Лирски записи

 

01

Вертикала Свести и Вертикала Слободе јесу једна те иста Космичка Вертикала – Вертикала Вечног Живота,  Вертикала Божје Вечности.

Свест и Слобода иду упоредо.

Без Свести нема ни Слободе.

Слободан може бити једино свестан, једино самосвестан Човек.

У свету којим владају црни жреци, синови таме и рептилија, слободан може бити само онај Сушти Човек који је преко језгра својега унутарњег бића повезан са Пољем Божанске Свести.

 

02

Љубав происходи из Свести.

Нема Љубави, нема Доброте, нема Лепоте без Свести.

Колико је Свести у нама, толико је и Љубави у нама.

Колико је Свести у нама, толико је и животне снаге у нама.

Колико смо свесни и самосвесни, толико смо и храбри.

Не можемо ми да бранимо Србство и Србију, ако нема Свести у нама.

Србија је мртва, зато што смо ми одавно мртви.

Колико је нас савремених Срба спремно, у свакоме тренутку, да се жртвује за Србство и Србију?

Да се жртвује за Род и Родину?

Не може Србија да напредује без наше Свести.

Не може Србија да напредује, ако ми немамо Љубави за Србију!

Не може Србија да напредује, ако ми најружније приче причамо о Србији.

Ако се ми ругамо Србији, ако се ми ругамо нашим прецима, ако се ми ругамо србском ратару, србском тежаку, србском сељаку!

Не може Србија да напредује, ако се свако од нас може купити за шаку златника!

 

03

Све невоље, несреће и патње Србства, ево већ вековима, происходе из тога што смо ми Срби напустили Вертикалу Свести и Вертикалу Слободе, што смо ми Срби постали народ који се као роба нуди и продаје свим белосветским трговцима и преварантима.

Спремни смо, у свакоме часу, да се одрекнемо свих светиња својих зарад варљивог блага овога света.

Продали бисмо и оца и мајку, и брата и сестру, само да бисмо ми, себични и саможиви, дембелисали три летња  дана.

 

04

Нико нама не може помоћи, зато што смо давно напустили Вертикалу Свести.

Народ без Вертикале Свести и није никакав народ, већ чопори и крда.

Народ без Вертикале Свести и не заслужује да има државу.

Што ће му држава, кад и не зна шта значи држава?!

Ми хоћемо Србију, али да се неко други уместо нас жртвује за Србију.

Да нам неко други и створи, и брани, и гради Србију!

Све да нам други учине, а ми ћемо, дигавши све четири увис, да дембелишемо од јутра до сутра.

Тако ми замишљамо Европску унију.

Зашто ми тако махнито хитамо у Европску унију?

Зато што нам је речено, да је Европска унија Земља Дембелија!

Нема Земље Дембелије.

Постоји само она земља коју сами створимо и, за коју смо спремни у свакоме трену да се несебично и самосвесно жртвујемо.

 

Лирски записи

 

Наши су нам Преци предали Земљу на чување.

Речено нам је: да је марљиво чувамо неко време, а потом да је Потомцима својим предамо управо онаквом каквом смо је и примили.

Како ми смемо да продајемо оно што није наше?!

Земља Србија није наша, већ наших Предака и Потомака.

Ми смо само чуварима, а не господарима, Земље Србије.

Како чувари и слуге смеју да распродају оно што  њихово није?!

Овај нараштај Срба јесте мимо све минуле и будуће нараштаје србске.

Овај нараштај Срба поктрада подједнако и Претке и Потомке.

Овај нараштај Срба није одговоран ни пред Прецима нити пред Потомцима.

Овај паразитски нараштај Срба биће исписан из Србске Књиге Живота.

Ко је овом паразитском и бесловесном нараштају Срба дозволио да распродаје Земљу Србију?!

Србија је Земља наших Предака и Потомака.

Ми смо само посредници између једних и других.

И, ништа више!

Лирски записи

 

 

Свет је у нама, Космос је у нама.

Све је у нама, и ми смо у Свему.

Ми смо Свет.

Ми смо Пупак Света.

Ми смо Космос.

Ми смо Срце Космоса.

Све оно што је у нама – то јесмо!

Нисмо ми само оно што мислимо да јесмо, него смо и оно што не мислимо да јесмо.

Док зуримо у звездана јата, ми постајемо и бивамо звездана јата.

Док зуримо у дрво и цвет, ми већ јесмо дрво и цвет.

Загледамо ли се изненада у јато ждралова, ево нас где већ летимо са јатом ждралова!

Све чега се наша душа текне – то бивамо!

У тренуту тренута постајемо све оно што у сновима својим видимо.

Не тражимо ништа у спољноме, јер све је већ у нама, у нашем унутарњем!

И, не само што је то што тражимо – у нама, но ми сами собом одувек јесмо управо то што тражимо у нама.

Сва обличја, сви ликови, сва лица, све појаве, сва имена  – то смо ми!

Нама је најтеже да појмимо и схватимо, да смо ми – Све.

Да Све никада не би било Све без нас!

Без нас, Све не би било Све, већ – Ништа!

Лирски записи

 

 

Душа вапије за лепотом.

Душа се храни и негује лепотом.

За лепотом у свим видовима, у свим појавама и у свим обличјима.

То су знали наши Древни.

Знали су наши звездани, галактички преци.

Знали су вилински Бели Срби.

Најлепши од наших мушких и женских предака јесу наши мушки и женски богови.

Дајбог, Перун, Свевид, Сербона, Весна и Лада јесу пројава и објава праисконе космичке лепоте.

Женска лепота бејаше за наше Древне оличење лепоте над лепотама.

Лада је управо утеловљење свеколике лепоте, лепоте над лепотама.

Пре покрштавања, ми бејасмо Племе које неговаше култ женске лепоте.

Најлепше Беле Србкиње бејаху проглашене за богиње.

За виле или богиње.

Са примањем туђинске и нашем бићу противприродне вере, ми смо престали да негујемо лепоту, те је и наша душа зачамала.

Јудео-кршћанство презире лепоту, поготову женску лепоту.

Јудео-кршћанство и јесте убица лепоте и дивоте душе.

Отуда јудео-кршћани већ вековима ратују против сваке лепоте.

Отуда јудео-кршћански вечити ратови против вилинских Белих Срба, против вилинских Белих Словена, који и јесу оваплоћење праисконе космичке лепоте на Земљи међу свим племенима и народима иним.

Душа вапије за лепотом.

Без лепоте, без дивоте, душа убрзано сахне и вене.

Лирски записи

 

 

 

Србски језик је савршен.

Лепоту и дивоту србског језика може да осети и препозна само србски песник посвећеник.

Огромна већина савремених Срба, гле, не осећа и не препознаје богатство и савршенство србског језика.

Да језик има душу, да је језик духовно биће, то само песник појима и схвата.

Свака наша мисао, свако наше осећање, свако наше дело одвија се преко језика и кроз језик.

Без језика је немогуће било шта створити.

Без језика ми не бисмо могли да размишљамо.

Без језика ми не бисмо имали ни осећања ни осећаје.

Без језика ми не бисмо били словесна, већ бесловесна бића.

Нега језика јесте нега душа.

Ко негује језик, негује и душу.

Ако ти је језик однегован и чист, онда ти је и душа однегована и чиста.

Духовна наука о језику каже, да се преко језика и кроз језик може открити на којему је духовном ступњу сушти човек.

Језик нам открива, да ли је сушти човек окренут према светлости или према тами, према љубави или према мржњи, према добру или према злу.

Чистим језиком говори чист човек, исквареним језиком говори искварен човек.

И то је закон!

По језику ћете одмах знати ко стоји наспрам вас.

Ко је, и какав је, човек с којим разговарате.

Лирски записи

 

Посвећено мојим пријатељима, србским вилењацима, из великог звезданог племена Белих Срба.

 

01

Кад се расни и освешћени, самосвојни и самобитни  Србин сретне са Западњацима, он у дубини својега бића осећа духовну надмоћ.

Осећа да је умно, духовно и душевно богатији, а самим тим и надмоћнији, од Западњака.

Такав Србин, будући да поседује знања и искуства вертикале, западног човека – који се надима и горди  површним знањима хоризонтале – сазерцава  истовремено и са једним дубљим праисконим осећањем – осећањем које је својствено превасходно расном Србину – а то је осећање прожето космичком тугом и сетом.

Космичка туга и сета и јесте својствена духовно и душевно надмоћном човеку.

Духовно и душевно надмоћан човек није сујетан, ташт и горд, јер су сујета, таштина и гордост одлике душевно и духовно немоћног и слабог човека.

Надмоћан човек делује смирено и благородно.

Они који се нађу у пољу духовно и душевно надмоћног човека осећају смирење и блаженство.

У присуству духовно и душевно надмоћног човека, сви људи постају више врадним, значајним и битним.

Напросто, осећају се душевно и духовно богатијим.

 

02

Самоукост је највећа школа у овоме свету, па и у иним световима.

Кад кажем самоукост, онда мислим на посвећенички рад на себи, рад на својему унутарњем бићу, рад на својој души и рад на својему духу.

Човек који крене путем посвећења, одмах мора да разлучи знања вертикале од знања хоризонтале.

Да препозна и разликује знања која га воде навише (ка Светлости, ка Истини, ка Царству Слободе), од знања која су за једнократну овоземаљску употребу – а то су она знања која људи стичу из сујете и таштине, зарад славе овога света, и која, уместо да ослобађају, још више поробљавају како стваралачко биће, тако дух и душу човека.

Стога, стичите она знања која су за вечност, знања која ће вам користити и када будете напустили овај свет; она суштаствена знања која ћете носити са собом на тајинственим путовањима кроз далека звездана јата, у неким будућим, галактичким и космичким, животним токовима.

Лирски записи

 

01

Док исписујем ове лирске записе, зурим кроз широм отворена врата, у соби понад врта за тиховање, некамо у даљину, преко мора зелених крошања, у дивотне слике и праслике облака различних вагри и прелива.

То нису облаци, већ горски венци, горска језера и горски слапови – зелено-плаветни, плаветно-зелени, љубичасти, ружичасти, малинови и румени.

Путујем, и летим, и лебдим, и пловим иза обзорја тишине и снова, док пода мном остају предели, крајолици, поља и несагледна зелена пространства.

 

02

Свако ко је на путу посвећења, мора да има свој врт за тиховање.

Ако борави у стану, па нема врт, онда нека на својој тераси створи најједноставнији, најобичнији врт за тиховање.

Ако, пак, нема ни терасу, онда нека, макар, у својој соби, на месту где најчешће борави, пореда око себе своје најдивотније биљке, и тако створи врт за тиховање.

Нека се дружи са биљкама, нека разговара с њима, нека их доживљава, осећа и појима као ближње своје.

А када тихује (то је србска реч за медитацију), тада ће и биљке заједно с њим да тихују, заједно ће улазити у тишину и пратишину, у само биће тишине и пратишине.

 

03

Када сазерцавате свет из свог унутарњег бића, тада биљке нису више биљке, дрвета нису више дрвета, облаци нису више облаци, ствари нису више ствари, но је све то што видите – само ваше унутарње биће.

Све што тада видите – то сте ви сами!

И још нешто.

Док тако сазерцавате свет из свог унутарњег бића, тада осећате и схватате, да је све око вас у једном савршеном звезданом и божанском реду, да је све одувек и заувек на своме правом месту, те да вам ништа не смета, нити ви, пак, ичему и икоме сметате.

 

04

Пре неки час, пратио сам једног дивотног малецног  пужа у свом врту за тиховање.

Његова љуштура, његова кућица, има савршен облик галактичке завојнице.

Док сам зурио у пужевљеву љуштуру, гле, имао сам осећај да зурим у завојницу звезданог јата.

Све је завојница, помислих – како горе, тако и доле!

 

05

Призивајте своје претке, што чешће их призивајте и, разговарајте с њима.

Ако сте добри, ако сте племенити, ако сте пробуђени и освешћени – помагаће вам ваши преци.

Они су ту, свуда око вас, и, само чекају тренутак када ћете их позвати, када ћете разговарати с њима.

Испрва ће вам све ово изгледати чудно, и сулудо, али, већ после краћег времена, то ће за вас бити једна виша божанска стварност.

Колико љубави подарите својим прецима, толико ћете љубави од њих и примити.

Верујте у то и, живите ту вишу стварност.

Одбаците сва западњачка надри-учења која од вас желе да направе роботе, да од вас направе човеколика бића без срца и душе.

Западни човек је давно залутао, давно је прекинуо сваку везу са оностраним световима, па сада и вас покушава да заведе и слуди.

Нека западни човек и даље лута до миле воље, а ви следите своје унутарње биће, следите властити унутарњи пут својих великих предака.