Куда ли ћеш Србине брате
Какве те црне слутње прате
Зашто одлазиш из свог дома
Стушти ли се опет вјековна судба погрома?
.
Па докле више сјећања да тјерају
Прљавим вешом што га по свијету стерају
Доћи ће време у свој кал да заглибе
Сви они који се гнустости не стиде.
.
Тешке ланце да ставе робу
Он никада неће престати да сања слободу
Српску су душу оковали
Свијест јој сумњом затровали
Да нема више чему да се нада
Сем новом погрому и судби да страда.
.
Наше су поворке пут за одабране
Упрти терет српства не дај да те обмане
Цијена за вијечност скупо се плаћа
То знају са небесанаша преклана браћа
А живот памти и све једном враћа.

Фото: Сарајевски погром 1914, год: Википедија

Драгачевско славно и дивно село Горачићи
За нас поете и васељенске пралуталице
Излет водио маштовити сликар Бож(ј)и-дар
Осмехнути Јарило вирка иза планине Јелице
Лете птице певају петлови земљаре ратари
.
Велика шаховска табла на отвореном
Поприште за без-бедну духовну борбу
Ратнички распоред две разнобојне војске
Њихова краљевска величанства у средини
Прате их верне краљице најжешће ратнице
.
Са обе стране напуњени ударни топови
И оседлани коњи за жестоки истрк спремни
Официри испеглани поред краља и краљице
Испред пешадијци навикли на брзе ударе
И спремни да први полегну као снопље жита
.
Градитељи шах-табле поручују кроз Потку
Силесијама и предаторима белосветским
Овим у Јевропи и оним преко велике баре
Трубите у Гучи играјте – ракетама не звецкајте!
Узмите се у памет скратите језик идите кући!

Фото: Планина Јелица, села; Википедија

Дочекаћу и ову јесен
У овоземаљском врту
Златну, у жутом цвету,
Латица разних боја.
Жутилом попрскану
Седамдесет четврту.
.
Дочекаћу и ову јесен
Са крилом Михољског лета.
Кад точак сећања вратим
Јавља се тиха сета
На јесен младих дана
Шум лишћа под ногама.
.
Дочекаћу и ове кише
Што сипе, понекад царске
Кише једне јесени
Са ликом на мостарске.
Што буде чежњу у мени,
Да вратим дане и сате,
Подигнем лишће свело,
Зелено ветру вратим,
Док није пожутело.
.
.А онда, опет стварност,
Јесен јесени моје.
Застаје у мом оку,
Разлива предивне боје.
Из душе сетне риме.
Јер ми остаје само
Да кекам бели плашт зиме.

Фото: Јесење пејзаж; Википедија

Не треба ми твоја мисао да знам да постојим,
Ни поезија која ти душу пуноћом твори,
Већ сазнање да и кад целим бићем клонем
Бићу твоје друго ја — стваран ван илузија.

Не треба ми твоја рука да бих с тобом био,
Ни твој глас да бих знао шта све осећам.
Само истина да, и кад сам сâм,
У теби сам, као што си и ти у мени.

Не треба ми твоје тело да бих те додирнуо,
Нити твоје речи да бих те чуо.
Само зрак да, и кад се растанемо,
Ти остајеш у мени, као што ја остајем у теби.

Не треба ми ништа да бих те волео,
Ни објашњење да бих те разумео,
Јер с тобом ми и пустош није празна.
С тобом сам песник и ненаписаном стиху.

Фото: Фототека Србског Журнала

Не вуку ме замршени говори
и приче које дуго трају,

тишину срца волим да слушам,
шапате бреза и осмехе јутра

док облаци небом што плове
поруке носе…

Фото: Облаци, ВП

“Сном је човјек успаван тешкијем,
у ком види страшна привидјења,
и једва се оппред’јелит може
да му биће у њима не спада“
.
Његош – “Луча микрокозма“

Амнеа поново била…
Ушуњала се у мој тврди кревет и у мој сансвет када сам био најуморнији и када сам забацио опрез, после прероњених седамстоседамдесетседам дубоких језера. Издале су је лаки дах, кикица, кожа свиленица и две беспрекорне облице подно моје уснуле харе.

А баш сам био добро – и мислено, и вилено и дејствено. Али те ноћи, а дувао је хладни електрични ветар, нисам био ту. Заборавио сам стражити, што се ратнику светлости никада, никада, не сме догодити. А у забораву су одшкринута сва потиснута врата…

Амнеа се увек враћа са неизговореном намером. Имала је мајсторство да раби људе за своје путе. Одувек сам знао да су јој циљеви важнији од људи, од мене. И више пута сам јој говорио: Има нешто у начину и путу како и по коме ходиш до циља, сасвим суво бирајући, треперавим и неискреним осмехом, оне који ти могу помоћи да се домогнеш.

Ах, циљ! Шта је то циљ? И има ли циља? Ако га има, у њега су сигурно и потпуно уливени и начин и пут, а то има цену… Хајде, Амнеа, промени агрегатно стање и остави двосмерне путеве. Заоборави инстинкт и ген ловца који лако долази и лако одлази.

Устао сам сасвим разбуђен. Упаковао сам неколико свезака за пут и обелио свих седам кременова. Оставио сам на ормару загризлу јабуку. Време је и за њу и за мене да не будемо више никада жртве и да отклањамо своју силесију бирајући нове путеве. Обоје имамо моћ устајања из пепела.

Одмах крећем на пут. Већ данас желим да будем баштован у великом врту свих Васкрслих Ватри. А ти се добро наспавај, Амнеа, заокружи живот и заокрени смер. Пут је сасвим твој који год изабрала. Моја љубав за тебе никада неће усахнути. Али се најпре наспавај, драга.

Фото: Цртеж – Д. Мимовић

Јављам се у време забрањеног Србства,
У име народа, и у име Крста!
Хтели би да секу спојена три прста,
Што нас више тлаче, вера нам је чвршћа!

Врију живи преци са онога света,
Гледају кроз наше полутужне очи,
Бодре силу срца да се скине клета
Љага црног духа што у земљу крочи!

Нека целим Србством мили рука Божја!
Нека колач славски подсети на свеце,
Нека сила светог духа краси жреце,
Нека морал врате гусле живог огња!

Јављам се у време забрањеног Србства,
У име народа, и у име Крста!

Фото: три прста: Википедија

Исписујем своје мисли,
Речи ми шапућу анђели.
Што ми на раме чучнули.
Сви за нечим чезнемо,
Бринемо, волимо…
Сањамо…
Паднемо, па се подигнемо.
Напренемо,
Снаге смогнемо,
да своје снове досегнемо.
Нађи начин,
Неки зачин,
Смисли вешто нешто,
Ухвати се грчевито,
Гласовито,
Јогунасто, домишљато,
Нек је љубичасто
И маштовито,
Па га обликуј,
Добро негуј,
У срце га спакуј,
И пожели,
оствариће ти све анђели.
Ево ја,
цртам снове по папиру
па их дам лептиру,
мом куриру,
и тако они до анђела допиру.
На теби је само да желиш,
Да јако пожелиш,
да се веселиш
И радост делиш,
Анђели све остало ураде,
Они се не чуде и не куде,
а неће ни да те грде.
Рашири дланове,
Пусти своје снове.
У висине да отплове,
Да их дигну ветрови,
Да их носе лептирови.
Да их миришу цветови
И певају петлови.
Док сунца зраци поровирују,
Твоји снови се остварују.
Добро ме чуј,
моје речи послушај
Не пренагљуј, и не запиткуј,
већ се радуј и веруј.

Фото: Додирни небо; Википедија

Охо! Духовитост која инспирише!
Узех перо и претворих се у… рибу!
Како објаснити дубинској риби
Звук харфе!?
.
Ослушкујем шапат далеког ветра
Цврчак ми још увек спава
Под левим крилом
А када се пробуди саставићемо
Све почетке и крајеве
Обићи земљу Безкрај звану
И вратити се назад у себе

Исток је у нама!

Kад ветрови стану уз сањиве птице
и корак ти чујем кроз мир и тишине.
Дошапнућу тихо тада твоје име,
шапат биће снажан попут бројанице.
.
Твој додир блажени што с нежношћу гори,
отвори ми срце без страха са вером…
Прастаром врлином и потребном мером,
што нехајно струји, вијори и воли.
.
Баш онако како свемир тихо снева,
али ипак ствара читаве животе.
У очима твојим магле и доброте,
као зора рана све у мени пева.
.
Kад ветрови стану уз сањиве птице,
хоризонти наши спојиће се снажно…
У грудима нашим ништа није лажно,
и све целовито у нама тад биће.
.
Љубав није срча – изломљеној чаши…
Истина је наша, све сам и ти све си,
ја сам само Ја, а и ти само Ти си.
Љубав је наш простор тишине и мисли!
.
У троуглу чаробном што се сам створи,
плаветнилом магле далеких крајева.
Духовност судбине, живот, нада, вера…
Шапутање тихује, свемир се отвори!

Фото: Са Фб странице Р.И.М