић, знаменити и даровити народни песник и велики ратник из Првог устанка, био, уистини, веома висок – за једног целог и пол другог човека, тако да му је презиме по свему одговарало.

Књиге древне и староставне говоре о лепим, стаситим, витким и веома високим (крупним и снажним) како мушкарцима тако и женама.

Мит о исполинима сачуван је и у иних ведских родова, а познато је да су Хиперборејци (Бели Срби) били највиши и најкрупнији род међу свих дванаест великих аријевских племена.

Лирски записи

 

Са Богом, као и са властитим Суштаством, можемо да се сретнемо само у Садашњем Тренутку.

Сваки сусрет са Суштим Богом јесте, истовремено, и сусрет са властитим Суштаством, са Самим Собом.

Бог обитава у Вечној Садашњости.

Вечна Садашњост јесте Вечност.

Различити људи на различите начине осећају, појимају и схватају Вечност, али Вечност – то је Садашњи Тренутак!

Кад год изиђемо из Садашњег Тренутка, ми смо, у исти мах, испали из Божјег дејственог поља, или, песнички речено: испали смо из Божјег крила, из Божјег наручја.

Свака молитва упућена Богу, Створитељу, Великом Духу Стварања, мора бити усаображена са Садашњим Тренутком.

Молитва упућена Бога мора бити наша благодарност.

Не да јадикујемо, не да иштемо и захтевамо, већ да благодаримо за оно што смо већ добили од Бога.

Нећемо рећи: Боже дај! него: Боже, бладорим Ти за оно што си ми дао!

Бог нам је Све дао.

Зашто бисмо молитвама својим само досађивали Богу!

Сва наша молитва нека буде песма благодарница, песма благодарна.

Молитва може бити и кратка, веома кратка и сажета.

Довољно је само изрећи, у себи или наглас: Боже благодарим!

Бог већ зна; Богу је све јасно.

Бог није збуњен и смушен попут нас.

Он већ унапред зна да му благодаримо за Све.

Не благодаримо Му за ово или оно, већ, буквално – за Све!

Друго име за Садашњи Тренутак јесте Бог Живи и Сушти.

Кроз Тајни Звездани Пролаз,

кроз Двери од Светлости,

врати се у Материцу Прамајке,

у Праводеан Вечнога Живота.

 

Изиђи из Велике Омаје,

 и уђи у Истину Суштаства,

да саставиш,

спојиш, повежеш и исцелиш

све земне,

све звездане

и све божанске

суште, надсуште и дејствене

овоје своје.

-Затвори очи
и исправи змију својих леђа!
Утихни змију свога стомака,
утихни змију своје главе
и змију срца.
Опусти се лагано,
опусти се дубоко.
Одбаци мисли –
као поскок кошуљицу,
као церић лишће,
као облак кишу,
као јутро зору,
као сунце таму,
као мач корице.
Остани без мисли…

– Милосни, Господе,
пред Твојим Оком стојимо смирено,
и храбро,
и без земаљских жеља.
Сву снагу и умећа
усмеравамо кроз
Ред, Вољу, Мудрост, Озбиљност,
Стрпљивост, Љубав и Милосрђе.
Предајемо Ти
наше животе од света
за Живот.
Спремни смо да будемо
исконе и искрене слуге
Твога Плана и Твоје Једноте.

Лирски записи

 

Да су историју писали они који су се шегачили и спрдали са историјом, схватићете из овога.

Срби су се из Русије, преко Карпата, доселили на Балкан.

Руси су се са Балкана, преко тих истих Карпата, одселили у Русију.

(Срби су били Руси, а Руси су били Срби!)

И све у исто време, у исту годину, у исти дан, а, можда, и у исти час!

То нас подсећа на ону дечју игру (деца су некад умела лепо да се играју) ласте-проласте.

Значи, Срби и Руси (а то је један те исти Род, али Род располућен и раздељен!) много воле да се играју ласте-проласте и других дечјих игара.

Рекли су: хајде да се играмо ласте-проласте!

Ухватићемо се за руке, направићемо велико, велико коло, од Закарпатја до Старе планине, па ћете ви мало овамо, а ми ћемо мало тамо, и тако све укруг, јер коло и јесте коло, односно круг.

Докони смо, беспослени и залудни, па да нам не би било досадно, играћемо се мало сеоба народа.

Ко словестан, паметан и освешћен може у ово да поверује?!

У ово може да поверује само идиот, медиокритет и малоумник!

Ето, то вам је званична историја, коју сте ви учили у школи, коју су потом ваша деца учила у истој школи, и, коју данас уче ваши унуци у тој истој (ватиканско-бечко-берлинској) школи.

Какав нам је школа – добро ишта знамо!

Нема потребе да се лепше, боље и научно озбиљније пише о овоме.

Са званичном историјом треба се спрдати, јер и јесте за спрдњу!

Лирски записи

 

Истина није у званичној историји, већ у мета-историји, у историји с ону страну историје.

Ми смо висока, звездана Раса, која је на Земљу дошла из сазвежђа Рода; зато ми Космос (Васељену) зовемо Родом; зато ми имамо Крилату Богињу (Прамајку) Роду, чији је знамен на Земљи Птица Рода, зато ми Срби верујемо (и знамо!) да децу доноси Рода (свеједно да ли Птица Рода или Богиња Рода!), зато ми имамо многе богове и богиње као заштитнике Рода, и зато је Род за нас светиња над светињама, од Праискони.

Ниједан други народ на Земљи нема тако дубок, тако разуђен, тако снажан и моћан култ Рода као ми – Раса, као ми – Расени!

Корен речи Расен јесте Раса.

Одувек смо Раса.

И сваки освешћен Срб одувек зна, да је Раса!

И не може ништа друго бити до ли Раса.

Ко то вековима води ратове против нас; ко то вековима уништава наше свете књиге и споменике културе и духовности; ко то вековима преправља, прерађује и кривотвори нашу историју, нашу повесницу, нашу паметарницу; ко то вековима разара, поткрада, својата и уништава наш свети језик и нашу свету азбуку?

Па, наравно, сви они који нису Раса.

А сви они који нису Раса, морају бити Никоговићи – и  јесу Никоговићи!

Лирски записи

 

Један је србски песник, пре више од пола века, најавио да ће (у будућности) поезију сви писати.

Он је то могао да најави, да пророкује, зато што је био видовит.

Он је то, заиста, видео!

Сваки је песник видовит, и сваки је песник пророк.

Та будућност, коју је песник видео, будућност у којој ће сви писати поезију, јесте наша садашњост.

Сада, у овоме часу, видовити песник може да објави, да поезију сви већ пишу!

У сваком од вас спава песник, свако од вас, ако жели, може да пробуди песника у себи и да буде песник.

Свако од вас има своје снове, своје визије, своје идеале, своје љубави, своје најдубље тајне.

Свако од вас, ако мисли срцем – не главом, већ срцем! – може да пише поезију.

Поезија није оно што су вам некада, у школи, причали они који су само мислили да знају шта је поезија, а, уистини, ништа нису знали о поезији.

Поезија је Смисао и Пут, Истина и Светлост, Љубав и Лепота, Доброта и Живот.

Писати поезију, значи: живети са Смислом.

Писати поезију, значи: бити будан и освешћен.

Писати поезију, значи: путовати кроз тајинствене и оностране светове у потрази за Својим Божанским Бићем и Суштаством.

Писати поезију, значи: стварати један лепши, бољи и духовнији свет, један свет у којему ће се живети са Сврхом и Смислом.

Поезија није доколица – како успавани, несувисли и бесловесни мисле – поезија је потрага за Највишим Смислом, како у овоме, тако и у свим иним световима.

Поезија је Пут самоисцелења, Пут самообновљења, Пут поновног рођења – али и рођења у Духу, у Свести, у Истини, у Љубави.

Желим да сви ви, да свако од вас, пише поезију.

Да је пишете у овоме часу, у овоме трену.

Да је пишете и, да живите што пишете, да живите са Сврхом и Смислом, и да будете испуњени Лепотом, Добротом, Љубављу и Светлошћу.

Сваки коментар који напишете срцем, може бити песма.

Само је важно да осетите унутарњи ритам стиха.

Поезија је ритам, унутарњи космички ритам.

Снага поезије јесте у унутарњем космичком и божанском ритму оностраног стиха.

Зато је свака реч у поезији по стотину пута снажнија од сваке речи у прози.

Енергетски и духовно снажнија!

У поезији је ритам Космоса.

У прози је ритам Земље.

У томе је разлика између поезије и прозе.

Једна песма од дванаест стихова садржи космичку драму, космички ритам, космичку енергију једног романа од триста страница.

Све оно што је романсијер, што је приповедач, што је прозни писац испричао на триста страница прозног дела, то ће песник рећи са дванаест стихова.

Зато што песник уме да згусне енергију речи.

Рођени песник, посвећени песник, расни и велики песник уме да згусне тисућу речи у само једну једину реч.

Песник је чаробњак, алхемичар речи.

Песник згушњава, приповедач разводњава.

Песник се труди да са што мање речи што више каже, док се приповедач, риомансијер труди да са што више речи што мање каже, или да са много речи – ништа не каже!

Зато су највеће истине не у прози, већ у поезији.

Све свете књиге свих раса и древних народа настале су у форми песме, у стиху.

Највећи мудраци нису писали приповетке, новеле и романе, већ поезију.

Ако желите да откријете најдубље тајне, онда читајте поезију, и то што старију.

Што старија поезија, све је више космичке мудрости у њој.

Али, нема старе и нове поезије.

Зато што је поезија изван времена.

Проза је у времену, а поезија у вечности.

И то је још једна од разлика између поезије и прозе.

Речено је: поезију ће сви писати.

Ми кажемо: поезију сви пишу!