Ти мораш да верујеш,

и кад нико више око тебе

ни у шта не верује,

и кад цео свет изгуби и веру и наду –

ти мораш да верујеш!

 

Ти мораш да верујеш,

једнако као што мораш да дишеш!

 

 Ти мораш да верујеш,

и да се сав у веру преобратиш,

и да сам собом,

у бићу и суштаству својему,

будеш оваплоћење живе вере –

да ти и вера будете једно,

у овостраним и оностраним световима –

ти мораш да верујеш!

Они србски војници, који су, овога лета, учествовали на заједничким војним вежбама, у Немачкој, са највећим мрзитељима Србства и Словенства, са вековним и заклетим душманима Срба и Руса, не смеју више да се назову Србским војницима!

За мене они више нису Србска војска!

Они ће од сваког освешћеног и самобитног Србина бити презрени за сва времена.

Они могу бити било чији, могу бити свачији или ничији војници, али Србски – никада више не смеју бити!

Ја ово рекох и, души својој олакшах.

Колико љубимо,

толико ћемо љубљени бити;

колико дајемо,

толико ћемо примити;

оно што у снима снијемо,

то нам се и на јави дешава.

(Једној Вилинској Србкињи)

Љубав једна из давнина,

 из дубина, из даљина,

 сва нестварна,

сва од пене,

сва од сете и милине;

 

љубав једна у сновима,

у висини, у тишини,

 походи ме ове ноћи,

тавне ноћи,

нотње ноћи;

 

љубав једна од светлости,

од доброте и лепоте,

од вилинског дивот-поја

што се вија понад горја,

у свитање, за обзорја;

 

љубав једна која никад

неће доћи,

неће проћи,

јер је вечна у дубини,

у висини и празнини;

 

и вечна је

зато што се

 никад није

догодила!

(ИЗ АКАШЕ)

 

Само неки имају Тајна Знања о Великој Раси.

Тајна Знања о Великој Раси Богова, Раси која на Земљи, негда давно, тајинствено, мед људима обитаваше.

Све људске расе, уистини, јесу само једна Нижа Раса крволочних указања која су, по свему, ближа зверињу него ли словесним бићима.

Између Велике Расе и Ниже Расе постојаше у Древности и Прелазна, Човечанска Раса, Раса која повезиваше Небо и Земљу.

Велику Расу чињаху потомци Свебоха Дике, који бејаху били носиоци и творци свега племенитог и узвишеног што је на Земљи створено.

Без Велике Расе, без духовног дејства Велике Расе, Нижа би Раса још по пећинама и раселинама обитавала.

Човечанска Раса, коју још можемо звати и Расом Вилењака, биваше посредником између Божанских Бића и Нижих Земаљских Раса.

Вилењаци су, у Древној Прошлости, били заветни примаоци и чуваоци Божанских Знања, која су од Велике Расе Богова изравно примали.

Они су, између осталог, били и чуварима Мајке Природе и Велике Мајке Земље.

Тако је на Земљи владао Божански Ред и Склад, васпостављен Свебохом Диком Триглавом и Сварогом Сваруном, као и Божанствима званим Сварожићи –

Перуном, Свевидом, Даждбогом, Ладом и Мокошом.

А потом су се, изненада, појавиле религије Синова Таме, које су срушиле Ред и Поредак на Земљи, стварајући пометњу и неред, раскол и раздор, грозоту и ужас, на свим путима својим.

Пред најездом Синова Таме, најпре се Повлачи Велика Раса, а потом, неколико векова доцније, и Раса Вилењака, препустивши Нижим Људским Расама свеколику владавину над Мајком Земљом.

Од тада почињу грозни ратови свуда у Свету; ратови без Сврхе и Смисла; ратови свих противу свију; ратови сваког противу свакога; ратови до коначног свеопштег истребљења.

И тако ће све бити до поновног васпостављања Реда и Склада, до поновног доласка ВедСрбских Богова.

 

Лирски записи

 

Велики светски а свети рат је већ почео.

Не кажем трећи светски рат, јер не знам, да ли је ово трећи, или (можда!) тридесет и трећи светски рат!

У том рату сви учествујемо, свесно или несвесно, на овај или онај начин, али – у рату смо сви!

Наравно, као и вазда, само је мањина пробуђена и освешћена и, одвећ свесно, храбро и одговорно, учествује у светом рату против Звери, отеловљене у англо-рептилским лихварима, иза којих стоји Империја Зла, такође једна од творевина англо-рептилских гуштера и зелембаћа.

А шта бива са већином?

Већина, по обичају, или спава, или, пак, попут ноја, завлачи главу у песак, одбијајући и да види и да чује, да се велики свети рат већ увелико води на свим пољима живота и бивствовања.

У овом великом светом рату нема неопредељених.

У овом великом светом рату неће бити – као у минулим временима – оних који свесно ратују, и оних који мирно и свесно посматрају.

У овоме великом светом рату – по чему ће овај рат и да се разликује од свих минулих ратова – много ће више жртава бити међу онима који, тобож, мирно и мудро посматрају, него ли међу онима који свесно, одговорно, достојно и ратнички учествују у рату.

Зашто је ово велики а свети рат?

Зато што је англо-рептилска лихва толико нарасла и ојачала – а зла по природи својој! – те је већ наумила (у садејству са Империјом Зла) да посве уништи како Човечанство тако и Мајку Земљу.

Борећи се против англо-рептилске лихве и Империје Зла, ми се боримо за Будућност своје деце, као и за Будућност деце својих унука.

Ми, Освешћени Срби, одавно учествујемо у овом великом а светом рату, зато што је тај рат и започео у Србији, са Србијом и од Србије.

Ми смо Звер одмах препознали у англо-рептилској лихви (светски банкари и банкстери) и у Империји Зла.

Света дужност сваког Освшћеног Србина јесте, да се свим бићем и умећем својим бори, до коначног исхода, против англо-рептилске лихве и Импрерије Зла, јер то и јесу заклети душмани Освешћеног и Слободног Човека, свуда у свету, на Мајци Земљи.

Лирски записи

 

Мрачни и зли жреци – које ми, у страху, називамо владарима из сенке – преко својих још мрачнијих медија, желе да убију сваку лепоту, дивоту и радост у нама.

Свакога дана, ти мрачни и зли жреци, преко својих слугу и робова у писаним и електронским медијима, објављују све црње и црње, све мрачније и мрачније вести, са сврхом и намером, да нас што више испрепадају, да нас што више застраше, да нас што више слуде и обезглаве.

Они знају, да ће људи, обхрвани свагдањим страхом и бригама, постати њихове слуге, постати њихово умно и духовно робље, које се никада ни побунити неће противу мрачних и злих владара.

У свим медијима, писаним и елктронским, па и овде на разним друштвеним мрежама, сајтовима и блоговима, преовладава страх и ужас.

Страх и ужас, не од смрти, већ од живота!

Само је привидно страх од смрти, али, када се дубље зађе иза свега тога, онда се види, и схвати, да је то, уистини, страх од живота.

Страх је најподмуклији, најлукавији, најпотуљенији и  најужаснији убица, зато што убија она највиша и најтананија наша невидљива тела.

Убија душу, убија срце, убија осећања, убија љубав и, надасве, убија Свест у нама.

Отуда је све мање љубави у свету, све мање љубави међу људима, све мање љубави у породици.

Зато се и све мање деце рађа, јер деца могу да се рађају само из љубави између Човека и Човечице.

Ако љубави нема, онда ни деце нема.

Упамтите: деца која нису рођења из љубави, а то су знања древних посвећеника, никада неће бити деца, никада неће бити личности!

Биће све друго, само не деца, само не личности, само не словесни људи!

Погледајте одакле нам долазе најгрознија човеколика чудовишта, одакле нам долазе људи-звери који су крволчнији и од самог дивљег звериња.

Долазе из света где нема љубави између Женског и Мушког, где нема усаглашености и равнотеже између Јина и Јанга, из света где влада најбесловеснији и најодурнији (не-аријевски!) патријархат, и где је Жена (Човечица) изједначена са последњим робом.

Шта нам ваља чинити у оваквоме свету?

Вратимо се себи, уђимо у своје срце, сиђимо у своје најдубље унутарње биће; јер само ту, можемо наћи мир и спокој; јер само ту, и нигде другде, ми ћемо бити оно што заиста јесмо.

Лирски записи

 

Показало се, и све се више и боље показује, да Човечанство уопште није на висини Задатка.

Божански Ум и Божанска Свест морају да воде Човечанство; у противном, Човечанство ће завршити у самоуништењу, а са самоуништењем Човечанства биће уништен и свеколики живот на Земљи.

Једно просто питање гласи: Да ли је Човечанство дорасло Задатку, односно: да ли је спремно, способно и кадро да управља Собом и Светом?

Да ли је Човечанство одговорно према Себи, према другим врстама и бићима на Земљи, као и према самој Мајци Земљи као духовном и свесном Бићу?

Као што видимо, и знамо, Човечанство уопште није способно да управља ни Собом ни Светом у којему обитава.

Не само данас, већ никада, у својој дугој повесници, Човечанство није било кадро, да разумно и свесно води Себе и Свет у којему обитава.

Човечанство није Словесно, но Бесловесно!

Човечанство није Биће Ума и Свести, већ НеБиће БезУмља и БеСвести.

Човечанство је Самоме Себи највећа опасност, а самим тим и опасност по свеколики живот на Земљи, као и по живот у Космосу.

Што у преводу значи, да се Човечанство мора ставити под старатељство виших бића из божанских и духовних светова.

А пре но што се Човечанство стави под старатељство виших бића из божанских и духовних светова, Њему се мора укинути Слободна Воља.

Јер, што ће Слободна Воља Бићу које не уме да управља Самим Собом, Бићу које није одговорно према Себи и Свету!?

Слободна Воља може се дати само ономе ко се никада неће користити Слободном Вољом!

 

Лирски записи

 

Све време смо у ишчекивању и страху.

У ишчекивању некога или нечега; у страху од некога или нечега!

Ишчекујемо будућност, јер нам се чини да ће будућност бити боља од садашњости.

Садашњост је пуна брига, страхова и боли.

Пуни смо страхова и брига; толико је у нама страхова и брига, тако да ми више и не живимо!

Садашњост нам уопште није по вољи – тешка је, мучна, суморна и ужасна – зато и хитамо ка некој умишљеној, недостижној и непостојећој будућности.

Свет ће бити бољи – тако су нас од детета учили и васпитавали –  у некој далекој будућности у којој нас неће бити.

Али, те дуго ишчекиване будућности нигде нема!

Једнако као што ни прошлости нема.

Прошлост је прошла, а да то нисмо ни приметили, јер смо све време били усмерени ка будућности.  Будућност се, зацело, још догодила није, а и када се буде догодила – и то ће, опет, бити прошлост која се већ догодила, а да то – поново и, по ко зна који пут поново! – ни приметити нећемо.

Ово је само привидно песничка игра речи, али, ова (привидна!) песничка игра речи погађа саму суштину.

Живот се живи једино у садашњости, једино у овоме тренутку.

Наш живот, наш сушти и непоновљиви живот, дешава се само овде и сада.

Упамтите: само овде и сада!

Све друго је варка, обмана, привид и опсена.

Нема прошлости, нема будућности; постоји само садашњост!

А у садашњости, а у овоме тренутку, као и на овоме месту, нема ни брига ни страхова.

Ми јесмо, ми бивамо, ми живимо – то је садашњи тренутак!

И далека, па и она најдаља будућност, јесте садашњи тренутак.

Те кад нам се и та најдаља будућност буде догодила – и то ће бити само садашњи тренутак!

Уистини, нама се будућност дешава у свакоме трену, а да тога нисмо ни свесни.

Нисмо свесни, зато што нисмо будни.

Када бисмо били будни, онда бисмо живели садашњи тренутак, и осетили бисмо свим бићем својим лепоту и дивоту садашњег тренутка.

Важно је да се ослободимо страха од смрти, али је још важније да се ослободимо страха од живота.

Када се ослободимо најпре страха од смрти, а потом и страха од живота, тада ћемо схватити и осетити да постоји само овај тренутак.

А овај тренутак – то је вечност!