Лирски записи

 

 

Док слушам руске изворне песме – мантрично, усаображено грлено појање женских и мушких гласова – имам осећање, осећање у дубини срца, да су то праисконе србке песме, песме које су појале србске прамајке и србски праоци, а које су Срби, из неких тајинствених и непојмљивих разлога, давно заборавили.

За разлику од руских песама, песме које певају Срби у последњих стотину лета, уопште не доживљавам као србске.

За мене су те песме, које називамо србским изворним песмама, све друго, само не – србске!

Од детета сам осећао, у дубини свог бића, да Срби немају ничег заједничког – што се тиче Душе, Духа и Свести – са другим балканским народима, па ни са оним народима који су у заједници са Србима боравили у Југославији.

Примера ради: ближи су ми Руси – по Души и Срцу, па и по Језику, по Поезији и Уметности – од Македонаца, Бугара, Хрвата и Словенаца.

Руски сам народ одувек доживљавао као свој народ.

Не као братски, већ управо тако: као свој!

Када би ме неко назвао русофилом, ја бих га опоменуо и, покушао, истовремено, да му разјасним.

Рекао бих му: лепо је од тебе, што си мене назвао русофилом, јер то је исто као да си ме назвао србофилом, зато што ја Србе и Русе – у дубини Душе, у дубини Срца – доживљавам, осећам и видим као Један Народ.

Један Народ, који некад зовемо Србима а некад, пак, Русима.

Наравно да су ретки они који ово осећају и схватају, али то је њихова, а не моја ствар!

У својој песничкој слободи идем и даље, па кажем: Србин је Срб, само онда када је истовремено и Рус; као што је и Рус – Рус, само онда када је у исти мах и Срб.

Лирски записи

 

Србство штите и чувају духовна бића из виших светова.

То осећам и знам.

У Акаши се све чува и памти.

Како у Времену тако и у Вечности.

Од самог силаска на Земљу, Србство је под заштитом бића из виших духовних светова.

Србство се није одувек звало тако, али виша звездана раса, која се низвела на Пупак Света, остала је запамћена под тим именом.

Језик којим говоре ВедСрби јесте Језик-Мајка.

То је језик који је створен у Галактичком Језгру и предан звезданој раси.

Од Језика-Мајке постадоше сви потоњи језици на Земљи.

Језгро и Суштаство Језика-Мајке јесте у Бићу ВедСрбства.

Свака реч у Језику-Мајци јесте по једна звездана праслика.

У праслици речи скривен је светлосни запис наших божанских предака.

Ниједан језик на Земљи није створио ниједан народ.

То су измишљене приче ватиканских и англосаконских жреца, опсенара и превараната.

Сви људски језици постадоше од Језика-Мајке, а Језик-Мајку створише ведсрбски богови.

Порекло Језика није земаљско, већ галактичко и божанско.

Лирски записи

 

Одавно су у Србству престале да се негују витешке и ратничке врлине.

Одавно су у Срба престала да се преносе витешка, борилачка и ратничка знања са оца на сина.

Одавно су Срби престали да буду ратнички народ, у оном праисконом значењу речи.

У последњих стотину лета свесно је и осмишљено сатиран и затиран ратнички дух у Србскоме Бићу.

Свака власт у Србији, у последњем столећу, убијала је ветешки и ратнички дух у Срба.

Свака србска породица, као и свака србска власт, одгајала је слабе, немоћне и кукавице, а, истовремено, прогонила и кажњавала храбре, одважне и неустрашиве.

Овај кукавички нараштај Срба јесте последица и завршница погрешног васпитања србске деце и младежи кроз многа поколења.

Са стварањем Југославије, то ћемо тек схватити и освестити, Срби су престали бити Србима.

Ово што данас видимо, ово што се данас зове Србима, све је то далеко од онога што су Срби уистини били и, што би требало да буду.

У огромне већине савремених Срба нема ничега више од витешког и ратничког духа.

Повратио се рајетински дух у Србско Биће.

Рајетински дух је страшнији од смрти.

Рајетински дух јесте смрт пре и после смрти.

Човек и народ рајетинског духа умире по стотину пута на дан.

Умире од страха.

Зато савремени Срби данас све трпе.

Пристају на свакојака понижења.

То је тако, и ту се ништа више не може ни променити  нити поправити.

Убијен је витешки и ратнички дух у Срба, и стога данашњи Срби на све пристају.

Свега ће се суштог и битног одрећи зарад приземног, јадног и бедног живота који и није живот достојан човека.

На убијању србског витешког и ратничког духа све су србске установе удружено радиле у више од стотину лета.

Од породице, преко школе и цркве, па све до тужилаштва и судова, те до самог врха државе и власти.

Сада су Срби скоро мртав народ.

У духовном, у витешком и ратничком смислу.

А најжешћи, најгрознији и најстрашнији ратови водиће се управо у овоме веку.

Да ли је Србство свесно тога?!

И, шта нам је чинити, да се у Србско Биће поврати витешки и ратнички дух?!

Лирски записи

 

На битна и суштаствена питања, никада нећемо добити одговоре у овоме свету.

Одговори на битна и суштаствена питања налазе се с ону страну свега, иза обзорја свих збивања и дешавања.

Остаје нам да слутимо, да наслућујемо, да замишљамо, да сневамо и да верујемо.

Тамо где нема одговора на битна и суштаствена питања – рађа се вера, рађа се религија.

Веровање и почиње тамо где престаје познање, тамо где битна и суштаствена питања остају без одговора.

Сви су велики посвећеници, кроз многе векове, трагали за одговорима на битна и суштаствена питања.

Они ретки, који су добили одговоре на битна и суштаствена питања, нису пожелели никад да причају о томе, повлачећи се заувек из света јаве у светове снова.

Суштина је у томе, да човек човеку и не може да пренесе одговоре на битна и суштаствена питања.

Само богови могу човеку да предају одговоре на битна и суштаствена питања.

Песнички речено: када се човек уздигне до Начела Свести, тада у трену прима одговоре на сва битна и суштаствена питања.

Или још лепше: тада нема ниједног питања и ниједног одговора, будући да посвећени човек и не борави више у овоме свету.

Не пита – јер све јасно види!

 

(Перунова беседа младом ратнику, пред битку, на бојноме пољу.)

 

 

Страх је у сваком бићу, у сваком створу на Земљи.

Нема бића, нема створа без страха.

Не бој се страха, не буди очајан због страха.

Страх је твој учитељ, страх је твој пријатељ, страх је твој водич.

Да би победио страх, мораш да се сретнеш са страхом, мораш да учиш од страха.

Када се бијеш са врагом, са душманом својим, знај да је и он у властиту страху, једнако као што си и ти у својему страху.

Теби се, можда, чини, да си само ти у страху – зато што свако од нас једино свој страх осећа – али подједнак страх, а можда и већи, осећа и противник твој, ма како ти се јуначним и храбрим чинио.

Не бежи од страха, не скривај се од страха, већ му у сусрет крени, да би га победио.

Јер, страх се побеђује страхом!

Јунаштво није одсуство страха, већ наличје страха.

Где нема страха, ни јунаштва нема.

Упамти: страх је у сваком бићу, у сваком створу на Земљи.

Не можеш победити страх, ако не прихватиш страх.

Прихвати страх, да би победио страх.

Страхом победи страх!

Лирски записи

 

01

Живот има смисла само онда када је човек слободан.

Слободан од пакости, слободан од зависти, слободан од мржње, слободан од свих мисли и осећања што га вуку надоле – у мрак, у таму, у ништавило.

Не можеш бити слободан, ако у своме срцу ниси слободан.

Ако у својој души ниси слободан.

Ако не сневаш о слободи.

Слобода мора да се снева, да би се живело у њој.

Оно што сневаш, то и живиш.

Какви су ти сни, такве су ти и мисли.

Од твојих мисли и снова зависи и живот твој.

 

02

Колико љубиш, толико и љубљен биваш.

Колико љубави поклањаш, толико љубави и добиваш.

Љубити, значи – живети!

Жив си онолико колико љубиш.

Тражиш љубав, а не поклањаш љубав!

Како смеш да иштеш, да тражиш љубав од ближњих, када љубав никоме не поклањаш?!

Ко је те лагао, да се без поклањања љубави може примати љубав?!

Нема љубави за оног ко није спреман да се жртвује за љубав.

Нема љубави за себичне и саможиве.

Зато што је љубав – жртва!

 

03

Не говори лицемерно и лажљиво: љубим те оволико и онолико, већ нека твоја дела, већ нека твоје жртве казују каква је и колика твоја љубав.

Речи без дела и жртве ништа не казују, ништа не значе.

Само лажљиви и лицемерни људи причају о љубави.

Они који су посвећени љубави, они који се жртвују за љубав, они који живе љубав – о љубави никада не говоре!

Нема сврхе причати о љубави, ако живиш љубав.

Ако живиш љубав, твоја ће се љубав осетити и најудаљенијем звезданом јату.

Дејства љубави, енергије љубави, преко Поља Космичке Свести, допиру и до накрај ПраВасељене, допиру до свих светова, видљивих и невидљивих.

 

04

Љубав је посвећење.

Само онај ко је посвећен љубави, живи у царству љубави.

Без посвећења, нема љубави.

Буди посвећен љубави, па ће те љубав пратити на свим путима твојим.

Камо год кренуо и пошао, љубав ће те у стопу пратити.

И, не само што ће те у стопу пратити, већ ће и испред тебе ходити.

Љубав ће бити твој пут.

Љубав ће бити твој водич на путу.

И ти ћеш бити путник љубави на путу љубави.

То је магија, то је алхемија, то је тајинство, то је посвећеништво љубави.

Лирски записи

 

Толико сам се пута запитао: да ли је Биће Времена у Бићу Вечности, или је Биће Вечности у Бићу Времена;

да ли се Време садржи у Вечности, или се, пак, Вечност садржи у Времену?

Да ли се Биће Времена прожима са Бићем Вечности, или се та два Бића узајамно, и наизменично – без  престанка – потиру?

Шта бисмо могли видети, када бисмо дешавања у Времену сазерцавали из Вечности, и опет: какво бисмо виђење имали, када бисмо збивања у Вечности сазерцавали из Времена?

Да ли је Језик Времена саобразан са Језиком Вечности?

И, да ли су та Два Језика – Један Језик?!

Ако нису Један Језик, већ Два Језика, Ко или Шта посредује између превођења са Једног Језика на Други Језик?

Да ли су Време и Вечност пројаве Стварања, или је Стварање пројава Вечности кроз Време и у Бићу Времена?

У својим песничким јасновиђењима сазерцавао сам ова питања, али сам одговоре на њих добивао у тајинственим и оностраним све новим и новим питањима.

А онда сам, у једном трену, у стању дубоког песничког надахнућа, осетио – не појмио, не схватио, већ осетио! – да је завршница свих одговора на сва питања – једно вечно и бескрајно питање (кружно или завојито!) над свим питањима, питање иза свих питања, питање с ону страну свих суштих и надсуштих питања!

Лирски записи

 

Поезија и свеколика уметност мора да се узнесе на виши ступањ стварања и живљења, на виши ступањ галактичке, космичке Свести.

Нема више поезије зарад поезије, нема више уметности зарад уметности, већ поезија и уметност морају да буду – у времену долазећем – један од најобухватнијих, најцеловитијих, најсуштаственијих видова духовности.

Шта је духовност?

Духовност је живљење и стварање Духа, стварање и живљење Духа Свести.

Прошло је време узгредне и споредне духовности, духовности зарад саме духовности.

Или живиш и ствараш Дух, или не живиш и не ствараш.

У Староме свету, у Староме добу све што се тицаше Духа и Свести бејаше узгредно, бејаше споредно.

Дејства Новога доба све преокрећу.

Оно што бејаше главно – то ће бити споредно, а што бејаше споредно – то ће бити главно, суштаствено и битно.

У Новоме добу: Дух је битан, Свест је битна – а све остало може бити важно и значајно, али није битно!

Песници у Новоме добу неће имати права на обичне речи, на обично певање, на обичну поезију.

Поезија будућности мора бити галактичка, мора бити космичка, мора бити – КосмоСофија!

Речи морају бити необичне, мисли морају бити необичне, снови морају бити необични, визије морају бити необичне и стваралачке.

ПраВасељеном влада Начело Промена, Начело Промена-у-Свести.

То је Закон.

Том Закону смо и ми подложни.

И ми смо под тим Законом.

И ми у језгру својега унутарњег бића имамо усађено Начело Промена.

Начело Промена у нама повезано је са Начелом Промена у ПраВасељени, у Језгру ПраВасељене.

Ако се не мењамо, ако не узрастамо у Духу и Свести – мртви смо!

Нема Живота без узрастања, нема Смисла Животу без Свести.

Наш живот мора да пређе у Живот, у Живот с ону страну мучног и болног живота без Сврхе и Смисла.

У Живот без почетка и свршетка, у Живот-у-Вечности.

Лирски записи

 

01

Када наше победе прелазе у наше поразе?

Онда када победимо спољашњег непријатеља, а не победимо унутрашњег.

Унутрашњи непријатељ јесте страшнији и ужаснији од сваког спољашњег непријатеља.

Али, има још један непријатељ који је подмуклији, потуљенији, лукавији и опаснији од свих наших видљивих непријатеља – то је наш унутарњи непријатељ, непријатељ скривен у нашему срцу.

Залуд нам све победе спољашњег па и унутрашњег непријатеља, ако не победимо непријатеља у нашему срцу, у нашему уму, у нашему бићу.

Наш унутарњи и невидљиви непријатељ – непријатељ нашега срца, ума и бића – јесте узроком и праузроком свих наших пораза, свих наших падова, свих наших невоља, зато што наш унутарњи непријатељ призива и привлачи све наше видљиве и невидљиве непријатеље из спољашњег и спољнога света.

Само велики човек – а то је онај којега називају  самосвојном и самобитном Личношћу – бива у стању да победи подмуклог, потуљеног, лукавог и опаког непријатеља који је скривен у нашему срцу.

 

02

Величина једнога народа не огледа се у броју, у стотинама тисућа и у милионима појединаца тога народа, већ у Свести, Свесности и СамоСвесности суштог народа – Бића Суштог Народа.

Има малих народа који су по Свести, Свесности и СамоСвесности – велики народ, и опет, има великих народа који су по Свести, Свесности и СамоСвесности – мали народ!

Оно што један народ чини Народом – то је Дух Народа, то је Биће Народа, и то је, надасве, Свест Народа.

Једино свестан и освешћен Народ има будућност, зато што и прошлост и будућност сазерцава у Свести, а Свест је понад и с ону страну Вечности.

За Свест нема ни прошлости ни будућности; за Свест је Вечност једина Стварност и једина Извесност.

 

Лирски записи

 

 

 

Свој народ никада нећеш одбранити мржњом према другим народима, већ само љубављу према својему народу.

Мржња увек призива мржњу.

Мржња према другим народима призива мржњу према твојему народу.

То је, у суштини, једна те иста мржња, која је некад усмерена према туђинским народима, а некад према твојему народу.

Мржња увек рађа још већу и тежу мржњу.

Сви национализми засновани на мржњи, завршавају у самомржњи.

Завршница сваке мржње и јесте самомржња.

Сваки онај који неко време мрзи друге, после неког  времена почиње да мрзи себе.

Мржња према себи води у смрт после смрти.

Мржња према себи, гле, води у коначну смрт!