Лирски записи

 

Волим да зурим у врхове топола, да зурим у пурпурне и малинове облаке на зелен-плаветном небу понад врхова топола, да сневам и тихујем на дашку пролетњем што лепрша са Дунава преко поља широка од мака рујна.

Волим, зато што сам тада Праисконац, зато што сам тада далеки ПраПредак свој, што сам повезан са звезданим јатима, са Пупком Земље и са Срцем Неба.

Тада је све у овоме свету савршено и на своме месту; тада нема ни мржње, ни пакости, ни злобе, ни ратова у свету од опсене; тада осећам само мир, спокојство и блаженство; тада сам највише свој, највише и најдубље у свом унутарњем бићу, у својим тајинственим унутарњим световима и пространствима.

Без таквих тренутака, без таквих стања душе и духа, без сазерцавања и тиховања, мој живот, зацело, не би имао ни сврхе ни смисла у овоме тужном, и најтужнијем, свету привида, варки и опсена.

Волим да зурим у врхове топола, да зурим и пловим с пурпурним и белим облацима на зелен-плаветном небу с вечери у сутон румен.

У ноћи пунога Месеца,

седим на прагу колибе своје,

обрхрван тугом

 и сетом од века,

и зурим у далека

звездана јата.

 

Из поља зовиних свирала –

у златном прстену Вечерњаче –

несташан и разигран

поскакује ветар,

 уз гајде и бубњеве

 бескрајне равнице.

 

Пред колибом мојом,

 под пуним Месецом,

са сенкама, гле, плешу

 вилинке на ветру!

Лирски записи

 

 

Ако самога себе не спасеш, нико те спасити неће.

Нико од људи, нико од божанских бића.

Спасење долази изнутра, из унутарњег бића и суштаства.

Бог ће остати равнодушан према теби, ако ти самога себе не спасаваш.

Зашто би те Бог спасавао, ако ти ништа не чиниш за своје спасење?!

Они Срби који чекају помоћ од Руса, остаће у вечитом робству.

Зашто би Руси ослобађали оне Србе који нису кадри сами себе да ослободе?!

Све појаве, сва дешавања, сва збивања у свету морамо сазерцавати са једног вишег духовног становишта.

А када све појаве и ствари сазерцавамо са једног вишег духовног становишта, онда видимо, и појимамо, да свако самога себе ослобађа, да свако самога себе спасава.

Неколико стотина човеколиких рептила влада над свеколиким човечанством, само зато што уместо седам милијарди освешћених личности, имамо седам милијарди бесловесних спавача.

Сви очекују да неко други учини за њих оно што би свако требало да чини за себе самога.

Једни очекују помоћ од других људи, а једни, пак,  помоћ од Бога Створитеља!

У сваком случају, греше и једни и други.

Зато што нам помоћ и спасење долази само из нашег унутарњег бића, само од Бога Живога у нама.

Лирски записи

 

01

Овај нараштај Срба, ако овако настави, неће имати шта да остави својему потомству.

Распродаћемо њиве, распродаћемо шуме, распродаћемо села, распродаћемо градове, распродаћемо изворе и реке, распродаћемо воду и ваздух.

Деца наше деце, гле! биће туђинци на земљи туђој, биће слуге и робље опаких и злих грабљиваца, лупежа и пробисвета.

Овај је нараштај Срба одлучио да посве растури и сасма уништи Србију.

 

02

Што сејемо, то и жањемо!

Какви смо ми, такво је и наше окружење.

Како мислимо и сневамо, тако нам и бива.

До подне мрзимо цео свет, а од подне и сами себе.

Везани за мртваца који се зове Европска унија, ево нас на путу смрти!

 

03

Градови су постали гадови, како каже Песник.

Живот у граду губи сваки смисао.

Људи који бораве у граду делују бесловесно и ћакнуто.

Изгубили су свако осећање и сваки осећај за природно и уметнички Лепо.

Отуђени од Природе, отуђени од Живота, отуђени од Космоса, авај! све више личе на грабљиве животиње.

 

04

Од пре неког времена престах да путујем Србијом.

Јер на свим путима кроз Србију – смеће и само смеће!

На коју год страну да кренем – гушим се у смећу.

Смеће по њивама, смеће по ливадама, смеће у рекама, смеће поред река, смеће у шумама, смеће по пропланцима.

Брда смећа свуда по Србији!

Кад путујем Србијом, више не гледам поља и пропланке, већ зурим у беле и румене облаке високо понад горја.

И, тада осећам радост и милину у души.

Ако ли спустим поглед надоле, тада ћу видети смеће и само смеће.

И бићу тужан и сетан због тога.

http://www.scribd.com/doc/218602264/Dragan-Simovic-0

Неко је (благословен био!), ових дана, приредио, и на сајт истакао, књигу поезије и лирских записа Драгана Симовића.

Вама, драги читаоци Србског журнала, достављамо повезницу (линк) за преузимање ове књиге.

Уредништво

 

 

Лирски записи

 

Ево како сам у лирске записе преточио разговор који сам, недавно, водио са једним врлим и дивним пријатељем Русом.

Има Срба и Срба, као што има Руса и Руса.

Има Срба који осећају праискону везу с Русима и Русијом, који Србе и Русе доживљавају, осећају и појимају као Један Народ.

Такве Србе не можемо назвати русофилима (русољупцима), јер би то било исто као када бисмо саме Русе назвали русофилима!

Затим, има Срба истинских русофила.

То су они Срби који Србе и Русе виде као два сродна, блиска, братска народа.

Они су мањина у односу на оне прве Србе, који Србе и Русе виде као Један Род, Једно Племе, Један Народ.

Потом, има Срба који су из неких, само њима знаних разлога, превасходно, наклоњени Европи, Старој Европи, Првобитној Европи, а ређе Англосаксонском Западу – будући да постоји сушта и суштаствена разлика између Првобитне Европе и Англосаксонског Запада.

Такви Срби нису русофили, али, руку на срце, нису ни русофоби (русомрсци); а то значи, да у њих нема нити љубави нити мржње према Русима, мада, чак и такви Срби, негде у дубини свог бића, и суштаства, наслућују тајинствену праискону везу са Русима.

И, ако се догоди да ти и такви Срби нешто учине против Руса, они ће се, пре или доцније, кајати и стидети због тога.

Напросто, после неког времена, осетиће грижњу савести у свом срцу, у својој души, у свом неосвешћеном унутарњем бићу.

И, на концу, има један незнатан постотак Срба, за које бисмо, условно, могли рећи, да су притајени и неосвешћени русофоби; но, по правилу, то су они исти  несловесни и непросвећени Срби који подједнако мрзе и Србе и Русе, који, у крајњем случају, мрзе све оно што их на њих саме подсећа.

Али, ти и такви Срби и нису битни у овој нашој причи.

Уколико желимо да ваљано заокружимо ово наше песничко приповедање, онда ћемо рећи још и ово: од свих словенских племена и родова, од свих словенских народа – Пољака, Чеха, Словака, Украјинаца, Белоруса и Малоруса – само Срби појимају и доживљавају Русе као Свој Народ, а Русију као своју Првобитну Родину.

Лирски записи

 

Сиђи у своје Унутарње, сиђи дубоко, и још дубље, и све дубље и дубље, и путуј, путуј ка Срцу Неба, путуј ка Пупку Првобитног Света, путуј ка Суштаству Вечнога Стварања!

Путуј без престанка, путуј и стварај, стварај самога себе у Бескрајним Пространствима Свести, стварај себе у видљивим и невидљивим световима, стварај себе с ову и с ону страну Вечне Тишине Светова.

И када будеш сишао дубоко и најдубље, тада ћеш појмити и схватити, осетити и видети, да се најдубље дубине премећу у највише висине; да се Дубина узводи у Висину, као што се и Висина низводи у Дубину; те да је Дубина – Горе, а Висина – Доле, а да си ти Пупак и Срце Вечности.

Лирски записи

 

 

Тек сада се отркива и показује шта је све Запад, у сарадњи са Ватиканом, вековима припремао и стварао у својим демонским ложама и рептилским лабораторијама.

Створио је човека-звер, звер крволочнију од свих природних а дивљих звери!

Та западна човеколика звер данас чини такве ужасе и грозоте у украјинским градовима (а највећи се ужас догодио у Одеси), какве словестан човек, божанско биће и битије, не може да појми и схвати.

Заиста, то нису људска бића, већ демони у људском физичком телу!

Зашто кажем да нису људска бића, већ демони у људском физичком телу?

Зато што древна ведсрбска пророчанства кроз векове најављују управо ово време ужаса и пакла на Земљи, време када ће људи – словесна и божанска бића – водити свети рат против најгрознијих бесова (демона) у физичком телу.

Ово је судбоносни рат по словесно човечанство, зато што су демонске војске толико нарасле и ојачале, те тако ојачане кренуле у затирање Словена, а превасходно Срба и Руса, да више не смемо часа часити, да не смемо оклевати, већ се припремати за свети рат; рат у којему ће победити или словесна (божанска) бића, или бесловесна (бесовска) небића.

Оно што Словени, оно што Срби и Руси, пре свега, морају убрзано да освесте, јесте ово: пред нама не стоје људи, већ демонске звери, и рат у који улазимо мора бити рат до коначног истребљења демонских звери.

У том рату нема ни православног ни будистичког милосрђа, већ коначан и немилосрдан обрачун за сва времена.

И то је велика опсена, што ми њих називамо неофашистима или неонацистима – јер кад их тако називамо, онда им придајемо какве-такве атрибуте људског и словесног – будући да они уопште нису људска бића, да немају ни искру људскости и човечности, већ су то древни крвожедни демони привремено настањени у људском физичком телу.

У рату против древних демона-звери нема места  никавом милосрђу, никаквом праштању, јер демони не знају ни за какво милосрђе и ни за какво праштање.

С њима нема разговора и договора; против њих се једино ратује на начин наших древних предака, неустрашивих и посвећених ратника.

Лирски записи

 

 

01

Наш лукави, подмукли и потуљени непријатељ није нас  покорио само из спољнога, већ и из унутарњега света.

Штавише, нашем поробљавању из спољнога света претходило је поробљавање нашег унутарњег бића.

 

02

Ниједан враг не дејствује само на једном пољу, само на једном ступњу бивствовања, но усаображено и истовремено напада на свим пољима, на свим ступњевима, како видљивих тако и невидљивих светова.

 

03

Пре него што смо почели да губимо земље и градове, ми смо изгубили своје свете речи, своје свето писмо, свој свети језик, своју свету веру и своје свето предање.

 

04

Свака туђинска реч која се увукла у наш језик, јесте опаснија од стотину туђинских војника на бојноме бољу, јер је лакше победити стотину непријатеља на бојноме пољу, него једног врага у језику нашем.

 

05

Само једна једина туђинска реч која се ушуњала у наш језик, истиснувши нашу божанску реч, више ће нам штете и зла нанети од тисућу душманских војника.