Сетих се, изненада,

 једног давнашњег сна,

и једне љубави, вилинске,

скоро нестварне,

љубави која се,

 у исти мах,

и јесте и није догодила,

 љубави из једног

давно минулог живота

 с ону страну

 сноликих предела јаве,

 с ону страну звезданих јата,

с ону страну свега

 појавног и стварног.

 

Сетих се, изненада,

у ноћи белих поља под снегом

 и звезданих јата што трепере,

титрају и зрцале нада мном

 у модром и пурпурном прстену

бескрајног и вечног неба;

 сетих се, гле!

изненада,

обхрван тајносаном

сетом што није

 од овога света.

Лирски записи

 

Јадранки, самобитној и самосвесној Србкињи из Републике Србске.

 

Замислите себе под огромним зелено-плавим стакленим звоном.

Стаклено звоно није стаклено, већ духовно-дејствено.

Ви ћете бити посве заштићени и безбедни под тим галактичким, космичким енергетским звоном.

Ваша мисао прелази у замисао, а ваша замисао, потом, прелази у слику, у визију.

Није довољна само мисао и замисао; мисао и замисао морају да се подигну на виши космички и духовни ступањ – морају да постану слика, енергетски и духовно јака, снажна слика.

Важна је имагинација, уобразиља, машта.

Важна је и визуализација.

Свака ваша мисао, свака ваша замисао постаје стварност онога тренутка када створите енергетски снажну слику, јасну визију.

Све наше жеље се остварују, али тек онда када се из поља мисли и замисли удигнемо на више ступњеве стваралачке имагинације, када свесно стварамо и усмеравамо своје визије, када сами стварамо своју судбину.

Судбину истовремено можемо да стварамо и да је растварамо, можемо да је градимо и да је разграђујемо.

То је стваралачка игра космичке енергије.

Енергија је нешто живо, енергија је космичко и божанско биће.

Космичка животна и стваралачка енергија жели да се ми стваралачки играмо и поигравамо с њом.

Да је увек изнова обликујемо и преобликујемо.

Ви сте, свакако, чули за сугестију и аутосугестију, за хипнозу и аутохипнозу.

Свака сугестија дејствује тек онда када пређе у аутосугестију, и свака хипноза дејствује тек онда када пређе у аутохипнозу.

Сугестија нема никакво дејство ако није аутосугестија, нити било каква хипноза може да делује на вас све док је ви не усвојите, све док из хипнозе не пређе у аутохипнозу.

Нико на вас не може утицати ни сугестијом ни хипнозом, ако ви то не желите!

Али, ја вам не говорим ни о сугестији ни о хипнози, већ о нечему што је много више од тога – говорим вам о духовном и стваралачком узрастању, о надрастању свих ових земаљских мађија и опсена.

Наш први и најважнији задатак јесте духовни и стваралачки рад на себи.

Све друго је подређено овом задатку.

Рад на себи подразумева највиша космичка и божанска знања, јер без тих највиших космичких и божанских знања нема ни рада на себи.

Рад на себи подразумева, свакако, и личну енергетску и духовну заштиту од свих непожељних утицаја из света, од свих утицаја људи који нису из вашег звезданог и духовног јата.

Најбоља заштита је енергетско космичко и божанско прозирно (стаклено) звоно.

То је ваш енергетски штит од свих негативних енергија, као и од свих иних непожељних утицаја.

Свака негативна енергија која, у виду смртносне стреле, бива уперена и одапета на вас, одбиће се од вашег стакленог звона и, погодиће у само срце онога ко је ту отровну, смртносну стрелу одапео на вас.

Сваки зрак смрти усмерен ка вама, одбиће се од вашег стакленог звона и, усмртиће онога која је пожелео вашу смрт.

Тако бивате заштићени, али заштићени одозго, из виших духовних и божанских светова.

Мој песнички задатак је, да ова галактичка и онострана знања, која преузимам из Акаше, предајем вама.

Да предајем вама, расним хиперборејским Србима и Србкињама, зато што се, у овом времену, најпотуљенији, најлукавији и најпрљавији магијски, енергетски, умни, информациони, информативни и духовни рат води управо против нас – против расног хиперборејског Србства.

Зато све ово и пишем искључиво србицом, србском азбуком, јер наше писмо не познају наши заклети душмани, наше је писмо за њих велика непознаница.

И, стога је, по мени, добро што, данас, само ретки србски посвећеници пишу србицом, јер је и то један од србских видова духовне и енергетске заштите.

Лирски записи

 

Када свет сазерцавамо са тајног духовног становишта, онда све јасно видимо.

Јасно видимо да у прошлости, да у древности, ништа није било тако идеално, тако савршено, како нам се причињава док свет посмтарамо са овосветовног материјалистичког и позитивистичког становишта.

Европска хиперборејска, ведсловенска цивилизација давно је почела да се урушава, да пропада, да се разара како изнутра тако и споља.

Пропаст европских хиперборејских, ведсловенских племена и родова отпочео је са покрштавањем.

Почетак глобализације поклапа се са почетком покрштавања.

Јудео-кршћанство јесте најстарија глобалистичка, мундијалистичка идеологија.

Од покрштавања, до дана-дањег, ниједан европски хиперборејски, ведсловенски народ нема своје културно и духовно племство.

Сва племства су била и остала мундијалистичка, све елите су биле и остале глобалистичке.

Све европске хиперборејске, ведсловенске елите служе Ватикану, све су подређене Ватикану, све се управљају према Ватикану.

Ватикан је, већ скоро двадесет векова, центар мундијализма.

Ватикан је престоница Глобалистана!

Ниједан европски народ у последњих двадесет векова нема своју културну елиту.

Све краљевске и царске породице у Европи бејаху глобалистичке, мундијалистичке, ватиканске, јудео-кршћанске.

Наравно да ни Срби – као један од хиперборејских, ведсловенских родова и народа – од тренутка покрштавања (огњем и мачем!), па све до ових дана, немају своје племство, немају своју културну елиту.

Ниједна србска културна елита, у последњих десет векова, није служила Бићу Србства, већ је, на заобилазан и посредан начин, служила Глобалистану.

Кажем на заобилазан и посредан начин, зато што није била изравно, већ посредно, подређена Ватикану.

Била је подређена Цариграду, док је сам Цариград, опет, бивао подређен Ватикану.

Европа је разорена, како изнутра тако и извана.

Европски народи живе без достојанства и самосвести.

Европљани су постали последње робље глобалиста и мундијалиста.

Европска унија јесте карикатура Европе.

Европска унија јесте последњи чин спрдње са Европом.

Европска унија јесте демонско ругање Духу Европе.

Јудео-кршћанска Европа, као тежак душевни и духовни болесник, скончава у нихилистичкој философији самопорицања.

Нихилистичка философија самопорицања није захватила само Србе, већ све европске хиперборејске, ведсловенске народе.

Рат који се води у Горњим,

 Вишим световима,

води се упоредо и на Земљи.

 

Све што се дешава

 у Горњим световима,

пресликава се

на Доње светове.

 

Све је исто

 и Горе и Доле,

само што ми не знамо

да је све исто.

 

Дух против Материје,

Светлост против Таме,

Љубав против Мржње –

 гле! и Горе и Доле,

и Унутра и Напољу.

 

Исход рата на Земљи

биће предодређен

исходом рату у Висинама.

 

Силе које победе Горе,

 победиће и Доле.

 

Зато што је Горње и Доње

 усаображено и усаглашено,

 и Оно је

 Целина и Потпуност.

Лирски записи

 

Да би нам Природа служила, ми морамо да је упознамо и заволимо.

Оно што не познајемо и не љубимо, то неће ни да нам служи.

Природа је лепа, дивотна, племенита и узвишена, само што су људи зли.

Да није наших прљавих и ружних мисли, да није наших погрешних и злих дела, да није наше мрзовоље и мржње према свему, па и према Природи, тада се ни Природа не би бунила против нас.

Зашто се љутимо на Природу, када је Природа, по свему, боља и лепша од нас?!

Више Природа штити и чува нас, него што ми штитимо и чувамо Природу.

А требало би узајамно да се штитимо и чувамо, требало би да се узајамно обогаћујемо и оплемењујемо.

Природу сам заволео још од детета.

Природа је за мене Божанство, зато реч Природа и пишем великим словом.

Није човек створен и рођен да би покорио и поробио Природу, већ је човеков задатак да чува, штити, поштује и љуби Природу.

Природа не жели да робоује, поготову не жели да робује бесловесним људима, већ Природа изнад свега љуби Слободу.

Природа жели да буде слободна.

И ми, по Природи, желимо да будемо слободни.

Оно што не желимо да неко нама чини, не чинимо ни ми Природи; и, тада ћемо осетити и доживети све чари, све лепоте, све красоте и све дивоте Природе.

Природа ће нам тада бити Мајка.

Мајка, уистини!

Мора нестати свет

у којему нема Љубави,

Лепоте и Доброте.

 

Мора нестати,

и нека нестане!

 

У свету

 у којему нема Љубави,

Лепоте и Доброте,

ни Живот одвећ

нема никаквога Смисла.

 

Чему Живот у свету

 у којему нема Љубави,

Лепоте и Доброте!?

 

Јер Живот је Живот

 само онда

 када је са Смислом.

 

А Смисла нема

изван Љубави, Лепоте

 и Доброте.

Лирски записи

Од када знам за себе, нисам, ни на трен један, смео да се одвојим и удаљим од духовних и божанских бића из виших небеских (оностраних!) светова.

Ма какве год овосветовне послове да сам обављао – од писања поезије и сликања, преко изучавања светске књижевности, философије, религије, митологије,  антропологије и квантне физике, па до цепања дрва, орања и копања – ја сам делом свог најдубљег унутарњег (а свесног!) бића, све време бивао повезан са својим духовним чуварима и водичима из Оностраног.

Без својих духовних чувара и водича – такво осећање имам! – не бих у овоме свету опстао ни један једини дан.

Никада нисам живео попут других људи, јер моје физичко тело, канда, и није било подешено за живот у овоме свету!

Од ране сам младости, свим бићем својим, осећао – у свом физичком телу – све слабости, немоћи и болести овога света.

Заиста, Земљом не бих могао ходити и корачати да се нисам, све време, придржавао Неба, онако како се мајушно и слабашно дете држи Мајчиних скута.

Једно од мојих најранијих осећања у детињству – осећања које сам, потом, и освестио – било је: да ја нисам од људскога рода, већ од расе вилењака.

Вилењаци се препознају по томе, што од најранијег детињства бивају болешљиви, крхког и трошног здравља, и што су, гле! самом болешљивошћу и крхкошћу својом предодређени (још пре рођења својега!) да се посвете поезији, уметности и тајинственој (мистичној и оностраној) духовности, да се посвете нечем што није од овога света, будући да без тог посвећења не би ни могли да бораве у овоме свету.

По сведочењу родитеља, доживео сам смрт у најранијем детињству (нисам имао ни годину дина), и та смрт је судбински преодредила (и запечатила) моје мистично путовање у овом животном току.

И у младости сам, неколикмо пута, бивао између живота и смрти.

Чини ми се, да ми је сваки дан, у ових шездесет и шест година, бивао као поновно рођење.

Као да свакодневно умирем, васкрсавам и, снова се рађам.

Дошао је тренутак, да вама, својим читаоцима, отворим своју душу.

Вама, који читате моју поезију, моју лирику, рећи ћу, из дубине бића својега, да сам, стварајући то, све време осећао неке од болести овога света.

Што сам више боловао, све сам више стварао.

И, заиста, мене је само посвећеничко стваралаштво и одржало у овоме свету.

Без стваралаштва, без посвећеништва, не бих ни три дана саставио у овом животном току.

Твој суштаствени и битни задатак,

у овом животном току,

јесте да се посве оствариш

као сушто божанско биће,

 да се вратиш Вечном Праводеану Живота,

 и, надасве,

да се сјединиш са Првобитним

Суштим Бићем Светлости.

Ми смо светлост

скривена у срцу;

ми смо светлост срца

што обасјава

тајинствене светове у нама.

 

Ми смо посвећени путници

на унутарњем путу светлости;

путници који долазе из светлости

 и који се враћају светлости.

 

Србин Хиперборејац

осећа духовну надмоћ

при сусрету са западним човеком.

 

Он у сваком трену

 бива свестан надмоћи Хиперборејског Духа

 над Духом Атлантиста.

 

Србин Хиперборејац

верује, и зна,

да њему припада Галактичка Будућност,

јер је и дошао

из Галактичке Будућности.

 

При сусрету са човеком Запада,

Србин Хиперборејац

уистини бива надмоћан.

 

Надмоћан је у сваком погледу,

надмоћан на свим пољима

Стваралачког Духа.

 

Србин Хиперборејац,

 у разговору са западним човеком,

 осећа и схвата,

да су он,

 Хиперборејац,

 и Атлантиста –

два света,

две галаксије,

два космоса.

 

Да су он,

Хиперборејац,

и Атлантиста –

две расе;

две расе, не само по Крви,

 већ по Духу и Свести;

које се никада не могу разумети,

 јер нису на истом ступњу

 умног, душевног

и духовног развоја.

 

При сусрету са човеком Запада,

Србин Хиперборејац

уистини бива надмоћан!