Лирски записи

 

 

Човек је рођен као Савршено Биће, али његово Савршенство није коначно, већ бесконачно у Духу Стварања.

Савршенство се вазда изнова обнавља и пројављује кроз Чин Стварања – у Бесконачности и Вечности.

Свако Биће је већ Савршено, и свако је дело Стварања такође Савршено.

Полази се од Савршенства и тежи се ка Вишем Савршенству.

То је оно што се назива Еволуцијом (Успењем, Узрастањем, Развојем) – духовном, божанском Еволуцијом Стварања.

Шта је Еволуција у Стварању?

То је потврђивање Савршенства кроз Стварање.

Бог је Савршенство-Над-Савршенствима, али, и Бог се вазда и вавек изнова – до у Бескрај изнова – потврђује и пројављује као Савршенство-Над-Савршенствима.

Бог не би био То-Што-Јесте без Стварања.

Стварање нема ни Почетка ни Свршетка.

Бог је Савршеним Све Створио, али Усавршавање Савршеног је у Вечности и Бескрају кроз Вечно Понављајуће Стварање.

Савршенство није у мировању, већ у кретању и променама.

Промена је Начело Савршенства и Стварања.

Божје се Стварање одвија по Начелу Промена.

И Човеково се Стварање одвија по Начелу Промена.

Човек посвећен Стварању и Начелу Промена узраста од Човека до Бога.

Савршен Човек тежи ка још Вишем Савршенству.

Пут ка још Вишем Савршенству води кроз Савршенство Стварања.

Човек се угледа на Бога, и зато Ствара; јер једино кроз Стварање узраста до Бога и бива Сједињен-са-Богом.

Лирски записи

 

Ми, Срби, који смо расли, и у самосвојне и самобитне личности стасавали, северно од Саве и Дунава, у Средњој Европи, одувек смо Србство (и Словенство) појимали и доживљавали као философски и духовни поглед на свет, као тајинствену, тајновиту, тајносану и мистичну поетику живота и живљења, као Галактичку Завојницу, као Космичку Вертикалу.

Будући да смо се од малих ногу учили, да мислимо србски, да осећамо србски, да говоримо и пишемо србски, да сневамо и стварамо србски – управо онако како су Срби северно од Саве и Дунава одувек мислили, дисали и живели – стога смо Београдски круг двојке вазда и вавек доживљавали као прибежиште и стециште србске декадентне квази-интелигенције, псеудо-елите и културних снобова сваке врсте.

Паланчки дух одавно господари Београдским кругом двојке, јер нигде толико провинцијалаца, надри-уметника и квази-интелектуалаца, малограђана и снобова, белосветских и балканских, нисам срео као у Београдском кругу двојке!

Када сам позних шездесетих година, на кратко, долазио у Београд, ја сам још тада, са осамнаест година, осетио, препознао и схватио, да су људи из Круга двојке осујећени и фрустрирани, да су пуни предрасуда и опсена, да су поводљиви и превртљиви, да су уврнути и ћакнути само зато што су без националне самосвести, без националне самобитности, без националног идентитета, без националне вертикале.

Заиста, Београдски круг двојке и данас доживљавам као змијско гнездо бољшевизма, комунизма, глобализма, мундијализма, рептилизма, као и свих иних декадентних изама.

Са становишта тајне науке о Духу, Београдски круг двојке (у овоме часу) видим и појимам као црну рупу ВедСрбке Духовне Галаксије.

Лирски записи

 

Први ступањ освешћивања јесте препознавање американизма у своме унутарњем бићу.

Огромна већина човечанства није ни свесна да је изнутра поробљена црном магијом коју ћемо, овом приликом – са сврхом и дубљим смислом и значењем – назвати  американизмом.

Под американизмом подразумевам све оно што је вековни душевни, духовни и интелектуални талог западне цивилизације, која је у самоме суштаству својему – антицивилизација!

Американизам није само на Западу, већ и на Истоку, на Северу и Југу, свуда по свету.

Американизам се испољава и као вид притајене и прикривене умне, душевне и духовне болести која је дубоко у Бићу савременог човека.

Американизам је декадентни, изокренути и извитоперени поглед на свет.

Американизам се испољава и као сужење Свести, као немогућност да човек, мисаоно и духовно, изиђе из скучених оквира мишљења, размишљања и освешћивања.

Американизам је подмукла а опака болест Бића и Суштаства у човеку, која га вуче уназад, ка нижим расама и врстама.

Човек оболео од американизма не може да еволуира, већ он инволуира; не може да се развија ка вишем божанском, већ тежи ка нижем животињском ступњу Бића и Свести.

Нема потпуног и истинитог освешћивања без препознавања американизма у својему бићу.

Да би човек био слободно, свесно, самосвесно, самосвојно и самобитно Божје Суштаство, он мора најпре да се излечи од американизма.

Американизам се, између осталог, пројављује и као лукавство у нама.

Човек оболео од американизма не верује никоме и ничему.

Такав човек неће бити искрен; никада не може бити у Истини; јер он не верује ближњему; он нема Љубави за ближњега; он је окорели интелектуалац, окорели рационалиста, окорели прагматичар, окорели спекулант и шпекулант; његова је Душа скврчена и усахла, његово је Срце залеђено и окамењено; такав човек је више робот него ли живо – словесно и божанско – Биће.

Лирски записи

 

Изненада ми се, из прасећања, из прапамћења, из дубине звезданих јата, јави реч Сојница.

Шта значи реч Сојница? – запитах се у чуду!

И после неколико тренутака, из свог унутарњег суштаства, из прабивствовања, добих одговор: Сојница је праизворна србска реч за Вертикалу.

Требало је да мине више од пола века, да бих се,  изненада, у позно доба ноћи, поново сусрео са том прасрбском речју.

Имамо Присојницу и Осојницу – то су јужна и северна страна – и Осојницу (илити Усправницу) која је по средини између Присојнице и Осојнице и, која повезује Пупак Земље са Пупком Неба.

Лирски записи

 

Сви смо ми, на овај или онај начин, болесни.

Болест је захватила свеколико човечанство, али се ми, овом приликом, нећемо бавити човечанством, већ собом.

Сада говоримо о себи, и Србству.

Говоримо о болестима Србства, као и сваког од нас понаособ.

Да бисмо излечили Србство, свако од нас (сваки Србин!) мора да излечи самога себе.

Најподмуклије су и најстрашније оне болести које се у први мах не виде.

То су болести душе и духа.

Болести бића и карактера.

Карактер је повезан са вертикалом.

Човек без карактера јесте човек без вертикале.

Од ове болести данас болује већина нас Срба.

Ми смо Срби постали народ лошег и слабог карактера.

Сви ми, без изузетка.

Ни себе не штедим!

Штавише, себе узимам за пример.

Најстрожи сам према себи самоме.

Оно што другима праштам, себи не праштам!

Колико сам пута био љут на самога себе, кад год бих учинио нешто што није достојно расног Србина, што није достојно Човека!

Гадим се онога себе који је слаб и немоћан.

Човек мора да се бори целога живота са собом, против самога себе.

Човекова прва дужност јесте да победи себе.

Да би победио свет, Човек мора најпре да победи самога себе.

То је закон, космички и божански закон.

Много нас је посрнулих и палих Срба!

Много нас је без икаквог карактера.

Најтеже се и најдуже поправља карактер.

Човек може да заврши највише школе, да буде веома начитан и образован, а да, истовремено, има слаб или никакав карактер.

Карактер се не може мењати ни из ума, ни из срца, ни зи душе, ни из знања, ни из духа, већ једино и само из Божанске Свести, из светлосног записа.

Светлосни запис није, како неки мисле, ген; светлосни запис јесте основа и потка гена; светлосни запис је с ону страну гена – у Космичкој Свести.

Зато људи који имају лош светлосни запис, и поред свих завршених школа, и поред свих знања и сазнања, до краја живота бивају лош или никакав карактер.

Ниједан психолог, ниједан психијатар, ниједан психотерапеут, ниједан духовни учитељ не може да поправи карактер човека који је од предака наследио лош светлосни запис.

Такав човек може мање или више вешто да скрива свој карактер, али га карактер, пре или доцније, открива у правом светлу.

Вешто прикриван рђав карактер, откриће се и показати кад-тад.

Обично се открива и показује у ванредним приликима, у изутеним и судбоносним тренуцима.

Све ово што нам се дешава јесте последица нашег лошег и никаквог карактера.

Из карактера происходи судбина.

Карактер и судбина иду упоредо; карактер и судбина бивају једно те исто.

Србска судбина јесте слика и прилика србског карактера.

Какав нам је карактер, таква нам је и судбина.

Немојмо мазити сами себе, немојмо тражити изговоре и оправдања за наш (за србски!) лош карактер!

Будимо најстрожи према самима себи.

Будимо жестоки у рату са самима собом, у рату против својих слабости и немоћи.

Победимо себе, па ћемо и свет певајући да победимо!

Лирски записи

 

 

Слава Србству и Србији!

Слава србским ветезима и ратницима!

Слава! Слава! Слава!

Ово је ратнички поклич Древних Срба, Сварогових и Перунових потомака, силних и дичних ратника светлости, оних који су били, који јесу, и који ће бити, и онда када нас нигде не буде било.

Да се присетимо оних србских ратника, оних србских витеза и пилота, оних племенитих и неустрашивих расних Срба који су бранили небо над Србијом, у пролеће 1999. године, од варварских хорди и човеколиких звери са Запада.

Њихова имена и њихови подвизи већ су уписани у Србску Књигу Живота, и они ће вечно живети у Слави и Части Галактичког Србства и кад камен на камену не буде остао од западног – дивљачког и простачког полусвета.

Слава Миленку Павловићу! команданту 204. ловачко-авијацијског пука, дичном витезу и посвећеном ратнику, који је свесно и самосвесно, из Суштог Бића Свести, свој живот положио за Србство и Србију, на данашњи дан 1999. године.

Слава свим Миленковим саборцима и садрузима!

Слава свим србским соколима, јунацима и херојима! које ће Једно Будуће Васкрсло Србство у својим витешким срцима прослављати.

Они ће живети у Вечној Слави Будућег Србства које се из Галактичког Језгра на Земљу низводи.

Слава Србству и Србији!

Слава србским витезима и ратницима!

Слава! Слава! Слава!

 

 

На левој обали Словенског Дунава,

4. цветног (маја) 2014./7522. године.

Лирски записи

 

Слово Песниково о књизи Миодрага Новаковића ПроЗападни Злочин

 

Само они који се крећу тајинственим и завојитим путем уз Вертикалу Свести, са једног вишег галактичког и космичког становишта Познања, могу да открију и препознају велику заверу Запада против Срба и Руса.

Под Западом превасходно подразумевам Ватикан и Лондон, будући да је овом приликом веома важно, да разликујемо, те да свесно разлучимо, Првобитну Европу од варварског, дегенерисаног и декадентног јудео-кршћанског Запада.

У позадини завере против Срба и Руса – који су у бити једно племе, један род, један народ, један језик, једна култура и једна те иста Душа Свести – вешто је и лукаво прикривана праискона мржња према свему србском и руском.

Та мржња према свему србском и руском (а у крајњем случају, и према свему словенском!) превазилази и надилази свако појимање, свако схватање, сваку мисао и сваку свест, будући да таква мржња није својствена ниједном словесном бићу.

Један од разлога што дуго нисмо могли да препознамо и освестимо ту мржњу Запада према нама, јесте и тај што нашем Бићу, нашем Суштаству, нашој Души није својствена та и таква и толика мржња.

Дошао је тренутак, прави тренутак, да ову истину, без увијања и скривања, јавно обелоданимо; да то истински појмимо, схватимо и освестимо и, да у Свести својој упишемо: Запад нас свим својим бићем мрзи, а ми никада нећемо сазнати зашто нас мрзи, али, свеједно, ми морамо бити свесни тога, у свакоме трену, да нас Запад због нечега мрзи, те никада и неће престати да нас мрзи.

(Да будем искрен, ја одавно наслућујем, а и знам, зашто нас Запад мрзи – будући да сам до тих сазнања дошао преко Акаше – али о томе не желим овом приликом да беседим.)

Све ово што вам ја овде песнички испричах, наћи ћете и у књизи ПроЗападни Злочин, из пера књижевника и новинара Миодрага Новаковића.

Наравно да је Миодраг Новаковић ову књигу дуго стварао, писао, припремао и посвећенички на њој радио; наравно да је Миодраг Новаковић – за разлику од мене Песника – вредан и редак књижевни и списатељски посленик; а то значи, да је ова обимна, темељно и темељито обрађена књига (са мноштвом чињеница и података) веома значајна (и незаобилазна) у овоме времену буђења и освешћивања Срба.

Да кажем још и ово.

Миодраг Новаковић јесте један од ретких савремених србских новинара и књижевника који се у свом стваралаштву, у свом свеколиком списатељском опусу, држи Вретикале Истине.

Песнички речено, овај Човек усправно и достојанствено, без мане и страха, ходи и корача Путем Светлости.

Лирски записи

 

 

 Благоју Илићу, чаробњаку и вилењаку из Ариља.

 

 

Седели смо на стени подно модрих букових крошања.

Под нама је жуборио, бучао и хучао запењени Рзав.

Високо горо у плаветно-зеленом прстену неба, између два бела облака, лагано су кружила, пловећи на струјама ветра, два велика орла сива.

Говорио је:

Све ово што видиш, то смо ми сами створили.

Стварали смо из својега светлосног и свесног суштаства кроз силне векове, кроз многе еоне; из Вечности смо стварали у Времену и Простору.

Ми смо Бића Светлости и Бића Вечности.

Свест је наша Вертикала; Вечност је наша Вертикала.

Преко језгра свог најдубљег унутарњег бића повезани смо са Језгром Звезданог Јата; повезани смо са Пупком Неба.

Наш живот нема ни почетка ни свршетка; наш живот је светлосна и дејствена Завојница Вечности.

Извор и Увор нашега живота завојито се обавија око Вертикале Великог Стварања.

То је подражавање Космичке Кружне Реке, која се, после описаног Круга у Бескрају, улива у свој Увор-Извор, да би изнова из Извора-Увора, до у Бескрај у Вечности, понављала свој Кружно-Завојити Ток.

Отуда смо ми истовремено присутни како у Времену и Простору тако и у Вечности.

Ми смо, као што видиш, присутни на свим ступњевима, на свим пољима, и у свим пространствима Великог Божјег Стварања.

Седели смо на стени подно модрих букових крошања.

Под нама је жуборио, бучао и хучао запењени Рзав.

Из небесног свода над нама, налик на плаветно-зелени прстен, избризгавала је беличаста светлост,  пресијавајући се, трептећи и титрајући – творећи распршене и слапеће светлозарне млазеве – понад  венаца тајинственог и дивотно сеновитог горја у висини.

 

Веруј!

 и кад нико не верује,

 јер ти знаш оно што нико не зна,

зато и верујеш.

 

Твоје знање није од овога света,

и твоја вера није од овога света.

 

Ти си дошао на знању

и ти јеси знање

о којему нико ништа

не зна.

 

Ти верујеш,

 зато што знаш

а не знаш да знаш.

 

Оно што не знамо да знамо

јесте наша вера.

 

Ми верујемо само у оно

што знамо а не знамо

да знамо.

 

Нека твоја вера

буде само твоја

 вера!