Лирски записи

 

Пише: Драган Симовић

Не само што је Запад равнодушан према србским жртвама, већ се и руга при самом помену србских жртава.

Запад се одувек тако опходио према србским жртвама, јер из дна душе – од самога почетка својега, од примања јудео-кршћанства – презире и мрзи све што је србско.

Западна мржња према Србству и Србима јесте старија и од самог Запада.

Запад је рођен у мржњи према Србима, и скончаће у мржњи према Србима.

Не, неће се Запад никада излечити од мржње према Србима, већ ће нестати заједно са мржњом према Србима.

Запад мора да мрзи Србе, јер без мржње према Србима не би ни било Запада.

Али, долази време, и скоро да је дошло, када ће србске жртве да суде Западу.

И то ће бити Преки и Страшни суд Западу.

Биће то Најстрашнији суд с којим се Запад икада сусрео.

На Страшноме суду Западу, србске ће се жртве појавити у лику србских богова.

Србски ће богови, гле! судити Западу, а од гнева србских богова, Запад ће се у живи огањ претворити.

Лирски записи

Пише: Драган Симовић

 

Великој Мајци у Светлости

 

Кад јечи дрво

И плаче гора,

Сетан је тада

И тужан

Син Твој,

Премила Мајко

Милости пуна!

(Песник Румених Облака)

 

Једном сам, у једној гори, а догодило се то у детињству раном, доживео нешто што је у мом бићу, у души мојој, остало записано за сва времена. Једног дана, у прамалеће, у рано пролеће, а дан бејаше предиван и небо бејаше дивотно плаветно, поведоше ме ујак и стриц у планину, да гледам како они секу дрво у шуми. Мене су сместили на један пропланак, одакле све бејаше видно и прегледно, а они се, са секирама и пилом, спустише низа страну у тек пролисталу букову шуму. Одабрали су једну моћну и високу столетну букву, и стали су да је засецају наизменице час с доње а час с горње стране. Секли су тако, не знам колико, кад секирама а кад пилом, док сам ја све време то посматрао, зурећи у врх крошње.

А онда сам, у једном трену, видео како дрво подрхтава, од корена до највиших гране у крошњи. Испрва је дрво само подрхтавало, а онда је почело да јечи. Да, та столетна буква заиста је јечала, као човек коме злотвори чупају душу, кога крвници муче на страшним мукама. У следећем трену, чуо сам застрашујуће крике, и одмах иза тога продоран врисак који се пронео гором, и разлио се далеким брдима; и све је уоколо затреперило и зањихало се, и ваздух се усталасао, да би се, у магновењу, заорила застрашујућа грмљавина и тресак силан узвинуо пут неба као да се брда сорише.

И одмах потом, чудесна тишина, и мук. Као да је све у трену застало, као да се земаљско време зауставило, као да је све живо изненада утихнуло. Погледао сам у небо, и на плаветном небу, између двају као снег белих облака, угледао два орла сура.

Погледао сам у стрица и ујака, и видео их како седе на земљи, и сами некако збуњени и зачуђени, и сами скоро преплашени. Ништа ме нису питали, ништа их нисам питао, а као да смо, на неком немуштом језику, између се разговарали.

Тог дана сам (а било је то у раном детињству, пре мог поласка у школу), схватио нешто што ће у бићу моме, у души мојој, остати златним сунчевим зраком заувек записано.

Да, схватио сам, да је дрво живо, да има душу, да осећа бол и да тугује и јечи као човек.

Од тог дана, заволео сам дрво, заволео сам дрвета, заволео сам шуме, заволео сам горе.

Од тог дана, сваком бих се дрвету обраћао као ближњему својему, миловао сам га, и тепао му, а доцније и разговарао с њим.

Од тог дана, почео сам да се дивим и чудим сваком дрвету, да га истражујем, да га упознајем, да га препознајем, да му поверавам своје снове, своје тајне.

А доцније, много доцније на својим путима, научио сам и освестио, да шаљем дрвету љубав и да љубав примам од дрвета, да седим испод дрвета наслоњен леђима на стабло при корену, и да осетим исцељујуће дејство дрвета, да осетим како ми извачи свеколику нечистоту, како ми  исисава сваку бољку и болест, како ме окрепљује и укрепљује, како ме јача и снажи.

И кад се после толико лета, снова сретнем са дрветом из детињства, тада и осећам и видим његову радост, али истовремено и благ прекор што се за дуго нисам појављивао!

Често срећем своје пријатеље, који су се уистини посветили заштити Природе; али су детињство проживели у граду, на плочнику, између бетона и челика; и док слушам њихове приче, њихово појимање Природе, ја лепо видим како им у свему томе нешто недостаје. Све они разумно причају о лепотама и чарима Природе; нема ту шта да се замери; али они Природу, ипак, посматрају споља, извана, и никада неће моћи да допру до самог Бића Природе!

И опет слушам друге пријатеље, мудријаше и мислиоце, који хвале животиње (обично псе и мачке!), и мени се уносе у лице док се упињу да ми објасне оно што сам знао још пре рођења њихова;  ја се тада чудом чудим, како ти мудријаши и мислиоци  појма немају, да су дрвета још тананија, још племетнија и дивотнија, и још умилнија, од сваке животиње коју они хвале!

Заиста, у Природи је све живо и, све има душу!

Ако не видимо душу у свему, у Вас Роду (како су Бели Срби звали Природу и Пра Васељену), онда, уистини, ништа видели нисмо!

Овај ћу свој лирски запис завршити стихом:

Ништа тако свирати не уме

Бајну свирку од Искони плаве,

Ко нада мном тополе кад шуме,

Кад под ветром повијају главе.

ЛИРСКИ ЗАПИСИ

 

Пише: Драган Симовић

Осећај за уметничко дело имају само они који су сачували божанску душу.

Они који, уистини, јесу!

Слободне, самосвесне, самосвојне и самобитне личности.

Здраве и духом јаке божанске личности.

Само такве личности могу да препознају уметничко дело, само такве личности знају да разлуче уметност од неуметности, само такве личности умеју да уживају у лепоти и дивоти уметничког дела.

Уметност није за персоне.

За персоне је уметничко смеће, кич и шунд.

Свако уметничко дело има своју сврху, свој смисао.

Сврха и смисао уметности јесте с ону страну уметности.

Не ствара се уметност ради уметности, но се уметност ствара зарад душе и духа.

Уметност није забава, већ највиши ступањ образовања и васпитања душе и духа.

Запад, по диктату великог инквизитора, производи лажну уметност.

То је уметност за крда и чопоре.

То је уметност мајмунске расе.

На Западу се не ствара, већ производи уметност.

Све се на Западу производи, све је на Западу индустрија!

Индустрија је уметност, индустрија је љубав, индустрија је секс, индустрија је живот.

Свака несувисла и бесловесна особа може да разуме амерички (холивудски) филм, али, руски филм може да осети и доживи само племенита и освешћена душа.

Расни Срби имају развијена чула за поезију и уметност, за лепоту, племенитост и узвишеност божанске душе.

Срби су рођени ствараоци и градитељи.

То је србски код, србски ген, србски светлосни запис.

У језгру србске душе обитава божанска искра стварања.

По томе се расни Срби разликују од иних.

 

 

 

Пише: Драган Симовић

Само болесни Западњаци

причају о крају поезије,

о крају уметности,

о крају историје.

Они то причају

зато што осећају

 да се њима,

Западњацима,

 ближи крај.

 

Они свој крај

пројектују на свет,

на уметност,

на човечанску повесницу.

Уметност ће живети

и кад Запад нестане,

 јер Запад није свет.

Запад је сенка света,

тамна страна света.

Лирски записи

 

Хиперборејским Србима и Србкињама, слава и част!

Пише: Драган Симовић 

Природно је да љубиш себе, свој род, своје племе, своју родну груду.

Да љубиш сва сушта бића и све сродне душе.

Природно је, заиста је природно – ако си по крви и духу Србин – да љубиш подједнако и Србију и Русију.

Ако си по крви и духу Србин, заиста је природно, да будеш подједнако и србофил и русофил.

Природно је, сасвим је природно, да се дичиш и својим прецима и својим потомцима; јер ће сви твоји преци једном бити твоји потомци, као што ће и сви твоји потомци једном бити твоји преци.

Природно је, заиста је природно, да кажеш да су Србкиње најлепше жене.

Чак и ако нису најлепше, ти реци да су најлепше, па ће бити најлепше!

Природно је, сасвим је природно, да кажеш да су Срби највећи ратници.

Чак и ако нису највећи, биће највећи, ако ти будеш вазда говорио да су највећи!

Природно је, заиста је природно, да свагда казујеш себи: ја сам Сунчев јунак, ја сам Галактички јунак.

Да казујеш себи, да сневаш и машташ: да су твоји преци божанског порекла, као и то, да су и твоји потомци божанског порекла.

Да машташ и сневаш и, у визијама јасно видиш: да су твоји родитељи богови, те да су и твоја деца исти такви богови.

Да сневаш и машташ и, у визијама најјасније видиш: да је твоја жена богиња, те да је твоја жена богиња изабрала тебе бога, да би са својим богом рађала нове богове.

Све је ово природно, заиста, све је ово тако природно да природније не може бити!

Само су нас туђинске религије смутиле и слудиле, те ми више не разликујемо природно од неприродног!

Америко,

ти си једно велико ништа,

а ускоро ћеш и од ништа

бити ништа!

 

Бићеш ништа од ништа,

 Америко,

јер си одувек

 и била ништа.

 

Од тебе

иза тебе

остаје само грозота пустоши

 и смрад што се

 за тобом

свеудиљ шири.

 

Сви ужаси

и злочини у свету

твој потпис и печат имају,

погана и смрдљива

 Америко!

Драган Симовић

Лирски записи

 

Пише: Драган Симовић

Дуже од једног столећа припреман строго поверљиви задатак, у тајним круговима Ватикана и Лондона, за потпуну промену днк-генеалошке карте Срба и Руса, поверен је ватиканским преторијанцима, за ову прилику названим укро-бољшевицима и усташо-комунистима.

По том строго поверљивом задатку, требало је, најужаснијим инквизиторским методама, и под изравним надзором Ватикана и Лондона, да се посве промени генетски код и светлосни запис ових двају народа.

Песнички речено, оно што смо ми просто називали бољшевицима и комунистима, то су, уистини, били ватикански преторијанци илити тајна ватиканска терористичка организација (у преводу: укро-бољшевици и усташо-комунисти), дуго обучавана и припремана за генетско и ментално декодирање Срба и Руса, илити, србски речено: за затирање чисте ведске, хиперборејске, аријевске расе унутар Срба и Руса.

И заиста, после седамдесет година терора укро-бољшевика у Русији, и педесет година тираније усташо-комуниста у Србији, ни Руси ни Срби нису више оно што су пре тога били.

Пре тираније укро-бољшевика и усташо-комуниста, међу Србима и Русима било је између седамдесет и осамдесет посто чисте ведске, хиперборејске, аријевске расе, да би тај постотак, после ужансног укро-бољшевичког и усташо-комунистичког терора, спао на свега двадесет до тридесет одсто расних Срба и Руса.

То значи, да су и укро-бољшевици и усташо-комунисти имали, у Ватикану и Лондону дуго припремане, тајне спискове за одстрел искључиво расних Руса и Срба, док су, истовремено, чували и, на кључна места постављали, оне Русе и Србе који нису чиста аријевска, хиперборејска раса.

Србски речено, ни ови Срби ни ови Руси нису они Срби и они Руси који бејаху били чиста ведска, хиперборејска, аријевска раса.

(До ових сам увида дошао у тајним списима и летописима Акаше.)

Лирски записи

 

Пише: Драган Симовић

Ако већ не желимо, или не умемо, да чувамо властиту децу, онда је боље да их не рађамо.

Наша деца, поготову женска деца, постају лак плен човеколиких звери што слободно шетају свачијом и ничијом Србијом.

Србија одавно није држава, у оном изворном значењу речи, и зато родитељи, и буквално, морају да бдију над својом децом двадесет и четири часа без престанка.

Наши ће заклети душмани, који су у овом времену – за разлику од минулих времена – управо у Србији инкарнирани, поморити и затрти и ово мало србске деце што расне Србкиње у ова смутна времена рађају.

Све белосветске парије и палије, сенке и утваре нижих хтонских и мајмуноликих раса, нашле су уточишта у свачијој и ничијој Србији, протерујући, кињећи и трујући ову мањину – све погроме и ратове двадесетог века преживелих – расних и самосвесних Срба.

Све оно што је обагрено и бесловесно – у крдима и чопорима – лови, силује и убија расне србске девојке –  без стида, срама и страха – јер зна, преко својих животињских чула осећа и зна, да у расрбљеној Србији сваки злочин над Србима може слободно, без казне и одмазде, да прође.

У Србији тренутно борави више од два милиона оних сеновитих бића, бића из мрачних хтонских светова, која никакве везе немају са Србством и Србијом, а чији је једини задатак (задатак по налогу западног невладиног олоша и шљама!) да и ово мало србске деце поморе и затру.

Зато, србски родитељи морају, и буквално, да, без престанка, бдију над властитом, поготову женском, децом!

Лирски записи

 

Пише: Драган Симовић

Срб је усамљен.

Као степски вук, као самотњак вук.

Одувек је Срб бивао усамљен.

Одувек је стајао сам наспрам свих.

Један једини Срб наспрам хорди, крда и чопора.

Наспрам хорди, крда и чопора човеколиких звери, наспрам људи-звери.

Сваки усамљен Срб чини цело Србство.

Србство – то је Он сам!

Само Он на Земљи и Бог на Небу.

Само Он и Галактичка Вертикала.

Све људождерске хорде Истока и Запада биле су против Срба.

Одвајкада је Зло Истока бивало удружено са Злом Запада у сатирању Срба.

Срб је одувек бивао и заувек остао усамљен као степски вук, као самотни вук.

Зато Срб и бива и јест Вучје Племе.

Вучје Племе наспрам чопора дивљих, бесних, крвожедних псина.

Вучје Племе у Светом Рату против Звери.

 

 Пише: Драган Симовић

Биће које ствара, само себе ствара у стварању, само себе из смртности узводи у бесмртност, само себе обожује и обоготворује у Богу Који Твори, у Духу Који Ствара.

Стварање је Пут, стваралаштво је Светлост која светли без престанка у дубинама садашњег тренутка.

Садашњи тренутак јесте ниједан тренутак.

Садашњи тренутак јесте Биће Вечности.

Познати садашњи тренутак значи познати Вечност.

Вечност није бескрајно мноштво Времена; Вечност је немање илити укидање Времена.

Време се укида у стварању Стварања.

Зато се и каже, да Биће које ствара живи у Вечности.

Биће које ствара истовремено и стварано бива.

Оно што Биће Стварања ствара, то и њега самог изнутра ствара.

Изван Стварања је НеСтварање.

Изван Стварања је НеБиће.

Изван Стварања је Ништавило.

Повратак на Пут Стварања јесте повратак на Пут Живота.

Живот јесте Бог Који Ствара.

Бог Који Ствара и Сам Стварање Бива.

Стварање је само једно од мноштва Божијих имена.

Стварање је Богу Самом најмилије име.

Бог Самога Себе увек види у Стварању.