Лирски записи

 

Ако смо у Истини, а морамо бити у Истини, онда ћемо рећи, да Србија никада није била благодарна Словенској Русији.

Никада се Србија није одужила Русији, за све оно узвишено и племенито што је Русија, кроз векове, чинила за Србију и Србство.

Србија није благодарна, и Срби нису благодаран народ!

Срби више поштују своје душмане и крвнике, него оне који су их од свакојаког зла белосветског вековима спасавали.

Зато и кажем, да ови и овакви Срби морају да нестану.

И, кад смо већ такви – боље је да нестано, да не бисмо и надаље само поганили Мајку Земљу!

Ових дана осећам праисконо гађење над антируском хистеријом која се шири преко прозападних медија у Србији.

Као да су једва чекали да се догоди нешто што нико словестан и освешћен не би пожелео – као што је, на прилику, страдање шесторице србских радника-мученика у Сибиру – па да се дигне кусо и репато, шуто и рогато и, поведе медијски рат против Русије.

Какви смо, какви јесмо, најбоље се у оваквим приликама види.

Потуљени смо и подмукли, дозлабога!

Лицемерни смо, лажљиви и превртљиви.

Колико смо год снисходљиви, јадни и бедни пред Атлантистима, толико смо већма дрчни и горди пред братским Русима, само зато што знамо да ће нам братски Руси све унапред опростити.

Али, дошао је тренутак – а ваљда ће и Руси то убрзо да освесте – када нам наша исконска словенска, руска браћа не смеју више ништа праштати.

Не смеју нам више ништа праштати, зато што и не заслужујемо никакво праштање.

Нека нас Руси, овакве какви јесмо (а боље би било да нисмо!), заувек од себе одбију и одбаце, па да нас онда атлантистички предатори и канибали, без имало милости и обзира – черече, убијају, сатиру и затиру, на сваком кораку.

Народ који нема ни једног јединог пријатеља, и није достојан да се народом назове!

И још нешто, што је веома важно, а што ми, овако бесловесни, вазда заборављамо.

Русија може без Србије, у сваком погледу Русија може без Србије, али Србија без Русије – неће ни три летња дана саставити!

О, Светлости, моја Светлости,

проведи ме кроз таму,

кроз безнађе и бесмисао,

кроз пакао света;

проведи ме кроз муке и патње,

 кроз грозоте и ужасе –

проведи ме, и на Пут Твој изведи,

 Светлости, моја Светлости!

Лирски записи

Посвећено Соколу са Велебита.

Наша је дужност да водимо рачуна о чистоти језика, да негујемо свети језик наших великих предака.

Какав однос имамо према језику, таква нам је и душа.

Лепота језика јесте лепота душе.

Народ се познаје и препознаје по језику.

Лепота и чистота једног језика јесте лепота и чистота душе народа чији је то језик.

Кад год смо у прилици, кад год приметимо или осетимо туђицу, гледајмо да је заменимо лепшом и чистијом србском речи.

Свакако сте и ви, као и ја, давно приметили, да је именица панталоне тврда и рогобатна туђица.

Та туђинска реч ушла је у србски језик пре нешто више од стотину лета.

Отпрлике у исто време кад и друга по тврдоћи сродна туђица – хиљада.

Панталоне су потиснуле и посве истиснуле из бића језика једну лепу, дивотну, песничку и сликовиту праизворну србску реч – влаче!

Именица влаче је настала од глагола (на)влачити, влачити.

Зато што се влаче заиста влаче илити навлаче.

Пре тога, пре појаве влача, наши су преци, како женски тако и мушки, имали дугачке кошуље.

Онај ко је први скројио и направио нешто што до тада нико није видео, питао је племенске мудраце, чуваре језика, како ће назвати ову нову ствар.

Мудраци су дуго загледали, испитивали, размишљали а онда су рекли: зваће се навлаче, јер се заиста и навлаче.

Будући да је одлика свих нас, свих племена и народа, да скраћујемо поједине речи, да избацујемо по један или два слога, од првобитних навлача остале су влаче.

(И у прошлости је бивало песника, чувара језика, који су неговали, украшавали, урешавали, умивали, чешљали и чистили свој матерњи и предачки језик; бивало је песника и језикословаца који су призивали, налазили или сами стварали дивотне, слојевите, вишезначне и сликовите поетичне речи.)

Расрбљени (одрођени) Срби, они који нису имали снаге и храбрости да заувек остану Срби, будући да су морали да измисле своје ново порекло и свој нови језик (ново одређење, нови идентитет), крали су нам, између свега осталог, и језик, крали су нам, присвајали и својатали најлепше речи из нашега језика, само што су, скоро сваку реч, помало увртали и извртали, да би се стекао привид неког новог (умишљеног и измишљеног) језика, па су тако навлаче или влаче постале хлаче.

(И иначе, да би се измишљени језик расрбсљених Срба разликовао од Језика Мајке они су најчешће глас В претварали у Х, како би замађијали и себе и странце.)

Лирски записи

 

Сви се ми, из дана у дан, носимо са бесмислом.

Целога живота ратујемо против бесмисла.

Смисао се свакога дана, свакога јутра, свакога часа вазда изнова тражи и призива.

Без Смисла нема ни стварања; без Смисла нема ни живота.

Нико словестан и освешћен не може да живи без Смисла.

Живот без Смисла и није живот.

Боље је и умрети, но живети без Смисла!

Више Смисла има умрети са Смислом, но ли цео живот живети без Смисла.

Више волим да сам орао само један дан, те да летим плаветним небесним пространствима, него ли стотину година кокош затворена у кокошарнику!

(Кликните на сличицу, да је повећате!)

Лирски записи

 

У времену долазећем сви ће живети духовно.

Сви ће или живети духовно, или их, напросто, неће бити.

Долази време, и већ је дошло, у којему се неће моћи живети недуховно.

Људи су у минулом времену имали извитоперено и уврнуто појимање и схватање духовности.

Духовност је за људе старога материјалистичког доба, доба свеопште грабежи и отимачине, била нешто тако споредно и узгредно, нешто попут разбибриге и разоноде, нешто попут доколице.

Духовност су, као и свеколику културу, у старом материјалистичком добу називали надградњом.

За њих је материјални свет била основа, а духовност надградња.

Тога неће бити у времену долазећем!

Свако ће морати да живи духовно или, како песник каже, сви ће писати поезију.

Наравно да се под поезијом подразумева једна виша, галактичка и космичка духовност, која мора бити потка и основа свеколиког живљења.

Под духовношћу се подразумева и повратак Природи.

Али то није онај романтичарски, русоовски повратак Природи осамнаестог и деветнаестог века.

Повратак Природи није, буквално, враћање на село, већ враћање Природи у смислу Свести и Духа.

Човек може да борави и у граду, на тридесетом спрату, попут Тесле, а да буде повезан с Природом и Космосом.

И опет, многи који бораве на селу и обављају праисконе сеоске послове уопште нису повезани са Природом и Космосом.

У то сам се уверио толико пута.

Сретао сам сељаке, ратаре и сточаре, како у равници тако и у брдима, који буквално не доживљавају Природу као словесно, самобитно и духовно биће, који, штавише, немају никаквог односа према Природи и Космосу.

Сретао сам, на прилику, горштаке који не знају ништа о лековитом биљу, који не знају, рецимо, ни три лековите травке, или три јестиве гљиве, а цео су свој век проживели у Природи!

Ако је човек у свом унутарњем бићу, ако је у Пољу Свести и Духа повезан са Природом, он ће Природу свуда да осећа, да налази и препознаје, он ће да живи с Природом, у Природи и природно, ма где да борави и обитава.

Долази време када се и буквално неће моћи живети недуховно.

Мораћемо живети духовно да бисмо припомогли Природи, припомогли Земљи, припомогли Космосу да се излече и исцеле од наших рђавих мисли и још рђавијих (не)дела из минулих времена.

Грабеж и отимачина, среброљубље и профит учинили су нас лошим, рђавим и злим; учинили су нас себичним и саможивим, учинили су нас космичким предаторима и паразитима.

И, најзад, морамо доћи до познања, суштог и битног познања, да смо ми сами Природа, да је Природа наше биће и суштаство.

До освешћеног познања, да је Природа у нама – Бог у нама!

Лирски записи

 

01

Долази време, када ће србско име бити омиљено свуда у словесном свету; долази време, када ће многи туђини и странци трагати за својим давно заборављеним србским коренима; долази време, када ће се многи искрено стидети свега онога што су некада мислили и говорили о Србима.

То време долази, и већ је дошло, и ви ћете то време, свакако, доживети!

Долази Ново доба, а у Новоме добу Свести и Стварања многи ће Срби бити посвећени у тајна космичка и божанска знања.

Ваша је дужност, и ваш је задатак, да верујете у то!

Замислите само – само замислите! – колика ће то космичка и божанска сила, снага и енергија бити, када милион Срба буде веровало у васкрс Србаства, у поновно рођење хиперборејског Србства, у божанско посланство и галактичку мисију Србства!

То је толика енергија, да би могла да обасја, не само Земљу, већ и Космос!

Замислите само коју силу, коју енергију имају наше мисли, наше визије и наши снови!

Замислите само, и јасно видите оно што замишљате!

Будите ствараоци, будите ковачи и творци своје властите космичке и божанске судбине.

Будите ствараоци, а не спавачи и потрошачи!

Никада не будите потрошачи, већ пробуђени и самосвесни ствараоци!

Потрошачи су као потрошна роба.

Њихова смрт јесте коначна смрт, док ће ваша смрт бити тек предворје новога рођења, новога живота.

Они који грабе робу и сами ће постати роба!

Потрошачи нису словесна и самосвесна бића; они су оно за чим су целога живота чезнули – роба за једнократну употребу, роба која се данас купује а сутра у смеће баца.

Морате да верујете у своје божанско порекло, у своју бесмртност, да бисте могли нешто да остварите.

Од ваше вере, и вашег знања зависи, не само ваша судбина, већ и судбина Земље, судбина Васељене.

 

02

Мој врли пријатељ Драгослав Бајагић, велики теслијански посвећеник, на путу нове теслијанске науке и нове теслијанске философије трага за оним за чим и ја трагам на путу нове теслијанске, космичке и божанске поезије.

Обојица трагамо за истим, само што путујемо различитим путевима, мада и ти различити путеви воде ка једном те истом циљу.

Ти путеви воде ка Свести и Духу Стварања.

Предлажем вам, да посетите сајт Драгослава Бајагића под називом Пут води кроз Сунце, јер ћете на том сајту, свакако, наћи нешто што годи вашем стваралачком духу.

 

03

Песник мора сваку реч да одмерава, зато што се свака реч, изговорена или написана, враћа песнику.

Реч, истовремено, може бити исцељујућа или разбољевајућа, животодајна или смртоносна.

Може да васкрсава и може да убија.

Реч је биће, биће сушто и духовно.

Реч коју песник напише бива самосвојна и самобитна, и има свој живот на који ни песник више не може да утиче.

Зашто вам ово казујем?

Зато што сам морао да избришем оно што сам на овоме месту претходно био написао.

А био сам написао, да наш портал, Србски журнал (дневно!), посећује око пет тисућа читалаца!

То ми је рекао пријатељ који има увида у то.

Будући да ту вест не могу да проверим, и потврдим, бивам, са своје песничке одговорности, опрезан, и уздржан.

И, надасве, што се мене тиче, уопште и није важно, да ли је пет тисућа или пет стотина читалаца, јер пишем само за пробуђене, освешћене и посвећене!

Пишем за оне који осећају снагу, лепоту и дивоту песничке речи.

Пишем за оне који долазе из тајинствене песничке и вилењачке будућности!

Лирски записи

 

01

Овакво је стање ствари.

Буде се пробуђени Срби, освешћују се освешћени Срби, а успавани и неосвешћени Срби спавају дубоким зимским сном!

Само пробуђеног можеш да пробудиш, и само освешћеног можеш да освестиш.

Ово би вам рекао сваки зен-будистички калуђер, монах и посвећеник.

Да би се неко пробудио и освестио, он мора да буде предодређен за буђење и освешћивање.

Сви смо ми рођени у свету који смо сами стварали у неким ранијим животима.

Свако је на оном ступњу Душе, Духа и Свести на који је самога себе уздигао и узнео у неком минулом животу.

Тамо где смо некада стали, одатле и настављамо у садањем, а потом, и у будућем животу.

Наше духовно уздизање и усавршавање нема краја, нема свршетка.

Све се наставља, све је у наставцима.

Ми смо вечна промена.

Ми смо космичко и божанско биће вечних мена и промена, вечних уздизања и усавршавања.

 

02

Јави ми се, данас, Снежана, једна дивотна, узвишена и танана хиперборејска и србска душа.

Она вас све поздравља, и све вас љуби, душом и срцем, на даљину, иако вас никада није видела.

Каже, да нас лирски записи све спајају, све повезују, све прожимају, а ја јој одговарам, да то, кроз моје лирске записе, чине Душа, Дух и Свест, чине духовна и божанска бића из виших светова.

И још ми рече – а то ми је и дужност да вам пренесем! – да јој се веома допада вилинско појање Татјане Карајанов, да јој се свиђају дивне лирске и уметничке слике Татјане Кришков, као и то, да је надахнуто слушала приповест Ивана Храста у видео-запису Нине Мартиновић.

Знам да ће ово прочитати обе Татјане, као и Иван Храст, па нека знају да постоји једна племенита, узвишена и продуховљена Снежана Србкиња (из Београда) која душом и срцем прихвата и прима њихова уметничка остварења.

Лирски записи

 

Јадранки, племенитој и освешћеној души, из Републике Србске, као и свим иним племенитим и дивотним душама које верују у своје најлепше песничке и вилењачке снове.

 

Често замишљам, а у својим јасновидим сновима и видим, како, попут звезда, у јатима, пловимо, сви скупа, према огромном лоптастом извору млечно-беле светлости негде у тајинственим и унутарњим дубинама Првобитне Васељене.

Та огромна лоптаста млечно-бела светлост јесте, у исти мах, како светлост, тако и нешто онострано, унутарње и духовно; нешто из чега исијава и зрачи блаженство, радост, милина, топлина, доброта и љубав.

То, истовремено, и јесте и није светлост; то, истовремено, и јесте и није од овога света; то, истовремено, јесте и Светлост и Дух; јесте и Вештаство и Суштаство; јесте и Биће и Твар.

Често тако замишљам и будан сневам – јер маштати и сневати једино умем! – како са мном, упоредо, плове сви они који су ми драги и мили, све оне дивотне, племените и узвишене душе; како оне душе које сам за овоземаљског живота упознао, тако и оне које никада ни срео ни видео нисам; а знам, осећам и знам, да су ми те душе блиске, сродне, миле и драге; осећам и знам, да су то моје душе из мојега, и нашега, звезданог јата.

У таквим се тренуцима, сневања и маштања, најлепше и најдивотније осећам.

(Татјана Кришков: Соната за Теслу)

Лирски записи

 

Туђе речи илити туђице које улазе у србски језик делују као црв поткорњак који испод коре дрвета, изнутра, разједа, црвоточи, суши и обара дрво.

Туђе речи илити туђице делују на биће језика попут цревних паразита у човеку.

Човек нападнут од цревних паразита почиње да вене, сахне копни и трули попут изнутра уцрвљане јабуке.

То исто бива и са бићем језика.

Када непријатељ жели да нам уништи језик, он ће, потуљено и лукаво, убацивати једну по једну туђинску реч у биће нашег језика, загиђивати га и тровати, разбољевати и разједати изнутра, да би га, тако разореног, ослабљеног и разбољеног, на концу, посве обезвредио, обесмислио, разорио и поништио.

Они који говоре да туђице, тобож, обогаћују језик – или ништа не знају о бићу језика или, пак, свесно, са сврхом и намером, раде на разарању и уништењу суштог језика!

Свака туђица је страно тело у бићу језика!

Од петооктобарске атлантистичке наранџасте револуције у Београду, у србски језик је ушла једна туђица која се издваја мимо све ине туђице, једна туђица коју најчешће употребљавају кретенизовани србски петооктобарски и атлантистички политичари.

То је реч едукација!

Кад год чујем реч едукација, одмах је, у трену, и несвесно, римујем са речју кретенизација!

И заиста, едукација и јесте кретенизација, јер само кретенизовани Србин може да користи ову кретенизовану туђицу поред тако дивне, слојевите, згуснуте, поетичне и сликовите речи – образовање!

Бити образован, то значи: изобразити словесно и духовно самога себе, изградити свој духовни образ, остварити свој божански лик, уздићи себе на виши ступањ посвећења и самосвести.

Едукован човек никада не може бити образован човек, као што ни персона илити индивидуа никада не може бити оно што је самосвојна, самосвесна и самобитна личност!

За разлику од бесловесних Срба, који преко едукације раде на својој кретенизацији, ви гледајте да се образујете, да будете образовани, да будете словесно, духовно и самосвесно изображени!

Лирски записи

 

И гле, атлантистички предатори и канибали поново, по ко зна који пут, крећу у рат против Русије.

Мржња према Русима и Србима, у њих се предаје с колена на колено, преко гена и мајчиног млека.

Напросто је немогуће да се они икада излече од праисконе мржње према свему србском и руском.

Уосталом, та нижа предаторска раса и нема ничег заједничког са хиперборејском расом Срба и Руса.

Атлантисти су одувек били сенка словесног ведског, хиперборејског човечанства.

Одувек су они само освајали, пљачкали, рушили, уништавали, разарали, палили и убијали, јер ни за шта друго и нису кадри.

То је раса без етике, естетике и вертикале, раса крда и чопора, раса која све пред собом разара и уништава и, надасве, раса која већ тисућама година живи од туђег труда, рада и стваралаштва.

Свеколико атлантистичко и јудео-кршћанско зло овога света, све оно што нема никаквих божанских, човечанских и људских вредности, све предаторско, паразитско и канибалско, креће у рат против Русије.

Русија је, у овоме часу, једини космички и божански светионик у поробљеном свеземаљском свету, у свету који угњетавају, разарају, спаљују и затиру атлантистички предатори, паразити и канибали.

Над Земљом се надвио атлантистички канибализам који своје корене вуче из мрачних времена, у дубокој древности, када је Земља била у власти најмрачнијих и најкрволочнијих бесова, злих духова, демона.

Атланитисти су, без сумње, потомци древних бесова из најмрачнијег доба на планети Земљи.