Драган Симовић: О МОЋИМА БОГОВА

Опремио: Стари Словен

 

Срећем пробуђене, самосвојне, самобитне

и самородне Србе и Србкиње.

Срећем Србе и Србкиње

у којима препознајем

свеколико звездано и галактичко Србство;

Србе и Србкиње из чијих душа исијава

све оно племенито, узвишено, дивотно

 и божанско што је од Праискони

записано у Србској Акаши.

Срећем Србе и Србкиње

који нису од овога света,

већ од неких далеких, духовних

 и божанских светова

који су с ону страну

свега појавног и видљивог,

 с ону страну свих варки,

мена и опсена.

Срећем господствене, образоване

и посвећене Србе и Србкиње,

који су себе развили и изградили

у божанске стваралачке личности,

 у личности Вертикале,

у личности израсле до звезда

и звезданих јата.

Срећем Србе и Србкиње

чија ми близина озарује душу и дух;

 чије ме присуство оплемењује и обогаћује;

чије постојање обасјава и греје

свеколико Биће Хиперборејског Србства;

чија дивотна, безусловна и божанска љубав

надраста све љубави света и светова.

Лирски записи

 

Ум је Бог у нама.

Разум је Човек у нама.

Разум је повезан са Умом.

Човек је повезан са Богом.

Ум кроз Разум дејствује.

Бог кроз Човека дејствује.

Разум је разуђен.

Има више средишта Разума у нама.

Чакре су средишта Разума у нама.

Чакре су пријемници и одашиљачи Разума повезаног са Умом.

Имамо Разум Срца, Разум Душе, Разум Духа, Разум Осећања, Разум Јасновиђења.

Свако средиште Разума повезано је са Умом.

То је Умно Поље, Умно Умрежење.

Свака наша ћелија повезана је, преко Разума, са Умом.

Сваки наш молекул повезан је, преко Разума, са Умом.

Ми мислимо, размишљамо, осећамо, схватамо, појимамо и видимо Свеколиким Бићем у нама.

Свим телима, свим ћелијама, свим атомима, свим честицама, свим молекулима.

Ниједан делић нашега тела, нашега бића, није искључен из Умног Поља.

Штавише, све је усаглашено и усаображено (усаглашено и усаображено до Божјег Савршенства) са Умом, са Богом у нама.

Ум је Бог.

Разум је Раз-Ум.

Раз-јашњени, раз-ложени, раз-дељени, раз-водњени, раз(с)-тумачени Ум.

Ум је РазУмљен.

Песнички речено, Разум преводи са Језика Ума на Језик Човека.

Разум одгонета Божји Тајнопис.

Разум дешифрује Божје Поруке.

Ум је Бог.

Изнад Ума (Бога) јесте Свест.

Свест је Творац, Створитељ, Велики Дух Стварања.

Свест је Закон Над Законима.

Ово виђење, појимање и тумачење Ума и РазУма јесте само моје, из мојега унутарњег бића.

Нигде у књигама нећете наћи овакво појимање, схватање и тумачење.

И сам сам, негда давно, био човек од књишког учења и знања, све док нисам обновио и развио видовита знања Древних.

Од тада сам Песник Вилењак повезан са Акашом.

Зарони у језеро зелено-плаве светлости,

да би исцелио срце

 затровано мислима

што те ка смрти воде.

 

Изиђи из ума,

и спусти се у тајинствене дубине срца,

да би открио и упознао првобитног себе

сједињеног са језером

црвено-љубичасте светлости.

 

Запливај језером млечно-беле светлости,

 вођен златним зраком из духовног неба,

 да би срцем својим

доспео на праизворе живота.

Лирски записи

 

Милану Пуалићу, србском соколу са Велебита.

 

Живо се сећам многих личности из детињства.

Били су то посве обични, а дивни и племенити људи.

Људи пуни топлине и љубави.

Многи од њих, можда, нису умели да читају и пишу, а бејаху узвишени, господствени, паметни и мудри.

И сви су некако зрачили неком чудесном, мистичном светлошћу.

Из свих њих је исијавало нешто праисконо, природно и божанско.

Живели су усаображено и усаглашено са Природом.

Они бејаху оличење саме Природе.

Певали су, играли, веселили се, и радовали животу.

Све су радили уз песму и игру.

Нико није умео тако певати, играти, веселити се и радовати као они.

Нико тако није љубио децу као они.

Сва деца бејаху њихова деца.

Свако би дете у свачијем дому било нахрањено и напојено.

Свака мајка бејаше свој деци мајка, сваки отац бејаше свој деци отац.

Свака тетка бејаше свој деци тетка.

И стрина је бивала као тетка.

И ујна је бивала као мајка.

Ујак и стриц били су исто што и отац.

Свако је свакоме помагао.

Свако би свакоме притекао у помоћ

То је било време моба.

Време када је цело племе свакоме из племена припомагало у свим пословима.

Време када се брдима, пропланцима и горима орила праискона песма жетелаца и косаца.

Време када су орлови кликтали у праискони плаветном небу понад моћних и модрих букових шума.

Време када горски потоци бејаху девичански бистри, и када се под сваким већим каменом у води могаше наћи рој пурпурних ракова.

Време када је човек човеку био човек, па и више од човека.

Време када је човек спасавао човека.

То време сада живи у мојим песма и сновима, у мојим лирским записима.

То време је, за сва времена, остало записано у Акаши.

Лирски записи

 

Када Србију и Русију сазерцавамо са становишта тајне (хиперборејске) духовне науке, са становишта сакралне (есотерне) историје, са становишта мистичне мета-историје, са становишта свете унутарње и оностране повеснице, тек тада нам бива јасно све оно што нисмо могли да појмимо, схватимо и разумемо, док смо Србију и Русију сагледавали и тумачили искључиво са становишта профане (егзотерне) и материјалистичке (западне) историје.

Песнички речено, србска и руска повесница није световна, није профана и материјалистичка (није овосветовна), већ света, мистична, тајинствена, онострана, космолошка и космософска.

С ону страну званичне материјалистичке и профане историје, с ону страну свега појавног и видљивог, открива се истинита и права (света и посвећена) повесница Срба и Руса, повесница која је, у самој бити, космогонија и теогонија, митска и космичка драма, повесница у којој се води вечити рат између Светла и Таме, Добра и Зла, Љубави и Мржње.

Отуда су сви ратови у свету, од Праискони до дана-дањег, били, устини, ратови против Срба и Руса, чак и онда када се, у први мах, није могло јасно разазнати и видети, да су ти ратови уперени против Срба и Руса.

Посвећени и упућени у тајна (хиперборејска) знања, посвећени и упућени у сакралну мистичну мета-историју, виде, и знају, како све зло овога света, већ столећима, покушава да сломи кичму (вертикалу) Срба и Руса!

Рат против Срба и Руса јесте рат Мрака против Видела, рат Зла против Добра, рат Мржње против Љубави, зато што су управо Срби и Руси изабрани од виших духовних и божанских бића, да буду чуварима Мајке Земље, чуварима и бранитељима природног и божанског устројства на Земљи.

Када, у времену долазећем, људи буду обновили видовита знања Древних, тада ће схватити и разумети ово о чему Песник Вилењак пише.

Лирски записи

 

Данас се, корачајући левом обалом Дунава, присетих пријатеља Драгослава Бајагића који обитава у Шведској.

Дан је био сунчан и топао.

Сунце је грејало као у рано пролеће.

Светлост је била скоро заслепљујућа.

Птице су у ниском лету надлетале мочваре и мртваје прошаране оголелим врбацима.

На неким местима, трава је још зелена и свежа.

Једном ми приликом Драгослав рече, да су ови дани, горе на Северу, тешки и суморни, да се не зна ни када свиће ни када се смркава, да то притиска душу и рађа сету у души.

Враћам се у зону сумрака, рече ми Драгослав пред повратак у Шведску.

Зато су наши Древни, који су, такође, боравили у СрбИрији (Стриборији), на Крајњем Северу, имали више божанстава која су повезана са ватром, са огњем и огњиштем.

Огањ је био знамен Младог Сунца.

Огњем се припомагало Младом Сунцу да узрасте и ојача.

Ватра је нешто древно, праисконо и космичко у нама, у нашем срцу и бићу.

Највише волим да тихујем, да медитирам крај ватре, зурећи у разиграну ватру.

То смирује и исцељује.

Смирује и исцељује душу и дух.

Наше расположење зависи од количине светлости.

Што је више светлости, више је и радости у нашем срцу.

Колико је светлости око нас, толико је светлости и у нама.

Ми смо бића светлости која светле у тами.

Лирски записи

 

Јуче ми се јави пријатељ.

Пуковник Боги са Радана.

Дежурни официр, извиђач и око соколово.

Осматра Србство и Србију са Радан-планине.

Заветни чувар рода и племена.

Исприча ми у даху нашто тајинствено и онострано.

Подсети ме, да Сунце у ова три дана игра (цуца) у месту.

Од двадесет и другог до двадесет и петог овог месеца Сунце се нити смањује нити расте, већ тајинствено плеше у месту.

Ова три дана краткодневице јесу као један дан, зато што Сунце у ова три дана мирује.

Тек од двадесет и петог почиње да расте, дан почиње да расте (за, отприлике, два минута дневно).

Рече ми (а не случајно), да свети Спиридон (двадесет и петог) спасава Србство, те да тог дана Срби не би смели да се свађају.

А затим додаје, да је овај светитељ спасавао Србство кроз векове, од Косовске битке до Албанске голготе, па и доцније, све до наших дана.

Ја га подсетих, да сви хришћански светитељи долазе на значајна места у Србском КолоДару.

Да је краткодневица, уистини, Србска Нова година.

А година је 7523.

Лирски записи

 

Последњи Бели Вилењак осећа да се све убрзано мења.

Осећа да ништа више није као некад.

Ни земља, ни вода, ни ваздух, ни шуме, ни биљке, ни тице, ни боје, ни светлост.

У ваздуху се осећају велике промене; у води се осећају велике промене; у звуцима и бојама се осећају велике промене.

Зелена поља нису више она зелена поља; плаво небо није више оно плаво небо; жубор вода није више онај жубор вода.

Свет се променио; људи се променили; животиње се промениле; биљке се промениле; минерали се променили.

Милост је изишла из људи; мирис је изишао из пољског цвећа; радост је изишла из света.

Нема више ни девичанства, ни чедности, ни доброте, ни љубави у свету; нема више пријатељства међу људима; нема више лепоте у бојама и звуцима; нема више оних снежно-белих облака; нема више оних милозвучних ветрова што најављују прамалећа по гајевима, пропланцима и горским висовима.

Нема више ни човека!

Нема више ни човека ни човечице.

Нема више ни Вилењака – Белих и Плавих Вилењака – чувара шума, чувара вода, чувара пољског цвећа.

Нема више малих крилатих етеричних, прозрачних, флуидних бића што лепршају у аурама људи и биљака; нема више ни друга ни брата ни сестре у свету; нема више љубави у свету; нема више ничега у свету; заиста, ни света у свету нема више!

 

Са земаљског планетарног времена

прелазимо на звездано

 галактичко време.

 

Мењају се титраји и трептаји,

мењају се вибрације и фреквенције,

 мењају се ритам и музика сфера,

мењају се електо-магнетни полови

 (на Земљи, Сунцу и у Галактичком Језгру),

мењају се гласови, тонови, боје и звуци,

 мењају се вода, ваздух, ватра и етар,

мењају се овостране и оностране

 структуре молекула, атома и честица,

 мења се мета-космички и божански

светлосни запис.

 

Тако да ништа више

неће

 и не може 

бити по старом.

 

И гле!

Мајка Земља

од Планете

узраста

у Звезду.